Није било обојеног преврата у Републици Српској. Богу хвала.
Али било је довољно разлога да се мисли да је нека врста насилног покушаја смјене власти у припреми. И више него довољно. Од отпоровских песница и анархистичких објава, преко нападних и масовних порука солидарности из Федерације БиХ и београдског сорошлука, до лажних гласила, разних Хаџифејзовића и иних сигнализера антисрпског дејства, није било тешко уочити много пута поновљени шаблон.
Оно чега није било довољно, изгледа, је воља српских првака из опозиције да оду онолико далеко колико је потребно да се један такав преврат изведе. Није било довољно одлучних издајника Републике Српске на које би се окупаторске агентуре могле оперативно ослонити.
Чак и Давор Драгичевић, централна личност оног емотивног крила обојене стратегије, није посегао за нечим више од агресивних и искључивих објава, на које је, може се рећи, имао право.
На Вукоти Говедарици се све вријеме читала неодлучност, недореченост, чак збуњеност у времену, простору и окружењу у које је гурнут.
Педепеовци су од почетка, чини се, тресли гору, а били спремни и задовољни и мишем, само да се нешто роди. Систем који их све држи ухљебљеним је ипак бољи од несигурних посљедица рушења таквог система.
Педепеовцима је понешто и родило, али Вукоти није ништа. Главнина СДС-а, ушанчена у градоначелничким фотељама Бијељине и Добоја, је мудро тиснула Вукоту у ринг, једним оком не желећи да учествује у игри, а другим чекајући да се та игра разбије о хриди српске омеђености ситношићарџијским статусом кво и гробљима упамћене браће која осташе на бранику отаџбине.
Милорад Додик се, са своје стране, колико-толико уздржавао од давања повода радикализацији стања. Није то чинио из широкогрудости, него из опреза и дозе страха, али је свакако могло доћи до радикализације да јој је Додик дао непосреднијег повода. Из страха је не један вођа радикализацијом опозиције и подизањем тензија убрзао своју пропаст. Додик је, наравно, одговоран што је произвео толико незадовољства да оно запријети да експлодира у чин дестабилизације Српске.
Изгледало је као да је нечија воља била да се обојени преврат покрене, да се убаци у брзину, да се легне на гас, али – нису могли наћи возача. Кандидати су се сви набили на задње сједиште и чврсто се држећи, гледали да ли ће точак преврата сатрти трактористу или ће се пак заглибити у орању. Сироти Вукота је у том возању утрпан на сувозачево мјесто, те отуд и препаднут израз лица.
Чак се и појачано присуство хушкача из Федерације може протумачити као панична мјера организатора, млатарање рукама, лоше искалкулисана ујдурма која је у Додиков тор утјерала и оног посљедњег неодлучног, а некупљеног гласача. Јер ако није довољно што је жрец Правде за Давида био Слободан Васковић, уклизавање Сенада Хаџифејзовића у причу оставља сваког нормалног Србина ван недоумице да црни облаци носе кијамет.
Неко је узео и неку лову, као онај што је збрда-здола покренуо фиктивну интернет мрежу (Rich TvX) уперену ка голој и нимало суптилној промоцији Правде за Давида као средства за рушење Додика, на енглеском језику. Купио домен, склепао вебсајт, чак и имена уредника и дописника измислио, са све фотографијама и радним биографијама. Отворио туце твитер налога и оплео. Аматерски, али бар је навукао онога који му је платио.
Штавише, можда је револуција баш и заглибила у меком орању јер је била оперативно препуштена приученим локалцима соцдембашчаршијске феле, стипендистима сорошлука и скутољупцима.
Обојене револуције јесу завјере, али нису у домену теорије. Сви који ово читају су били свједоци бар десетак успјешних у њиховом вијеку и свака која је успјела је донијела пакао друштву које је изровила и преврнула. Обојене револуције се увијек и везују за легитимна и најчешће високо емотивна питања, која мобилишу масе и поларизују их до сукоба.
