Марко Шикуљак: Додик је тактичар без стратегије

Марко Шикуљак је уредник Фронтала, јединог ћириличног портала западно од Дрине, те један од водећих младих новинара у Републици Српској. И твитераш. Његово није само добро познавање политике у Српској, него и будућност новинарства и јавне ријечи у младој српској држави. Данас ћу га, ипак, питати о политици у Српској, прецизније, о још врелим постизборним утисцима са терена, из жиже дешавања.

1. Фронтал, који ти уређујеш, важно је гласило опозиционо власти СНСД-а. Можеш ли описати расположење у уредништву Фронтала након објаве изборних резултата?

МШ: Прецизније би било рећи да смо критички медиј, а будући да је природно свака власт увијек више на мети него други, људи то дефинишу као опозиционарење. Ми се не поводимо аргументацијом коју намеће власт или опозиција, и критикујемо са наших позиција, па су ствари које се могу прочитати код нас углавном другачије од онога што се чује и види код других. Резултати избора су у већој мјери очекивани, и нису могли изазвати неко посебно расположење. Весели и тужни су они који имају директне штете и користи, ми се бринемо што Српска улази у фазу у којој је Црна Гора, кад је у питању смјењивост власти, а што се читав процес свео на то како оштрим друштвеним подјелама остати на власти.

2. “Милорад Додик иде у Сарајево” био би добар наслов играног филма, с обзиром на досадашњи јавни однос Додика и Сарајева. Какав наступ очекујеш од Додика у Предсједништву БиХ, у изабраном саставу, а какву реакцију сарајевске чаршије на њега?

МШ: Муслиманска реакција је увијек иста. Они су сами себе убиједили да је њихова позиција једина морална и исправна, и свако ко не ради нешто што они желе је негативац. До сада смо се шалили: Пошаљемо вам најумјеренијег, ви нам вратите четника. Сад су добили Додика, и са њим барем не би требали имати лажних нада као што су имали са другим.

За почетак, многи људи не знају да се Додик може повући са мјеста у Предсједништву, и именовати неког из Представничког или Дома народа. И та могућност се помињала, у случају да Додик пожели да води Владу Српске, гдје лежи највећа власт. А он није неко ко би дозволио да му неко из странке угрожава ауторитет.

Ако се то не деси, у Сарајеву постоји пар сценарија. Препричаћу оно што сам чуо. По једном, Милорад Додик доживјеће вучићевску трансформацију, биће велика нада у циљу остваривања пута ка ЕУ, наравно, уз стално показивање да је он главни и да од њега зависи. Друга могућност је да игра разне циркуске тачке којим ће забављати српску јавност, свако мало “искакати као осигурач” а да у неком кључном моменту направи неку далекосежну глупост по српске интересе. Додику нико не спори да је одличан тактичар, али је стратегија за њега непознат појам. Подсјетићу да говоримо о човјеку који је својевремено ишао логиком: Хајде да прихватимо те наметнуте законе који се траже, иако су на нашу штету, па ћемо их послије мијењати јер ћемо имати законску процедуру. Наравно, чим је нешто постало закон, за Муслимане је то свето слово, и не пада им на памет да гласају за нешто што враћа надлежности Српској. Или то да је Додик на ОБЕЋАЊЕ Сулејмана Тихића да ће се заложити за одлазак ОХР гласао да се одлука о проглашењу Брчко дистрикта унесе у Устав БиХ. Накарадни дистрикт је тако легализован, а ОХР није укинут.

Данас у Предсједништву неће бити лисца попут Тихића који је муслиманске интересе спроводио без буке и лупања у прса. Ту је дилетант Комшић, и Џаферовић који ће слушати још једног дилетанта, Бакира Изетбеговића. Све погодује томе да Додик оствари гомилу ситних тактичких побједа, и ни једну стратешку. Његове апологете ће говорити о томе како је он показао да је БиХ неодржива, а то што никог са Запада ко доноси одлуке тај доказ неће навести да промијени однос према Србима, то се неће помињати.

