Цјелогодишње обиљежавање 800 година аутокефалности Српске православне цркве међу српске исељенике у Сјеверној Америци средином октобра поново је довело великог српског гуслара Бошка Вујачића. Овај пензионисани инжењер металургије је читав свој умјетнички живот посветио гуслама, пјевању и казивању, те промоцији српског националног инструмента широм свијета. Један је од Срба заслужних што су гусле постале свјетска културна баштина заштићене од УНЕСКО-а. Вујачић ће у Сједињеним државама одржати укупно седам засад планираних концерата, у Њујорку, Њу Џерзију, Милвокију и Чикагу, почевши са наступом у њујоршком Српском клубу 16. октобра.

Искористио сам јединствену прилику да поразговарам са великим умјетником.

1. Бошко, која вам је ово посјета Србима у Америци по реду и какве промјене запажате у ставу овдашњих Срба према гуслама током година?

БВ: Ово ми је пети-шести пут. Први пут сам долазио 1976. године, у оквиру једне југословенске фолклорне групе која је послата од стране државе на прославу 200 година Америке. Од 2008. сам почео да долазим на организоване наступе у српским заједницама. Не видим битне промјене у ставу Срба према гуслама, иако се популација мијењала послије ових ратова и усљед таласа који сваки дан пристижу. Отуђење је присутно, због удаљености, а и заузетости радом и обавезама, али отуђење српског народа од његове традиције траје дуго и настало је под великим притисцима. Комунизам је већину онога што је било традиционално и увријежено у народу прогласио за назадно, али се доста опет и сачувало, није све уништено и није прешло ону границу послије које нема повратка. Однос Расијања према гуслама је сличан као у матици.

2. Какво је стање у матици?

БВ: Од 1961. године, кад је формирано прво гусларско друштво “Филип Вишњић“ у Сарајеву, успјели смо да заснујемо добру инфраструктуру, да формирамо доста друштава. У Србији имамо 32 удружења гуслара, око 15 у Црној Гори. Нажалост, у Црној Гори је и ту дошло до подјеле, па имамо већи савез гуслара под називом “Душаново царство“ и мањи, онај ближи политичкој оријентацији Мила Ђукановића, под називом Савез гуслара Црне Горе. И у Републици Српској имамо петнаест друштва. Што је још важније, доста младих људи школског узраста учествује у томе. Ушли смо и у школе. У музичкој школи Мокрањац, у Београду, прије петнаестак година формиран је одсјек за традиционално музичко стваралаштво, и ту су и гусле ушле у програм. Једно вријеме сам и ја тамо предавао. Исто имамо и у Краљеву. Што се тиче приватних школа које неки спомињу, нико нема материјална средства потребна да отвори праву приватну школу, са свеобухватним планом и програмом. Морају се, с друге стране, развијати и програми тематски добро постављени, који се правилно односе према светињама, према личностима и датумима око којих се и читава гусларска тематика развила. Ми имамо богату историју и сваке године можемо да поставимо много садржаја везаног за одређене догађаје и личности.

Наше класичне пјесме су врх поезије и један репер, што би рекли, један плафон до којег треба доћи, што није једноставно.

Бошко Вујачић

3. Интернет технологије довеле су до приступачности гусларских пјесама свакоме ко жели да их слуша. На Јутјубу се може наћи практично свака гусларска пјесма. Је ли ово учинило гусле популарнијима међу младим Србима?

БВ: Можда и јесте, али ви тамо можете да чујете свашта. Ту влада један велики хаос. Не мислим да треба увести забране на садржај, али одређен ниво филтера и одабира је нужно увести. Гусларска друштва би морала боље да се организују у тој сфери, да би се то уредило, уљудило. Кад се праве концерти или кад се врше снимања на носачима звука, стручни тимови би требало да праве одабир пјесама или бар тема. Друштва гуслара, која су наше организационе јединице, имају своју кровну организацију, Савез гуслара, који не ради ништа осим што организује такмичења. Ми имамо стручњаке који би припремали такве програме, не само гусларе, него љубитеље гусала, често интелектуалце, стручњаке за језик, који се окупљају око гусларских друштва. Тако да та популаризација на интернету може да буде мач са двије оштрице и ако се убрзо не учини неки програмски уређивачки напор, то може да произведе и негативне посљедице. Гусле су недавно доспјеле на Унескову листу заштићене баштине, што нама који се гуслама бавимо, а и институцијама културе, републичким, а и општинским, даје додатну обавезу да поведемо рачуна.