Петог октобра прије 18 година су и сами Срби били жртве једне успјешне обојене револуције и притиснута њеном чизмом Србија дан-данас тоне. Да ли је Слободан Милошевић током година дао више него довољно повода да га сруше на улици? Наравно. Да ли је било паметно срушити га за рачун империјалних интереса? Нипошто. И што је најважније, у обојене револуције често буду кооптирани и они који појма немају каквој су чорби мирођија.
Империјална гласила преносе да је на изборима у БиХ побиједио про-руски оријентисани српски националиста који дестабилизује БиХ. Амерички Стејт Департмент “изражава забринутост“. Не јављају да су Бошњаци изабрали двојицу, од којих је један осумњичен за тешке ратне злочине против Срба. Нема ваљда Срба који мисле да структуре које шаљу овакве поруке не би употријебили стратегије обојеног преврата да удесе смјену режима који сматрају непријатељским? Па, толико пута јесу, толико пута су показале како то раде, па зашто не би сад? Зар има Срба који мисле да америчке агентуре имају друга посла него да се баве сузбијањем утицаја руских агентура у спорном простору? Па, обавјештајним службама је промјена неподобних режима једна од главних преокупација. А искориштавање момената који произведе протест попут Правде за Давида је њихова специјалност и такви моменти им дођу као кец на десетку.
Да је народ насјео, било би 100000 Срба на Тргу Крајине 5. октобра, аутобуси би долазили из Добоја, Бијељине, са Пала, а можда чак из Требиња, а не из Јајца и Бугојна, и ако би уопште било избора, разлика би била 20 посто у корист Вукоте и Младена Иванића. Али спуштавах се ја низ ваше уже… Што брани Хаџифејзовић, не може бранити и поштен Србин, јер је Хаџифејзовић изградио новинарску каријеру дрвећи на Србе. Васковић је живот уградио у рушење Додика, не бирајући ђавола с којим ће тикве садити, и чак ако су многе од његових тврдњи тачне, његове намјере су одавно изашле из оквира правдољубивог информисања.
Давор Драгичевић нека настави протест, нека оснује удружење грађана и фондацију за прикупљање новца, како је и најавио. Ниједном се Србину који осјећа потребу да га подржи не може замјерити. Нова предсједница Српске Жељка Цвијановић би учинила много за свој легитимитет и за легитимитет институција Српске ако би се потрудила да разријеши питање смрти Давида Драгичевића. Вукота ће се, ваљда, знати повући у позадину, напунити батерије и вратити се за два-три изборна циклуса, искуснији, сјеђе главе и акобогда, с гуслама међу ногама.
Али сваки Србин такође има обавезу да повуче црту између легитимне борбе Драгичевића и инструментализације емоције и тензије створене око његове акције, јер инструментализација легитимних, а посебно дубоко емотивних тежњи и јесте главно оружје планера обојених преврата. Мислим да је српски народ западно од Дрине и овај пут испунио ту обавезу, натрљавши нос окупатору мањком издајника у својим редовима.
Није ово одбрана Додика, о његовим манама и лошим странама би се могло до сутра, али нека га оборе уједињени Срби, а не америчка амбасадорка, чији су ово посљедњи трзаји, и Хаџифејзовић, шеф телевизије која је босанскохерцеговачка директна испостава Стејт Департмента.
А на примјеру босанскохерцеговачких Хрвата се види како пролазе они који занемаре своје интересе и подреде их вољи Империје и шта би се десило Србима да још више ослаби Српска или да је, недобог, изгубе.
Док год мањка издајника, има наде.
СРБИСТ 
Narod je pokazao mudrost u ovom slučaju. Ocekujete li pobedu Saveza u Srbiji?
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Кад Енглези у Србији превагну над Нијемцима, очекујем побједу Савеза за Србију. Да ли Ђилас може побиједити Вучића на изборима? Не без уличног елемента који граничи са или прелази у насиље. Ја се надам да ће Срби слиједећи пут прибјећи насиљу тек кад буду рушили читав колонијални систем, а не да би Мурта замијенио Курту.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Srbi ne znaju da su u sistemu ili su se toliko navikli pa ne vide, vide samo Kurtu i Murtu. Oni ne veruju da je moguće promeniti sistem, zato i idu iz zemlje.
