Кога воле амерички Срби и коме је то битно

Предсједница Српског Института у Вашингтону Данијела Сремац се у посљедњих неколико недјеља огласила у Блицу и у Вечерњим Новостима са својим оцјенама о томе на коју страну нагињу симпатије србо-америчке заједнице кад су у питању предстојећи амерички предсједнички избори. Она тврди да су амерички Срби у већој мјери опредијељени за кандидате Републиканске странке, што се слаже и са мојим ставом.

Прије него што се упустим у објашњење таквог става, који је далеко сложенији од саме оцјене, питаћу зашто је и коме уопште важно за кога ће гласати амерички Срби.

На први поглед, амерички Срби нити су довољно добро политички организовани, нити их има довољно да би значајно утицали на исход америчких предсједничких избора. И на други поглед потребне организације нема. И на трећи. Али иако је број америчких Срба уопштено говорећи занемарљив, тамо гдје гласови одлучују, а то није Њујорк, Калифорнија, Тексас, него Охајо, Пенсилванија, Флорида, Срба итекако има у довољном броју да побуде интерес аналитичара предизборних калкулација. Сложена је америчка изборна динамика, а математика јој је још сложенија. Довољно је сложена да иначе занемарљиве политичко-демографске скупине могу постати битне.

Елем… Од саме оквирне процјене да ће гласови Србо-американаца углавном отићи Републиканцима, важнији су разлози таквог става које Сремчева наводи, а са којим солидан познавалац прилика не може да се не сложи, бар оквирно. Међутим, при разматрању ових прилично легитимних разлога, битно је поставити и сљедеће питање: да ли амерички Срби гласају као Срби или као Американци? Другим ријечима, да ли просјечни амерички Србин гласа за оног кандидата од којег очекује позитиван или бар блажи став према Србији и српским интересима или за оног за којег мисли да ће донијети боље Америци и њему лично? Или постоје неки трећи разлози?

Свима треба да буде јасно да је зло које је америчка спољна политика нанијела српском народу исто оно зло које је подигло америчку државу и друштво на степен развоја и донијело америчком народу, укључујући Србо-американце, стандард живљења због којег и јесу ту. Као што је покосила српски народ, америчка сила вијековима коси народе, првенствено ради пљачке, да би накосила и пренијела својој елити и, посредно, дијеловима свога народа, онај бољитак који је ускратила жртвама своје политике. Не може бити толико вишка у америчком друштву без мањка негдје другдје. Нису Американци нити први, нити посљедњи који тако уживају напредак, нити су они нешто посебно измислили, нити ће вук престати да једе магарца кад не буде више глобалне империје утемељене на Америци.

Стога, настављено гажење Србије је – са једног важног становишта гледано – дио процеса обогаћивања Американаца, укључујући Србо-американце. Иако, наравно, америчке политичке вође, на челу са предсједницима, првенствено воде рачуна о интересима привредних елита које их плаћају, нешто од “накошеног“ претекне и за народ. Зато је амерички народ, рецимо, оквирно говорећи материјално богатији од руског, индијског, бразилског, кинеског итд. Једноставно, америчка елита је боље и више напљачкала него, рецимо, руска. Нема ту превише мудрости, то је просто тако.

Амерички Србин је деценијама прије деведесетих година прошлог вијека гласао за предсједничке кандидате не обазирући се превише на то да ли је Ајзенхауерова, Кенедијева, Џонсонова, Никсонова, Фордова, Картерова и Реганова спољна политика коштала живота јужноамеричке, источноазијске или афричке народе. Дакле, у раздобљу прије деведесетих, можемо рећи да је просјечни амерички Србин више гласао стомаком, а мање чојством, а његов однос према Србији је био шаролико дефинисан јер Србије као политичког интереса и чиниоца није било.

У овим годинама – дакле, послије Френклина Рузвелта и Херија Трумана – Срби махом нагињу Демократама. Рузвелт се води као заслужан за омогућавање несметаног организовања америчких индустријских радника у синдикате, што је створило америчку средњу класу у коју су и српске усељеничке масе радника тако упале, а што није било могуће прије 1935. Такође, српска четничка имиграција је везивала Рузвелта и Трумана за помагање Равногорског покрета и антикомунистички послијератни став, па је и то играло улогу у наклоности Демократама. Све се мијења током ратова за југословенско насљеђе деведесетих година 20. вијека и агресивном антисрпском политиком америчког државног врха. Поред свих разлога за наклоњеност Републиканцима које је Сремчева навела, централни је онај о везивању породице Клинтон за ту антисрпску политику. А породица Клинтон још, као што знамо, ведри и облачи Демократском странком. Сви други наведени разлози, иако их она не поставља као декларативне, блиједе у поређењу са чиниоцем званим Бил Клинтон.

