Ја сам се иселио из Отаџбине као дјечак, и то као избјеглица. Давно. Дуже живим у САД-у него што сам живио у Отаџбини. Живот ми је изграђен овдје. Империји плаћам харач овдје, а не тамо. Знам америчке законе боље од српских. Шта онда ја – и овакви као ја – пјеним око српских питања, шта је рекао Вучић, шта Додик, јесу ли срушили Мила…
Што не могу појест’ сланину сапуњару прошверцовану “из Југе“, попит’ домаће шљиве са Мајевице, обућ’ српски дрес кад игра репрезентација, накривит’ шајкачу кад долази Баја Мали Книнџа, викат’ “Браво, Ноле!“ и ту стати са србовањем? Што не гледам своја посла? Шта србујем, који ђаво?
Према филозофији покланог српског народа небрига о општем и заједничком је малтене врлина. Зато је поклан. Небрига о заједничком подразумијева ненастојање да се заједнички дјелује, да се, прије свега, заједничко заштити, јер закони природе гдје вук једе магарца владају и неће нестати без обзира са колико пресеравања о хуманости, толеранцији, правима и осталим небулозама нас свакодневно затрпавали из центара пласмана подобне мисли. Зато смо поклани. Срби виде каму тек кад им сијевне под вратом, а тада је касно.
Према мојој личној филозофији, дјеловање у општем интересу је условљено свијешћу о истом и свијешћу о припадности заједници која има специфичан интерес. Живећи у друштву које је усавршило технике борбе за интерес, што лични, што заједнички који проистиче из личног, а потичући из заједнице којој кама сијева под вратом у мање-више устаљеним интервалима, управо због непоштовања заједничког интереса, тешко да сам могао остати равнодушан према перспективи пропадања и нестанка мог народа, моје заједнице, која је тако очита.
Ето, тако, ја не могу да се не бавим српским темама само зато што ме од Отаџбине дијели океан. Српске теме су моје теме. Ваљда свака животиња припада неком крду, и тешко може у исто вријеме пасти у два крда.
Владан Ивковић
СРБИСТ 
Можда је ова посљедња реченица кључна. Слажем се да се тешко може у исто вријеме пасти у два крда. Мислим да је најбоље не покушавати. Остаће гладан ко покуша.
А ако мало проширимо контекст, дођемо до питања зашто се јавља друго крдо.
С овом конкретном темом, волио бих да гријешим, али… Код првог крда нешто не ваља. Из поштовања према својим прецима само кажем „нешто не ваља“, а рекао бих свашта. Прво крдо не заслужује. Да заслужује не бисмо уопште разговарали на ову тему, а поготову не овим путем преко баре.
И није ово огорченост. То је једноставно само тако. Чињенице. И ја припадам том првом крду и баш зато што га много волим (или волим само моју идеју о томе какво је могло бити…) сам критичан. Није нам добро прво крдо.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Које мане би нам уклонио, да можеш, па бисмо били бољи, као народ?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Уф, били бисте одличан адвокат :)) Волим овај начин размјене мишљења. Конкретно, па стајемо иза својих ријечи.
Које мане бих уклонио? Могли бисмо лицитирати на овом мјесту у недоглед, ал’ покушаћу (и не знам колико ћу успјети) да много мисли обухватим једном.
Људима, свим лицима (и Србима и онима који то нису) који живе на територијама српских држава живот је прилично, прилично лош. Можда ћемо се сложити (а можда и нећемо) да наше власти јесу управо пресликан наш народ. И онда такав народ уређује државу на начин како мисли да треба. Држава отима, држава лаже, држава вара. Моја српска држава то ради од мене Србина. И то је моја српска држава са неким другим људима на челу радила, и то ће моја српска држава са неким трећим људима на челу радити.
Додаћу да имам страх да нећу бити погрешно протумачен док ово пишем. Није ствар у лови. Банализоваћу, ствар је у томе што ме моја Србија вара и лаже.
Како промијенити да могу? Мислим да се то не може мијењати. Као народ волимо управо такве који стварају услове којих сам се дотакао. Нормалне људе који би да стану на чело државе, Срби исмијавају. И онда нормални људи бјеже из Србије.
Дакле, нема нам помоћи 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Срби смо, нема потребе за персирањем 🙂
Твоја Србија те вара и лаже зато што је воде људи којима на слободном тржишту нико двије овце нацртане не би дао да чувају. Али Србија није слободно тржиште људског потенцијала.
