Један од најефикаснијих начина да се дискредитује противник у расправи је, поред, наравно, напада на личност, и лијепљење аргумента или тезе етикетом “теорије завјере.“ Један од најзаступљенијих метода потискивања отворене расправе, алтернативних виђења и опасних чињеница је проглашавање наратива или тврдње која оспорава званични став теоријом завјере.
Ако званична држава – било која – и њена доминантна јавна гласила нису потврдили “истинитост“ твоје приче, навода, тврдње – ти си теоретичар завјере.
Ако званична наука, дакле, она чија истраживања су финансирана од стране државе или богатих корпорација, није без двојбе утврдила истинитост одређене теорије и експериментално или емпиријски је доказала – ради се о теорији завјере.
Шта је теорија завјере?
Теорија завјере је један од најнеодређенијих и најплићих дијалектичких концепата, који служи не само да се дискредитује противан став, него и да се трајно дисквалификује његов носилац.
Сам концепт се састоји из два дијела.
“Теорија“ указује на помисао да тврдња није доказана и поткријепљена чињеницама. “Завјера“ подразумијева тајновитост и носи незаслужено негативну конотацију.
Теорија завјере је, рецимо, да америчког предсједника Кенедија није убио Ли Харви Освалд и да није убијен на начин на који се каже да јесте, тј. да је било више од једног извршиоца. У теорију завјере, рецимо опет, спадају и сви наративи везани за рушење њујоршких кула близанкиња 2001. године, а који се не уклапају у званичну тврдњу да су куле срушила два путничка навођена од стране исламских терориста. Теорија завјере је такође тврдња да Адолф Хитлер није извршио самоубиство у берлинском бункеру, да се Нил Армстронг и екипа нису прошетали Мјесецом кад је речено да јесу, да је Барак Обама рођен у Кенији, а не на Хавајима итд.
Да бисмо се приближили истини о овом феномену, нема поенте проучавати и доказивати или обарати сваку од тврдњи овог типа. Важније је поставити питање зашто се прибјегава овим теоријама.
Учесталост и раширеност тзв. теорије завјере има највише везе са непоузданошћу, недосљедношћу и недореченошћу званичних наратива о догађајима, тј. са неповјерењем према изворима информисањима. Све је мање вјере у јавна гласила и државне изворе. Послије сваког драматичног догађаја или процеса, готово по аутоматизму званичном наративу конкуришу или пркосе по неколико алтернативних теорија, често нудећи сасвим релевантне чињенице, које, ако не доказују сасвим истинитост алтернативног наратива, а оно бар озбиљно поткопавају вјеродостојност званичног. У рвању званичног и алтернативног наратива, најчешће није ни неопходно доказати истинитост алтернативног, колико је кључно чињенично оспорити или оборити званични.
Дакле, непостојан званични наратив који тешко пролази тестове логике и законитости природних и друштвених односа, у спрези са ниским повјерењем према извору, главни је покретач тзв. теорија завјере. Погрешно је мислити да се алтернативне теорије покрећу од стране параноидних беспосличара који у свему виде тајне планове.
Сљедеће важно питање је зашто се било коме чине невјероватним тврдње или помисли да тајни планови не постоје или да се завјере не кују. Другим ријечима, зашто мислите да ви знате цијелу истину и да није могуће оборити истинитост наратива који баш ви сматрате истинитим? Је ли то зато што се ослањате на изворе којима вјерујете да су легитимни зато што кажу да јесу и да не може бити говора о томе да нису?
Ако оставимо по страни набрајање познатих теорија завјере за тренутак, треба поставити питање да ли вјерујете да тајни циљеви и интереси, разговори и договори о њима, планирања о њиховом остварењу, и на крају само остварење, постоје, или да нема тајни, већ да се све зна? Ако ви мислите да знате све или да знате некога ко зна све и – што је још важније – ко је одлучио баш вама да пренесе то знање, благо вама.
Истина је да се иза затворених врата воде разговори и граде планови међу државницима, савјетницима, корпоративним директорима, адвокатима, економистима, агентима служби безбједности, лобистима, представницима интересних група, уредницима медија – и да ви о томе можете мање-више знати само онолико колико они одлуче да изнесу у јавност, или у најбољем случају, колико о томе сазнају њихови непријатељи и колико је њима у интересу да сазнања објаве. Замислите да се силни политички или економски процеси одвијају без икаквог планирања, тј. завјера о стратешком напредовању. И замислите да врхунски мајстори политике и економије не скривају своје намјере него изађу пред новинаре и све истртљају. Знаш кад би остварили циљеве? Да, никад.