4. Гледао сам ваш наступ са оперском пјевачицом Јадранком Јовановић, што је, рекао бих, новина. Бојана Пековић је такође увела нове начине пјевања уз гусле. Шта можете рећи о овим новим утицајима?

БВ: Ја сам пјевао са Јадранком у Сава Центру у одлично осмишљеном и припремљеном, иако експерименталном програму. Гусле не могу да се мијењају у суштини. Оне могу да се нађу руку под руку са неким другим изразима, инструментом или извођењем, кад се то тематски уклапа. Бојана ради диван посао, она је сјајно дијете, знам јој читаву породицу, али то нису класичне гусле, него доказ да оне могу бити употријебљене у другачијем изразу, са другим инструментима, да оне нису скучене само на епику, на десетерачку или осмерачку метрику. Али то онда није класика. Бојана је била и критикована од стране гусларских друштава због тога, и ја сам им говорио да нису у праву, јер моје је мишљење је да она то ради јако добро, да се труди и школује и да ће значајно да доприносе развоју гусларске умјетности.

5. Одбрамбено-отаџбински ратови деведесетих година су српској епици донијеле један нови гусларски циклус. У исто вријеме, развија се паралелно и циклус пјесама о јунацима и мученицима запостављене српске борбе и страдања из Другог свјетског рата. Какав је ваш суд о умјетничком квалитету ова два циклуса?

БВ: Ту нема неког квалитета и не може га ни бити. Наше класичне пјесме су врх поезије и један репер, што би рекли, један плафон до којег треба доћи, што није једноставно. Међутим, има људи који нису свјесни тога, па пишу. И нека пишу. Али оптерећени су римом, а рима спутава, не дозвољава потребни замах у мисли и језику. Такође, употребљава се у тим пјесмама језик који не одговара поезији. Језик мора да буде стари, изворни. Чак се користе и стране, сурогатне ријечи, које наши неки интелектуалци, предавачи воле да употријебе да би звучали образованије. Поезија наше епике тражи оригинални, народни, сочан израз, не само зато што он означава једну мисао, једну радњу, него и зато што је у њега уткано нешто као грађевински материјал који једино може да буде ту употријебљен. Као што уз камен може да иде одређено везивно средство, као креч, а не може пластика. Друга ствар је што је увијек било мало даровитих пјесника, па и данас. А нема их уопште таквих да могу да створе нешто што би било равно нашој класичној пјесми коју је народ створио, а Вук записао. Добро је, међутим, да се пише, јер вјероватно су и најљепше класичне пјесме настајале тако што их је народ дотјеривао како их је преносио од уста до уста.

Што се тиче тема, рецимо, из Другог свјетског рата, много информација потребних да се ви пјеснички одредите према неком догађају или личности је изгубљено, искривљено деценијама политичких ставова и тенденција.

Мени су сада важнији ови посљедњи ратови. Република Српска је једно изузетно дјело, које су постигли велики јунаци и људи. Ту се сад у казивању морају употријебити тачни подаци, да у пјесму уђу људи који су то заслужили, а не неки који нису заслужили. Требало би наћи изворе провјерених података који ће доћи до људи који се баве писањем поезије, да би се током времена нешто сабрало и остало.

6. Које пјесме Расијање најрађе слуша на вашим наступима, из које тематике, а шта се тражи у Отаџбини и има ли битне разлике?

БВ: Нема битне разлике и не тражи се ништа посебно. Већи су проблем новине унесене од неких гуслара, које наносе штету. Рецимо, заједничко пјевање са публиком неких стихова који не личе на наше класичне пјесме, па то све почне да личи на забаву. Гусле нису забава, гусле су литургијска ствар, позоришна, камерна ствар, то су озбиљне теме. То се и може у некој кућној атмосфери, у неком ужем друштву, али на позорници никако.

Кад узмете гусле, видите по материјалима који се користе колико је то стара технологија. Дрво, коњска длака, кожа као древни материјали говоре колико је низак степен развоја био довољан да се гусле направе.

Бошко Вујачић

7. Професор Андреј Фајгељ је докторирао на вези између епике Хомера, француских бардова и српске гусларске поезије. Колико је по вашем мишљењу та веза утемељена и ко је на кога утицао?