Politika je umetnost moguceg a Djilas ima zanimljiv ekonomski program.
Mase treba edukovati i ukazati im na izvor problema.
Kako bi izgledalo rusenje kolonijalnog sistema? Ja kažem tiha voda breg roni.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Ја не читам програме људи који су већ били на власти и о којима све већ знамо. Ђилас је био практично други најмоћнији политичар у држави и водио је другу по величини структуру у Србији. Све што Вучић сада ради, преписао је од Ђиласа, само ради бахатије јер Ђилас није имао толики маневарски простор пошто није посједовао толики прелетачки капацитет. Је ли се Ђилас промијенио?
Да ли ћу навијати за њега да скине Вучића? Што да не, али без наде да би било боље, без наде да ће неко бити кажњен за недјела, него само, ето, што треба да се ротирају. А нисам сасвим сигуран ни да подршка Ђиласу против Вучића има смисла, јер поента куртомуртизма и јесте амортизација гријехова, куповање времена систему који тлачи.
Рушење овог колонијалног система би почело бојкотом непотребних производа и штетних утицаја. То је то едуковање масе. Рецимо, избацивањем телевизора кроз прозор, паљењем новина испред киоска и слично, и да сад не разрађујем даље. Ослобађањем главе најприје. То не важи само за Србију, јер није само Србија колонија, али о Србији причамо. И кад је немогуће потпуно збацити колонијални систем, тврдом политиком се може преговарати с окупатором ка већој добити за своје друштво. Није то све или ништа, него непристајање на баш сваки исход, као ово сад. Ако ме већ питате.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Odličan tekst pravo u srž.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Текст је као и обично одличан, Није ми јасно, одакле се појави у причи Србија. Велике су разлике између стања у Српској и у Србији и могу се само условно упоређивати. Када се већ појавило упоређивање, да нешто додам. Однос према поменутој двојици, МОРА да пође од чињенице, да је један остварени приватник и политичар, који је у животу имао и одговарајуће успехе и показао одговарајућу самосталност. С друге стране, имамо „малог од кужине“, који НИКАДА ништа није радио, а стигао на место које прелази његове способности. Претпостављам, да „саветодавце“ не успева ни на који начин да прати, па се све то претвара у бахатост. Наравно, да таквом одговарају неспособњаковићи око њега. Првоспоменути има способност и искуство, које му омогућава, да бира одговарајуће сараднике и нису му потребни полтрони. Такав лик ће бирати способне, јер зна да са способнима може постићи неупоредиво боље резултате, без обзира какве су му крајње намере. Сигурно је, да неће губити време и отварати сваку шупу на све страна. Да закључим, ако дођемо у ситуацију, да бирамо између споменутих, бирајмо првопоменутог, који је до сада показао неупоредиво већи КВАЛИТЕТ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Kako rekoste: nije ovo odbrana Dodika, o njegovim manama i lošim stranama moglo bi se do sutra. Dodik je učinio koliko je mogao da se slučaj rasvijetli, a onda mu opozicija zamjerila otkud njemu pravo da naređuje (što nije uradio jer to ni ne može) još jedan obdukcioni nalaz nad tijelom nesrećnog mladića. Opozicija je igrala na lošu kartu upiranjem prsta u Dodika, Cvijanovićku i posebno Lukača kao na krivce i saučesnike što je ravno ludilu, a na pitanje ima li politike u ovom slučaju Borenović na svojoj omiljenoj BNTV izjavi kao iz topa – nema(!).
Niko normalan se ne može izjasniti da nije za pravdu, a to je ono na šta je opozicija igrala, oni su eto za pravdu a vlast kao navodno nije za pravdu, zaista sumanuto. Skoro cijelu predizbornu aktivnost su bazirali na slučaju Dragičević i naravno nisu uspjeli.