Мој је став да држава није ливада оваца које на њој пасу, чак и ако се по тим овцама зове, него онога ко шиша, музе и коље те овце. Е, сад, то што су овце убијеђене да је су и трава и ливада и вуна и сиро и месо њихово, то је проблем оваца. Газде не маре за то, него поставе на чело стада оне који ће те овце најлакше држати мирнима и кориснима. А Србија је туђа њива бар од 1918. Зар би толики народ одлазио са своје земље иначе?
Јесте проблем то што газде увијек нађу Срба који ће радо зајашити сопствени народ. И јесте проблем што таквих код Срба има напретек. Али знаш ли ти да је у Срба најбоље побијено и протјерано двапут у педесет година? Наравно да је остао шкарт. Ја замислим фудбалски клуб од 22 играча, продам (побијем) 11 најбољих и онда се чудим што ови остали не играју добро. Па како ће играти кад најбољи више нису ту? Не само да они не доприносе више игри, и што ниси конкурентан клубовима који су задржали своје најбоље, него ни млађи нараштаји немају од кога да науче. Људско искуство се надограђује, не може се од сваке генерације очекивати да зна све крећући од нуле и не надовезујући се на искуство претходних.
А Срби не смију ни да знају о искуству претходних генерација, а камоли да се надовезују на њега.
Занимљива расправа 🙂 Можда дођемо до рјешења.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Персирао сам модератору а не теби, али ако се модератор љути није проблем :))
Слажем се са овим што си рекао. Наградно питање је зашто је то тако.
Наравно да знам да су најбољи изгубљени за Србију из различитих разлога. Ко је у крајњој линији одговоран за њихово страдање?
Или ћемо доћи до рјешења или посвађати. У сваком случају, ако га нађемо награду дијелимо 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Здраво живо роде,
Необично ми је драго што налетих на ову страницу, доведе ме текст “Сужњи петог Октобра“ који прочитах на СРБском фбрепортеру. Прије него што се ухватих “пера“ да што год напишем прочитах још пар текстова и са моје стране имате све ријечи хвале. Додао сам вас у омињену листу. Што се тиче стања наше нације ја то карактеришем као затишје пред буру. Колико дуго ће трајати то само драги Бог зна али кад прве капи кише крену дићи ће се правдољубиви и честити. Наш муљ и смеће (вође и њихове помагаче) ће однијети вода а вјетар одувати тамне облаке (окупаторе) који прекрише дивну отаџбину Србију. Нећу ништа ново написати до ли поновити ове премудре мисли:
„Није све пропало кад пропало све је” Рајка Нога и
“Што је било то ће бити…и нема ништа ново под сунцем“ из Књиге проповедника (2-11) по преводу Ђуре Даничића
Таштина над таштинама,
вели проповедник,
таштина над таштинама,
све је таштина.
Каква је корист човеку
од свега труда његова,
којим се труди под сунцем?
Нараштај један одлази
и други долази,
а земља стоји увек.
Сунце излази и залази,
и опет хита на место своје
одакле излази.
Ветар иде на југ
и обрће се на север:
иде једнако обрћући се,
и у обртању свом
враћа се.
Све реке теку у море,
и море се не препуња;
одакле теку реке,
онамо се враћају
да опет теку.
Све је чудно,
да човек не може исказати,
око се не може нагледати,
нити се ухо може наслушати.
Што је било то ће бити,
што се чинило то ће се чинити,
и нема ништа ново
под сунцем.
Има ли шта за шта би ко рекао:
„Види, то је ново?
Већ је било за векова
који су били пре нас.“
Не помиње се што је пре било,
ни оно што ће после бити
неће се помињати у оних
који ће после настати.
Свако добро,
Војин
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала, Војине.
Надајмо се најбољем, спремајмо се за најгоре, јер ко ће се изборити за нас ако не ми сами.
Чињеница је да је добро што уопште постојимо с обзиром на то ко је све кретао на нас, на који начин, с којим циљем и колико дуго све то траје. И та чињеница говори или да смо неуништиви, или да се уништење приводи крају.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ
Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.
Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.
У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове
У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.
Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.
Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,
прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
душа би нестала из мене.
И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу милионима сивих лица
која пристају на заборав.
Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазарев, Ђорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.
Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.
А ја не дам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима
Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима – научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.
Миодраг Лукић
Свиђа ми сеСвиђа ми се