Оливер Ивановић, некада један од вођа Срба Сјеверне Косовске Митровице, је јуче, 21. јануара, првостепено осуђен на девет година затвора од стране суда мисије Европске уније на Косову и Метохији и има Срба који се чуде таквој одлуци. Згражавати се, бијеснити, проклињати – то је оправдано. Али дјетињасто и мало блесаво је чудити се што је судија представник окупационе мисије ЕУЛЕКС осудио српског вођу без иједног доказа о кривици за оно за шта је оптужен.
Ивановић је оптужен за ратне злочине над Шиптарима у јужном дијелу Митровице 1999. и 2000. године, а доказано је једино да је виђен у граду, да је био униформисан и наоружан. И то је све и то је његов почињени ратни злочин. Тако кажу извјештаји о пресуди.

Међутим, и да није био ту, починио је злочин, него шта, јер је Србин.
Није битно да ли вас воде у Хаг или вам суде у Митровици, исти вам суде и за исто вам суде. Србин сте, признајте кривицу, јер њима сте свакако криви. Правда с тим нема никакве везе. Немојте се бламирати с причом о правди, молим вас. Кад је сила Бога молила?

Мисија ЕУЛЕКС-а је доведена у окупирану српску покрајину да Шиптарима осигура какав-такав легитимитет правних односа, јер они сами то нити желе нити знају како, а не виде ни зашто су правни односи важни. Још битније, ЕУЛЕКС је био задужен за армирање шиптарске независности од Србије, и, наравно, с тим вези, производњом нових епизода наратива о злим Србима.oliver

Тадашњи српски предсједник Борис Тадић је минирао најјаче српско упориште у иначе климавом међународном праву, Резолуцију 1244, и пустио на Косово мисију Европске уније, која, по тој сад већ “мачку-о-реп“ резолуцији, није имала никаквог правног основа за гурање носа у питање Косова. Измјестио је косовско питање из Савјета безбједности, гдје је Србија имала бар некакве шансе да се држи својих позиција, у Брисел, гдје Србија нема ама баш никакве могућности да одбрани ни педља свога интереса. Како се бриселска игранка окончала, знају српска леђа.

Јучерашња пресуда Ивановићу само је једна од многобројних и очекиваних посљедица српске дугогодишње дипломатије глувог крмета, инспирисане што слугерањством, што немаром и љеношћу српских намјештеника на политичке положаје.

Протестовати никад није узалуд, али душебрижништво и лицемјерство, којим су обиловале изјаве највиших српских званичника поводом пресуде, је прилично гадно за слушати и гледати, али сасвим је у складу са шизофреном демагогијом коју из рукава сипа напредњачко-социјалистички режим. Вучић, Дачић, Вулин и екипа сносе директну одговорност за Ивановићеву судбину, као и Тадић. Ако већ није било могуће сачувати Косово и Метохију у било каквој вези са Републиком Србијом, њихова је одговорност била да заштите оне Србе за које су знали да ће бити мета шиптарске одмазде, а Ивановић је био један од таквих и у Београду се то зна.

Штавише, Ивановића вуку по казаматима још од јануара 2014. и да је српски државни врх био заинтересован за његов случај, не би јуче слао поруке изненађености и пренеражености. Кад активно учествујеш у процесу, не можеш бити изненађен његовим исходом. С обзиром на то шта су све Шиптари добили, ослобађање Ивановића и сличних од кривичног гоњења би био прост компромис који се могао постићи да је ико из Београда ишта слично тражио. Ако то нису могли добити, шта јесу?

Пресуда Ивановићу је још један у мору доказа да је Србија Тадића, Дачића и Вучића у преговорима са Шиптарима и Бриселом све дала, а ништа заузврат није добила, и што је још горе, све је јасније да ништа није ни тражила.