Sarajevski mediji, posebno Hadžifejsova srbofobna tv, uz histeričnu podršku BNTVa su prednjačili u lovu na vještice.
Ostaje samo da se nadamo da će slučaj biti riješen, krivci kažnjeni ali i oni koji su javno prozivali ljude koji su imali i još uvijek imaju probleme zbog klevete, prvenstveno mislim na plaćenika Vaskovića, onog kvazinovinara koji se budi upišan sanjajući Dodika, njegova šizofrena histerija prelazi sve granice.
Žao mi je mladića i njegovih roditelja, ali otac Davor je izmanipulisan od strane onih koji imaju interes da Republiku Srpsku uvedu u krizu, igrajući se sa osjećanjima čovjeka koji je izgubio sina.
Narod je rekao svoje, a možemo očekivati dalji odliv mladih, i da se nadamo platama od čitavih 250€ u realnom sektoru naravno, jer stranačka vojska se uhljebila u državnim firmama sa platama od 500€ pa naviše.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Одличан текст!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
За остварење освајачких планова и намера западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста на србском делу Балканског полуострва и данас су им главна сметња понижени, обесправљени, осакаћени и потлачени несрећни Срби. Тако је мислио и њихов лакеј, злогласни немачки канцелар Адолф Хитлер:
„Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини, мисе паметно да овај народ још посебно охрабрујем у његовим тежњама…“ (Види: Hermann Neubacher, Soderauftrag Suedost, 1940-1945, – Bericht eines fliegenden Diplomaten. Musterschmidt-Verlag, Gottingen, 1956, c.158).
Имајући у виду да су се на Балканском полустрву, које је постало завојевачки експериментални полигон НАТО пакта, где су се одувек сукобљавали интереси великих сила, као што је случај и данас услед интезивног политичког, економског и психолошког рата који је објављен Србима до истребљења, дирекно и индиректно, преко белосветских талога тзв. „великих изабраника“ и „кадрова“ западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових тајних и јавних структура и подземних организација и покрета сваке врсте у Београду-Јосипграду, Бања Луци и Подгорици.
Није тајна да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти спремили план у другој половини деветнаестог столећа, како да србски народ избришу из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).
Међутим, није тајна ни данас да креатори глобалног хаоса и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација раде далеко од очију јавности преко извесних масонско-марксистичких, интермаријумских, идолатриских, езотериских и окултних структура да би успоставили једну светску владу под хегемонијом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Појави се и овде чувени ЦИТАТОЛОГ. Непознатог порекла, али опседнут теоријом завере у невероватном степену. Човек, који је у стању, да у сваком тексту, коментару, понавља неке сопствене дефиниције, што са цитатима, позивима на „изворе“, најчешће заузима бар трећину коментара. Дотични у овом коментару пише: „западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста“. „преко белосветских талога тзв. „великих изабраника“ и „кадрова“ западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових тајних и јавних структура и подземних организација и покрета сваке врсте у Београду-Јосипграду, Бања Луци и Подгорици.“ и „није тајна ни данас да креатори глобалног хаоса и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација раде далеко од очију јавности преко извесних масонско-марксистичких, интермаријумских, идолатриских, езотериских и окултних структура „. Толико је опседнут сопственим фикс идејама, да је морао и Београд, да прогласи за ЈОСИПГРАД!!?? Цитатолог ниште не написа о изванредном тексту, већ нам „открива“ неке ТАЈНЕ, које само он и једино он зна.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Присуство извесних „српских“ реакционарних комунистичких, конспиративних и интернационалистичких кадрова на овом порталу је очигледно.Типичан пример њихове тактике и стратегије је њихово учешће у верским и националним питањима. На једној страни водили су борбу против постојања Бога и духовног живота, на другој страни су преко конспиративних и реакционарних комунистичких партијских ћелија одредили тактуку и стратегију комунистичког деловања, што за њих важи и данас. У комунистичком памфлету, који је објављен у Београду-Јосипграду, дословно стоји:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао поједини члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан парије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: ЋЕЛИЈА, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију, 27 фебруара 1942).