3. У протестима названим Правда за Давида су многи посматрачи, не само присталице СНСД-а, уочили елементе онога што се у империјалистичкој терминологији назива обојени преврат. На Фронталу се могао прочитати, што се мене тиче, понајбољи текст о том покрету. Како и колико је Правда за Давида утицала на изборни исход?

МШ: Очито је излазност у Бањој Луци  била значајно већа него иначе, што можемо приписати томе, и од тих нових гласача било је више оних који су жељели да казне власт, него оних који су је бранили. У Бањој Луци је након дужег времена опозиција по резултату била близу владајућим, који су у највећем граду црпили велику предност до сада. Вјерујем да је у остатку Српске та тема имала мањи утицај, уз веће шансе да је неко изашао на изборе убијеђен да је то доказ више да неко руши Српску. Све у свему, на коначан резултат избора то није утицало пресудно. На овај случај људи су углавном реаговали по шаблонима који се очекују од неког ко већ подржава или не подржава власт.

Али бих се осврнуо на први дио питања. Ускоро ћемо ону поштапалицу да је “ђаво у детаљима” моћи промијенити у “ђаво је у елементима”. Сваки протест или штрајк има елементе удара, јер се људи окупљају на улици, нешто траже… Случај Правда за Давида имао је све осим главног, а то је покушај да се изазову немири, без којих преврата нема. Лично мислим да је овакав покрет био неопходан властима. Они су 2013. одабрали пут оштре подјеле друштва, питање издаје и сталне приче да их неко руши споља. Пет година се чекало да се појави то нешто што личи на то што се стално призива у медијима. Ја наравно не мислим да су странци неки дивни људи који нама желе добро, и сваки дан се буде са мишљу како нама да помогну. Логичније ми је објашњење да Запад не жели да сруши Додика, него да, ево, упорно покушава годинама, руши власти широм свијета, а ми одолијевамо као Астериксово село у Галији.

Е сад, можете вјеровати мени, а можете вјеровати плаћеним назови аналитичарима, лажним деканима новоизмишљених факултета безбједности и сличним ликовима који су одгледали пар снимака на јутјубу и знају све о томе како је свуда уплетен Ватикан и ЦИА. Као директни учесници и преврата у Српској 1997. и Петог октобра у Србији, вјерујем да су далеко боље упућени од мене.

4. Шта мислиш о одлуци Давора Драгичевића дан након избора да Правду за Давида региструје као удружење грађана и фондацију за прикупљање новца?

МШ: Мислим да је све заједно један од финих примјера како се Срби не разумију у политику. Не знају да дефинишу политички захтјев. Опије их камера, опије их тај привид да су моћни, да треба да дају мишљење на сваку тему. Што се тиче новца, људи из иностранства који су спремни да га дају је било и прије, и биће их неко вријеме док све буде имало медијску подршку. Медијска присутност је кључ будућности покрета.

5. И ти си имао кратак излет на изборне листе на изборима 2014. године. Свједоци смо узлета рекао бих премладог Драшка Станивуковића из ПДП-а. Па и Вукота Говедарица је са своје 42 године млад за предсједничког кандидата. Често се чује да треба више младих у политици, да ће нова лица донијети боље итд. Да ли млади Срби који улазе у политику чешће мијењају ствари набоље или одржавају статус кво? Да ли се више младих Срба пробија у политику пристајањем уз систем или свјежим, оригиналним идејама и енергијом?

МШ: Да, 2014. сам био дио покушаја да једна независна листа изађе на изборе у свим јединицама, па имам неко искуство како изгледа са “оне стране”. Учешће у страначком животу је за многе постао једини начин да дођу до посла и егзистенције. Мислим да је свима јасно да у таквим околностима не можемо причати о идејама и мијењању ствари набоље. Ни ја лично нисам склон младима, јер очекујем да се човјек потврди у некој области, па да као формирана личност и стручњак учествује у политичком процесу. То је у садашњим околностима немогуће. Станивуковић је посебан спој, финансијски је независан и има огромну енергију, а његов резултат је попуна тог вакума, тог тражења нечег новог. Мислим да су ипак важнији они који нису видљиви у изборном процесу, а дио су неких кабинета, имају одређени утицај, а способни су и имају добре намјере. У мору запослених полтрона и љубавница, има и таквих.

