Двадесет два Радикала Војислава Шешеља и 13 представника савеза Двери и Демократске странке Србије ће у новом сазиву сједити у скупштинским клупама у којима их досад није било.
Можемо очекивати да присуство националистичких странака означи крај безначајних, ботовских расправа између посланика СНС-а и ДС-а, а на теме суштински небитне за Србију.
Сад је и Русија добила далеко значајнији број присталица у Скупштини Србије него раније.
Наравно да треба имати резерву према свакоме ко уђе, или буде пуштен, у парламент окупиране земље. Али, треба и вјеровати.
Без обзира на то шта су Владимир Путин и Александар Вучић углавили током Вучићеве медицинско-дипломатске посјете Москви, изашло је нешто позитивно из још једног циркуса званог избори у Републици Србији.
Не, није дошло до ослобођења, нити ће нови сазив Народне скупштине ишта радикално промијенити. Ко се томе надао, тај је слабо упућен у политику или не разумије односе носиоца моћи и жртава моћи. Ко се надао да ће Александар Вучић и његови Напредњаци пасти с власти или значајно ослабити, тај није пратио радњу фабуле и не разумије политичку стварност даље од начела “што је баби мило…“ Не постоје глобални нити регионални услови да се у Србији ишта радикално промијени у корист њеног народа. Геополитички гледано, Србија ће доживјети значајне промјене тек кад се однос Великих сила око ње и посебно унутар ње уде значајно промијенио, а основни услов за тако нешто је плодно тло у самој земљи и на њеној политичко-економској сцени.
Шта се пак промијенило?
Пређашњи скупштински сазив није имао ниједног – ни декларативно, ни номинално, ни издалека – противника Атлантске империје у Скупштини, иако је Милан Петрић између избора прелетјео из СНС-а у гнијездо Српске народне партије бившег ДСС-овца Ненада Поповића, те једини гласао против потписивања најновијих уступака Нато савезу. Тешко је и замислити стање у којој народ једне Србије у своју Скупштину није изабрао ниједног опозиционара окупацији и колонијалном статусу своје земље. Ако постоји демократско дно, у њега је ударено послије избора 2014.
Новоизабрани сазив представника народа Србије – условно речено – укључује снаге које, свака на свој начин, бар номинално и идеолошки представљају политике отпора окупацији Србији од стране Атлантске империје. Зашто је то дозвољено, да ли је могло бити спријечено и шта су биле алтернативе је расправа за себе. Све у свему, 22 Радикала Војислава Шешеља и 13 представника савеза Двери и Демократске странке Србије ће у новом сазиву сједити у скупштинским клупама у којима их досад није било. Кад се њима придода про-руска СНП, Вучићев млађи коалициони партнер, која у реторичким изливима родољубља не заостаје за Радикалима и Дверима, добија се значајније присуство снага – номинално, истина – чија се ријеч посљедње четири године није чула у Скупштини Србије. Мало је, али више је него што је било.
Наравно да треба имати резерву према свакоме ко уђе, или буде пуштен, у парламент окупиране земље. Али, треба и вјеровати.
Поповићев СНП је већ сам по себи контрадикторан својој израженој идеологији јер је ступио у предизборну коалицију са програмски потпуно супротним Напредњацима. Како Поповић мисли бити про-руски и евроскептично оријентисан у партнерству са еунијатски и про-натовски опредијељеним Вучићем, тешко је докучити. Вјероватно ће ствари бити јасније кад се процес формирања Владе заврши и кад видимо шта је Поповић добио политички, а шта економски, гдје се нашао краткорочно, а гдје дугорочно. Тешко је искључити било какав исход, па и онај у којем Поповић бива изигран, јер Вучићев опстанак на власти умногоме зависи од досад врло успјешне стратегије цијепања опозиције у парампарчад. Поповић је на тесту; на твитеру може и ово и оно, али у скупштинском гласању или јеси родољуб или ниси. А на њему је да покаже како да се буде родољуб у коалицији с Вучићем.
Војводу Шешеља су убрзо послије повратка из Хага почели оптуживати да штеди Вучића и да удара само по Томи Николићу. С обзиром на то с коликим се жаром устремио на коалицију ДСС-Двери и колико се упињао да им спријечи улазак у Скупштину, у његове политичке приоритете се итекако може сумњати. Далеко од тога да треба мислити како ће Радикали у Скупштини промијенити капу и прећи у еврофанатике, али постоји много начина да се реторички буде против Империје, а да се фактички не буде против Вучића. Кад сте у посједу скупштинске говорнице, а као скупштинска мањина нисте у стању да спријечите наставак анти-српске политике владајуће гарнитуре, врло је лако бити бучан, а не сносити одговорност. Радикали имају највише потенцијала да се одупру Вучићу, али ако не одраде добар посао, Двери и ДСС ће им дисати за вратом.