Такође, иммајући на уму да су тзв. „српски“ комунисти бечко-берлински марксисти баљезгари били дужни да по инструкцијама своје расистичке и реакционарне анти-србске комунистичке партије, да учествују у свима темама верског и националног карактера, да заоштравају несугласице између појединих покрајина, да изазивају у Југославији верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Њихова неваспитаност и агресивност до совјетске перестројке била је очигледна. Приказивали су религију као буржоаску , малограђанску и поповску лаж, ради заглупљивања и застрашивања народа, ради лакшег потчињавања и злоупотребљавања радничког и сељачког света од стране србске „буржоазије“ и попова, као непродуктивне класе. Приказивали су верске обреде као обична трговачка посла, а цркве као поповске дућане. Истицали су извесне верске обичаје да су их измислили србски богаташи, капиталисти и попови, ради личног богаћења. Тзв „српски“ комунисти су приказивали црквену и манастирску имовину, као лако и неправедно стечену, варалачким махинацијама и непродуктивну на штету продуктивног и наивног радничко-сељачког света.
Шта треба да значи комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:
„Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).
Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:
„Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).
Када је реч о вери, основно правило тзв. „српског“ комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је „српски“ сваки комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:
„Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).
У програму Комунистичке интернационале, који је примљен на V конгресу 1924. године, стоји:
„Под задацима грађанских предрасуда и празноверице борба против религије заузима нарочито место. То, је борба која мора бити вођена са свом нужном тактичношћу и са свим обзирима нарочито међу оним слојевима радничка код којих је религија до сада играла важну улогу у свакодневном животу“ (Види: Пети конгрес комунистичке интернационале 1924. године…).
Слична мисао подвучена је у чланку Антона Лонгинова, објављеним под насловом „Дан стогодишњих обмана“ у којем стоји:
„Са тачке гледишта свесног пролетера, ускршњи пољубац је један издајнички удар против нас. Ускршња празновања Христа, празник је братимљења класа. Ускрс је контрареволуционарни маневар помоћу кога светска буржоазија покушава да заустави класну мржњу радника, која је готова да се на главу светске буржоазије сручи са револуционарним бесом…“ (Види: Антон Лонгинов, Дан стогодишњих обмана, Црвене новине, Москва, 3. мај 1922).
У комунистичком расистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, који то најбоље показује:
“1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).
Имајући у виду да су извесни „српски“ комунисти имали изразито непријатељски однос према србском народу и држави и да су прелазили преко виталних интереса србског народа из којег су потицали. У потпуности су прихватили антисрбску расистичку коминтерновску, бечко-берлинску пропаганду и доктрину фабијанског, бундистичког и бољшавичког совјетског дикатора Ј. В. Стаљина „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:
„Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).
У немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) објављен је 26. априла 1975. године чланак Милована Ђиласа о цркви св. Марије у Будви, која је за време робовласничке и расистичке владавине реакционарних и контрареволуционарних Брозових НАТО- комуниста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду. Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа “, где између осталог стоји:
„Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела.Навала туриста била је је већ спаснула, па се средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.
И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и на њему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре.
Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…
У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…
– Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“
– одговорио сам и прешао преко црквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Ни сада још незнам шта
ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, густо поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…
Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.
Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Између осталог, навели бисмо још један пример Брозових троцкиста, интермариумаца, НАТО-комуниста у вези њиховог дивљаштва и безбожништва.
У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:
„На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресчен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, Побједа, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).
Да би се све ово постигло, главна оштрица фабијанске, бундистичке, бољшевичке Коминтерне, реакционарног, расистичког глобализма и трулог буржоаског, експерименталног, робовласничког, интермариумског Брозовог троцкизма и НАТО-комунизама, била је у ХХ столећу усмерена у борби против осакаћеног, потлаченог и обесправљеног несрећног србског народа.
Тзв. „српски“ комунисти су уз помоћ интернаационалних структура осакатили, обесправили и „докрајчили србство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.
Свиђа ми сеСвиђа ми се