Да је којим случајем Џорџ Буш Старији добио изборе 1992. године, што је било за очекивати, нема сумње да би и он наудио Србима на вјероватно исти или гори начин од Била Клинтона. Републиканац Боб Дол је био претеча свих про-шиптарских америчких вођа, и да је он 1996. тукао Клинтона, ништа Срби боље не би прошли. Далеко од тога да браним Клинтонове, или Демократе. Али мислим да Срби који не воле Демократе, не воле их првенствено због Била Клинтона и његових антисрпских хорди зла, али да се на исти начин могло десити да мрзе Републиканце због Буша Старијег или Дола. Међу Републиканцима јесте било више принципијелне подршке српској заједници која је лобирала за интересе Србије и Републике Српске у годинама послије бомбардовања, кад је и активност српске заједнице, инспирисана погрешном процјеном природе петооктобарског преврата у Србији, била значајнија.

Америчка спољна политика се не мијења знатно избором новог предсједника. Обама није зауставио ниједан рат који је Буш Млађи започео, а кренуо је у нове. Само зато што нови предсједник постави новог министра спољних послова, Стејт Департмент не промијени битно политику јер она не зависи превише од министра и, још важније, промјена министра не подразумијева дубоке кадровске промијене унутар министарства. Ово, наравно, не значи да предсједник или његов министар није потпуно одговоран за политику коју воде његови подређени, чак и ако их он не контролише најефикасније. Од Регана од Обаме, америчка политика према Србима се није суштински мијењала, само је интензитет и методе прилагођавала потребама и приликама. Она је производ империјалистичке политике и можда ће се промијенити онда када Срби јединствено буду спремни да се покоре атлантским империјалистичким интересима. Кажем, можда, јер можда није покоравање Срба империјални интерес, него њихово уклањање као регионалног чиниоца.

Постоји, међутим, једна друга димензија америчке политичке дихотомије која се и Срба тиче, а која се не смије изоставити из расправе: либертаријанско-демохришћанске склоности већине америчких Срба. Србе јесте од Демократске странке одбио и њен претјерани либерализам, а Републиканској странци их је привукао процијењени конзерватизам. Сремчева, поред чиниоца Клинтон, наводи још два разлога за америчко-српско републиканство: традиционалност и капиталистичке вриједности. Свако за себе, ни једно ни друго одлучујуће не утичу на општи став америчких Срба, али пресјек ова два вриједносна оквира, у комбинацији са трећим, расно-етничким, може да се понуди као битан разлог. На америчком политичком спектру, носиоци овог још увијек недореченог тројства су идеолози либертаријанских, демохришћанских, па и социјалхришћанских стремљења. Иако ниједна од ових идеолошких линија не би требало да има пуно везе са расно-етничким припадностима, бијелци узимају највише учешћа у масовности ових покрета, највише се поистовјећују с њима и циљеви ових покрета се најјасније подударају баш са рјешењима за проблеме опадања моћи бијелог Американца хришћанина.

Америка је дубоко расистичко друштво, ма колико се упињали да га другачије представе. Срби, много мање расистички настројени од неких других етничких заједница, не могу избјећи чињеницу да су у Америци и они тзв. бијелци. Вијековна доминација бјелачке заједнице, с којом Срби као заједница усељеника нису историјски имали ништа, у паду је. Не могу се више игнорисати покрети који су у побуни против таквог тренда. Друштво је и дубоко социоекономски поларизовано, што усљед сиромашења средње класе и реакција на њега, што усљед либерално-прогресивних наметања и реакција на њих. Срби не могу остати ван ефеката те поларизације. Морају изабрати страну. Демократе су им се, као Србима, згадиле. Републиканци нису на исти начин. Припадност бијелој, хришћанској заједници која се све више осјећа угроженом од стране фузије мањинских етничких и социоекономских интереса, америчке Србе као Американце сврстава ближе Републиканцима, тј. њиховим либертаријанским и демохришћанским огранцима.

Ријечју, амерички Срби су, оквирно, против Демократа, а не толико за Републиканце. Посебно нису за Републиканце који су носиоци политике осиромашења средње класе. Јесу за конзервативце либертаријанских и демохришћанских схватања, али углавном зато што ови бране начела која су и српској култури блиска. И, по природи ствари, јесу за ону страну која више изгледа као они, дакле, бијелце, хришћане.

Ово не значи ни да постоји покрет међу америчким Србима који им даје политичке смјернице, нити да ће сви гласати на исти начин. Пуни су амерички градови либерално-напредних Срба којима ни под разно неће гласати ни за једног Републиканца никада. Вјерујем да има и оних који би прије гласали за жену Била Клинтона него за Трампа, рецимо. Много је и егалитаристички настројених америчких Срба који су надахнути појавом Бернија Сандерса и његовим радикално-социјалистичким тежњама. А Сандерс је ближи и Трампу и Рону Полу по много више питања него што се види на први поглед.

Једно питање остаје и за Данијелу Сремац и за све друге истакнуте активисте у свијету америчких Срба: да ли амерички Срби као заједница могу извући икакву корист из свог гласачког потенцијала, за себе или за Српство? Ако не могу, онда ништа.