6. Живио си дуго у Бијељини, која је најјаче упориште СДС-а. Али сама Република Српска већ одавно није упориште своје оснивачке странке и једине велике странке у Српској која носи српски предзнак. Шта је следеће за СДС? Какве потезе водећих људи очекујеш као одговор на изборни неуспјех?

МШ: Не знам шта је следеће, али знам шта бих им савјетовао кад би ме питали. Пошто неће, рећи ћу овдје. СДС треба организовати унутарстраначке изборе, на којима ће се дефинисати шта странка да ради у постојећим околностима. Имају двије опције. Да наставе са одлучним опозиционим радом, или да одаберу колаборацију са Додиком. Колико год некима ово друго било мучно, то морају узети као опцију о којој се разговара. За 12 година колико покушавају да промијене власт то нису успјели ни 2014. кад су били најближе. Од тада је незадовољство против власти смањено, СДС су напустили многи уз разна објашњења. Положај стожерне странке опозиције која не може да преузме власт је довео до тога да је СДС пао, а ПДП растао. У СДС постоји струја која је за сарадњу. Парадоксално, у њој је човјек кога је СНСД на сва уста критиковао као највећег издајника и “боснољуба”, градоначелник Добоја Обрен Петровић.

Морали би да се сви погледају у очи, преброје којих има више, и одреде шта да раде даље. Ако побиједи струја која је против сарадње са Додиком, они који се не слажу треба то да прихвате, или да изађу из странке, али без досадашње патетике и приче како су након толико година прогледали и видјели да је СДС у власти са СДА на нивоу БиХ.

Ако побиједи опција за сарадњу, ови други треба то да прихвате, уз одређивање шта ће се сматрати успјехом таквог избора, и да ли ће до њега доћи колаборацијом. Или прећи у странку која је за опозиционо дјеловање без компромиса. Шта год да се деси, СДС мора озбиљније појачати своју организацију, мора се знати ко шта ради, и мора јасније дефинисати политику.

7. Избори се не добијају на друштвеним мрежама, али озбиљна изборна стратегија у 2018. мора да покрије и тај врло важан домен комуникације са јавношћу и бирачима. Како објашњаваш незаступљеност СДС-а на друштвеним мрежама, нарочито на Твитеру?

МШ: Објашњење је исто као и за сваку област политичког дјеловања. СДС не дјелује као странка која је добро организована. Гдје је добро организован одбор, тамо имате и изборни резултат и твитер. Гдје није, имате међусобну борбу у којој је битно бити на челу одбора, макар остали једини у одбору. Неко од свега тога треба направити функционалну цјелину, одредити ко шта ради. Ко је задужен за организацију странке унутра, ко је задужен за политичко дјеловање споља, а ко лијепо прича и политички програм представља бирачима. Кад имате јасну идеју шта им желите поручити, онда није велика мудрост шта поставити на твитер, шта на фејсбук, ако знате како функционише комуникација на њима.

8. Ја сам са не толико претјеривања и неозбиљности тврдио на твитеру да би Вукота Говедарица боље прошао кад би на изборном скупу уз гусле отпјевао пјесму “Ој, Гатачко поље меко.“ Има ли ико у СДС-у храбрости да се врати на изворни пут српског национализма без којег Српска неминовно вене?