ДСС Санде Рашковић Ивић и Двери Бошка Обрадовића су у савезу морања, јер је правилно процијењено да изборни праг ниједна странка не може прећи сама. Сад, кад су у Скупштини, питање је колико ће заједнички наступати. И они, као и Радикали, могу из мањинског блока, без одговорности, лупати у лонце и шерпе. Такође, и они нису имуни на Вучићеву стратегију кокетирања са опозицијом у циљу њеног цијепања и обесмишљавања. Иако сматрам да је Шешељ претјерано пјенио док је покушавао спријечити улазак ове коалиције у Скупштину, ДСС-Двери су такође претјерале у приближавању еунијатским снагама у том процесу. Не може Бошкова нова фризура бити узета за наговјештај ничега, али праћење прокламоване идеолошке линије се коси са њиховом манифестованом спремношћу да флертују са противницима те линије.
Ипак, значајан је помак то што можемо очекивати да се са скупштинске говорнице чују и ставови другачији од беспоговорног слугерањства еунијатским и натистичким програмима и циљевима, које смо слушали протекле четири године. Противприродно је да у српској скупштини нема опозиције разарању Србије. Важно је што можемо с правом очекивати да је томе дошао крај. Важно је и што можемо очекивати да присуство националистичких странака означи крај безначајних, ботовских расправа између посланика СНС-а и ДС-а, а на теме суштински небитне за Србију. Ријечју, очекујемо улазак праве опозиције у Скупштину, јер другосрбијанци не могу бити опозиција Вучићу, осим по питању расподјеле радних мјеста, јавних набавки и пословних простора.
Ако и занемаримо непознанице око апсолутне привржености ових странака српском становишту, нешто друго је сигурно: Русија има далеко значајнији број присталица у Скупштини Србије него раније. Наравно, ово има значаја само ако је Русија спремна да се активније и стратешки позабави Србијом. Улазак про-руских националистичких странака, укључујући СНП, може натјерати и СПС Ивице Дачића да се јасније одреди у односима са Русијом. И један дио напредњачких посланика, онај привржен Николићу, би могао да почне да преиспитује своја савезништва и унутарстраначке односе под утицајем отворенијег про-руског присуства у Скупштини. Напредњаци су најмање идеолошки хомогена од свих странака које су доминирале српском политиком од 1990. године. Они су и прва доминантна странка о чијој идеологији, а самим тим и постојаности везивних ткива, скоро да је бесмислено и расправљати. Њихово јединство – то је јасно – се заснива на Вучићевом држању власти. Чим Вучићева релевантност постане упитна, Напредњаци ће кренути да се осипају чак и брже него ДС послије Бориса Тадића и ДСС послије пада Војислава Коштунице.
У сваком случају, резултати избора наговјештавају помак у позитивном смјеру.
Може се и сумњати у преданост прокламованим циљевима ових нових/старих парламентараца. Није ван памети мислити да они не би ни ушли у Скупштину да се нису одрекли одређених линија своје политике. Не би чудило да су се и најжешће националистичке опције морале зарад самог опстанка прикачити на буџет и жртвовати идеолошке циљеве. Неће уопште чудити ни будућа жестока препуцавања између самих националиста, али боље да јесу у Скупштини него да нису.
Немајући избора, морамо у нешто вјеровати, ма колико пута били преварени и изиграни. Империја, док влада Србијом, може купити, преокренути, прогурати или осујетити свакога, али не може да контролише све и свакога у свакој ситуацији. Ово није тренутак промјена, него тренутак питања шта или ко улива наду да се нешто може промијенити.
Морамо вјеровати и да се у Србији српски националисти нису могли дуго држати ван парламента, те су зато прешли праг, јер природно је да и за српске родољубе неко у Србији гласа. Неприродно би било да сви буду издајници, иако код Срба неприродно не значи и немогуће. Ипак, треба дати прилику да нова констелација снага у српском парламенту покаже је ли имало боља за Србију.
А избори ће доћи опет.
СРБИСТ 