Замислите да један економски интересни круг појединаца или група не крије своје планове да уништи конкуренцију, ради профита, од те исте конкуренције, него да их објављује.
Наравно, не треба заборавити ни да баш они о чијим се завјерама теорије испредају, дакле, они који су довољно моћни и битни да и њихове завјере са свим својим посљедицама буду битне, контролишу и проток информација према вама, пуку који треба да повјерује или не повјерује. Медији нису нека независна тијела која траже истину и извјештавају о њој. Медији су индустрија која производи профит непосредно, путем финансирања од маркетинга, или посредно, путем подржавања наратива који доносе профит власницима или интересним групама блиским власницима. И вијест је написана да се прода и вриједна је онолико колико користи од ње има онај који је продаје.
Кованица “теорија завјере“ је не само злонамјерна, него и сасвим непрецизна, а све у намјери да збуни и дискредитује. Српски писац Дејан Лучић се вјероватније најтачније изразио у вези са овим феноменом, називајућу га “теорија интереса.“ Он то јесте, али како дисквалификовати саговорника који шпекулише о нечијем тајном интересу кад знамо да сви имамо тајне интересе, на личном или колективном нивоу? Не, мора се у оптужбу убацити нешто мистично, а у исто вријеме мрачно, негативно. Као завјера, на примјер. Шпекулације о завјери, кад се тако формулишу, теже је доказати и озбиљно схватити него шпекулације о интересу група и појединаца који их сигурно имају.
Зашто је тешко повјеровати, рецимо, да се организације које су настале из само једног разлога, да остварују максималан профит, не упињу из све снаге и не користе сва средства која им неће нанијети губитке, да зараде што је више могуће, и да се с тим циљем не удружују и не граде тајне планове против својих конкурената? Да ли су шпекулације о тим плановима нешто што треба одбацити само зато што су докази непостојани или непотпуни? Да ли би иједна војска добила иједан рат да је вјеровала на ријеч непријатељу и да није шпекулисала, теоретисала и покушавала да провали шта непријатељ смјера? Не би. Па, опет нико војног стратега који теоретише о намјерама и замкама противника не сматра теоретичарем завјере само зато што се те намјере не виде најјасније и што их противник није отворено показао.
Перцепција свога и туђега је тачка у овом теоретисању о теоријама завјере, или интереса која се намеће се као непремостива препрека у заокруживању аргумента. Наиме, потреба за нагађањем о намјерама непријатеља насупрот вјеровању у његову званичну објаву зависи од тога кога сматрамо за непријатеља. У том грму лежи већина зечева који воле да омаловаже теорије интереса. Условно говорећи, свако вјерује оном наративу чији му је извор идеолошки или на други начин близак. Већина ће омаловажити сваки наратив који долази из перципирано туђег, противничког табора, ма колико звучао тачно или поткријепљено, а неће оспоравати ни најневјероватније тврдње своје стране. Ако се тврдња о догађајима или процесима не поклапа са интересима и званичним наративом групације или идеологије коју ја сматрам својом или јој припадам, аутоматски ћу је исмијати и оспорити као теорију завјере.
Као што сам рекао на почетку, проблематично за теоретичаре интереса је то што су најчешће у опозицији према званичном наративу, јер их “шупаљ“ званични наратив и тјера у опозицију. Већина увијек вјерује званичном наративу, зато што већина увијек ради оно што јој је најлакше и креће се линијом најмањег отпора, не чак ни толико калкулантски колико по инерцији. Већина воли да буде у праву, а по мишљењу већине, више си у праву кад си у већини.
Без јефтине намјере да репродукујем пароле индивидуализма, али пут већини увијек утире мањина, чак често појединац, и на тај пут се обично креће шпекулацијом, нагађањем, теоријом, чак жељом, да на његовом крају постоји нешто за шта досад нисмо знали да постоји, тј. за шта већина није знала да постоји.
Често на крају тог пута стоји и понешто што се намјерно и плански скрива од ока незаинтересоване, сљедбеничке већине.
СРБИСТ 