БВ: Добро познајем Фајгеља. Сматрам да ту постоји логичка веза и надам се да ће доћи стручњаци који ће наставити са изучавањем ове теме. Епика је стара и она не може да припада једном народу. Сад постоје истраживања која постављају питање да ли је Илијада уопште грчка. И ако јесте, један такав израз не може припадати само једном народу нити га је само један народ могао створити без утицаја и мијешања с другим културама. Епика постоји и прије Илијаде. Човјек је почео да пјева прије него што је почео да пише. Имао је потребу да пјева и пјевао је о темама које су га се тада тицале. Кад узмете гусле, видите по материјалима који се користе колико је то стара технологија. Дрво, коњска длака, кожа као древни материјали говоре колико је низак степен развоја био довољан да се гусле направе. Не може се знати ко је први с тиме кренуо, али може се знати ко је највише у томе учествовао, у којим народима, на којим подручјима је то било масовно, куда се тај народ кретао, на кога је утицао итд. Али наша епика и Хомерова епика јесу једно недјељиво подручје.

8. Једно техничко питање: гусле нису јефтине нити се лако праве. Гдје се праве најбоље гусле и имате ли савјет за некога ко тражи да купи добре гусле?

БВ: Зависи шта хоћете. Има гусала које немају компликовану израду, дуборез, украсе, али имају одличан звук. И обрнуто. А обично су скупље оне које лијепо изгледају, које имају неки украс на себи, без обзира какав им је звук. Такве гусле купује људи који нису гуслари или су гуслари за своју душу. Цијене гусала се крећу од 100 евра до 500 евра, али имате и градитеље који зацјењују и до неколико хиљада евра. Има много људи у српским земљама који израђују гусле. Ја не бих никога посебно препоручио; сви они то раде приближно добро. Једино шта нико још не ради, а требало би, јер је вријеме, је прављење гусала за не само један глас. Дакле, не само за тенор, него и за бас, рецимо. Гуслари су обично тенори, тако да би два типа гусала, за више и за ниже теноре, вјероватно задовољиле сву потражњу. То нико од нашим мајстора неће да ради. Прво, нису они толико образовани, немају представу о томе. Друго, они хоће да направе инструмент да што љепше изгледа, да је што јачи и да зараде неке паре на њему, што је сасвим на мјесту. Њега не интересује неко истраживање, да доведе себе у ситуацију да унаприједи инструмент, као што се успјело са виолином, клавиром, којима су се људи бавили на један стручан, истраживачки начин.

Наша је пјесма драма. Можете да поставите Старог Вујадина или Косовку дјевојку на позоришним даскама, да то ради читава екипа људи гдје свако тумачи одређени лик, а гуслар то мора да уради сам.

Бошко Вујачић

9. Многи би за вас рекли да сте највећи живи српски гуслар. Шта једног српског гуслара чини највећим и ко је ваш узор?

БВ: Да, то за мене кажу. Ја сам од Цркве добио награду Златни лик Његошев и Вукову награду, највеће признање за културни рад. За мене је, међутим, најбољи гуслар не онај који има најјачи глас, него онај који на прави начин интерпретира пјесму. Свака наша пјесма је једна потпуно завршена драма и то је прије свега драмски израз. Свакако да морате имати одређен квалитет гласа, али тај глас мора бити на прави начин употријебљен. Као што глумачка екипа у позоришту износи сценарио. Сваки лик мора да буде одвојен један од другога, слика једна да се распознаје. Емоција мора да ради, а не гласовно да се напрежем да би оставио утисак неког невјероватног гласа. У томе је суштина великог гуслара; мора да буде драмски казивач, да пјесму изнесе са свим драмским елементима. То натпјевавање на јавним наступима, посебно на такмичењима, довело је до одређених девијација у интерпретацији, зато што сви теже да буду што убједљивији у смислу гласа, а није довољно пажње посвећено драмском изразу. Наша је пјесма драма. Можете да поставите Старог Вујадина или Косовку дјевојку на позоришним даскама, да то ради читава екипа људи гдје свако тумачи одређени лик, а гуслар то мора да уради сам. И он има своје инструменте, глас, гусле, мијења ритам, мијења боју, снагу гласа. Све то гуслар има на располагању и мора да употријеби да би драмски изнио текст онако како треба. За мене су то најбољи гуслари.

Иако сам запамтио много одличних гуслара, нико ми није био узор. За мене су узор били Вукови пјевачи, који су били врхунски пјесници, а не само гуслари.

Разговор водио Владан Ивковић 15. октобра, 2019.