МШ: Улазимо на клизаво поље одређивања шта је српски национализам, и какав му је извор. Исто тако можемо дебатовати да ли је СНСД на путу српског, или пародије српског национализма. Знате, кад се Југословен “пробуди” након 50 година, па види да су “Муслимани и Хрвати увијек држали своје, а ми Срби луди…” и онда почне да србује тако да буде срамота оног ко је 50 година славио славу док је овај славио Дан младости. Феномен да се сада прави неки микс у коме би да уклопе и Светог Цара Николаја и петокраку, и Јасеновац и Сутјеску, и “Југославија је српска заблуда и “било је код Тита добрих ствари”, није само видљив у Српској, већ и у Србији.

Што се тиче самог Говедарице, мислим да је дошао на чело СДС кад ту одговорност нису хтјели преузети они који су се годину дана раније отимали за чело странке. Да ли није имао времена или није имао знања, то ћемо тешко сазнати, и свако ће имати своју причу о томе. На трагу вашег питања, да, слажем се да се СДС мора сјетити 1990. када се појавила као странка која је окупила људе са села и из предграђа, људе који су имали своју земљу, занатску радњу, кафану или продавницу, који нису зависили од партије која им је дала стан и посао. Они који су им се придружили кад су добили изборе, први су се одвојили и вратили у Додикове реформисане реформисте. Да покојни Боривоје Сендић може видјети како се у СДС хвале “успјехом у урбаном дијелу Бање Луке”, вјероватно би лупао главом у зид знајући какве је муке имао 1990. да за странку врбује неког из оног што у Београду зову “круг двојке”. Не знам да ли су у СДС-у на странпутици, или су само послушали глуп савјет да све пребаце на тему економије, а национално се подразумијева. Очито да се не подразумијева. Што се тиче гусала, мислим да не би шкодиле, а што се тиче предложене пјесме, свакако је једна од мојих омиљених.

9. И најтеже питање за крај… Како ти то спајаш гусле и урбано, Бају Пивљанина и смутије, пошто видим да те оптужују по твитеру да много волиш смутије?

МШ: Ово захтјева најобимнији одговор, али покушаћу да скратим. Некад ми се чини да је из неких мрачних кухиња изашао план по коме српство треба утјерати у неки друштвени ћошак. Па кад си пијан онда можеш да србујеш, слушаш Бају и дижеш три прста, а онда кад се унормалиш, то не радиш. Форе ради сам на неке концерте носио српску заставу, и наравно, сви су се отимали да је они носе, а ја сам их питао па шта вам фали да донесете своју. Као, шта ће на рок концерту српска застава. Можда требам захвалити оцу који ми је пред спавање причао о Мишићу и Синђелићу, а не о нечему другом. Као мали сам прочитао четири тома Вукових епских пјесама, и то осјећање ми је природно, као и дисање. Не мора неко да ме учи шта је српство “под старе дане”, из удобне фотеље и са државном платом.

Ја их питам зашто пар деценија касније нама остаје да дјеци исто морамо насуво причати о нашој историји, умјесто да им пустимо цртани филм о Краљевићу Марку. Јер нисмо сви добри приповједачи.

Највећи задатак свих министарства културе и образовања која се финансирају српским новцем јесте да уочи шта је кључно из српске историје и традиције и да то пренесе у облике који одговарају 21. вијеку. То значи да свако ко заврши основну школу зна како да на рачунару и мобилном телефону подеси ћириличну тастатуру, и да има потребу да то уради, јер је свјестан да је ћирилица његов препознатљив код који га чини посебним у свијету.

Српско национално осјећање треба да добије израз у свакодневном облику, на савремен начин. Кроз музику, филм, кроз све видове умјетности.

Што се тиче смутија као парадигме помодности која долази са запада, управо је то примјер неке шизофреније, да се мисли како то пије само неко ко проклиње судбу што је рођен као Србин, а прави Србин треба сваки дан појести десет кила свињетине. Нисам никакав фанатик здравог живота, само нисам нарочит љубитељ меса. А што се тиче другарских прозивки, мислим да неки њима прикривају то што су им се смутији свидјели.

  (Разговор са Марком Шикуљаком обавио Владан Ивковић путем електронске преписке 9. октобра, 2018.)