Неолиберализам цара кинескога

Ко би рекао да ће једног дана у швајцарски Давос, на кров свјетске економске пирамиде, доћи и кинески предсједник и још да ће држати лекције против економског протекционизма. И још да ће европске глобалистичке елите да му тапшу и гледају у њега к’о озеб’о у сунце. Па, то ни Хенри Кисинџер није могао претпоставити. Е, баш то се дешава ових дана.

Жи Ђинпинг у сњежном алпском рају навија за слободну трговину и глобализам и упозорава на пораст протекционистичких тежњи међу политичким елитама на цивилизацијском Западу. Кинез упозорава на протекционизам?!

Истовремено, ишчекујемо и званичну смјену на крову и политичке пирамиде: Доналд Трамп ће ући у Бијелу кућу за три дана.  А његова реторика обилује економским протекционизмом и његова изборна побједа почива на протекционизму и национализму. Процес изласка Британије из Европске уније је сам по себи протекционистички, иако још није почео како треба. Два главна кандидата деснице на долазећим француским изборима, Марин Лепен и Франсоа Фијон, обећавају протекционистичке мјере.

Чекај мало… Кина за слободну трговину и неолиберализам, а Америка против? Кина, за чији је економски раст заслужна, у кључној мјери, баш протекционистичка економска политика, сад брани глобализам усред глобалистичке главне ложе у Давосу, од Америке, која га је патентирала и њиме ојадила пола свијета. Ко је овдје луд, а ко збуњен?

Не хандри луд збуњеног. Напротив. Ствари постају много јасније.

Глобализам, ал’ кинески

Динамика глобалних односа се мијења, а тренутни резултат утакмице између двају доминантних сила, Атлантске и Кинеске империје, по свему судећи, фаворизује Кинеску империју.

Значи, Атлантска империја је у опадању, а Кинеска, која је претиче, преузима у том претицању и програмска начела на којима је атлантизам почивао. Циљ је увијек исти, а он гласи: Освоји што више, допри што даље. Али програми, тј. стратегије, се разликују у различитим фазама јачања и освајања.

Док су сустизали Атлантисте, Кинези су морали више водити рачуна о заштити своје унутрашње снаге, тј. бранили су своју затвореност. Док су морали да се бране од долара, стратегија им се заснивала на вјештачки одржаваној конкурентности јуана, као и на заштити кинеског произвођача, дакле, на протекционизму. Сад, кад се њихова снага распространила и ушла у фазу доминације над конкурентима, прво у произодном, а касније и у улагачком капацитету, важно им је нагласити оданост слободној трговини и отвореним границама. Дакле, доминантни империјалистички програм је само замијенио носиоца.

Ако је улагање освајање, а у финансијерском империјализму јесте, онда Кина не жели да се подижу бране тамо гдје се она оснажила да уђе и улаже.

Једном ми један на твитеру рече да се процес глобализације не може зауставити. Али он је мислио само на глобализацију коју носи Атлантска империја. Није му падало на памет да то може бити и кинеска глобализација, рецимо, да жути људи пију воде на Морави, па и на Рајни.

Битка за Европу

Јединствена управа над планетом је реалан исход константно растућег капацитета и домета освајачких сила. Реално је – а то је горепоменути твитераш занемарио јер је био навијач Атлантиста – да Кина буде тај хегемон коме ће поћи од руке да успостави планетарну контролу, кад-тад. Ко има већи историјски империјални капацитет од кинеске цивилизације? Па, Кина је империја већег или мањег обима и интензитета већ 3000 година. Мало је запала у кризу крајем 19. вијека, али се извукла. Имала је она таквих криза и раније, има искуства с њима. Нико се с кинеским империјалистичким искуством не може поредити.

Али није Кини стало до глобализма само зато што преотима штафету доминације од Атлантиста. Глобализам је само друго име за империјализам, тако да ниједна империја не би требало посебно да наглашава да је глобалистичка. Не, преотимање је потрес, а Кина је дубоко закорачила у кључну битку која ће одлучити да ли ће, како ће и до какве ће коначне примопредаје доћи: битку за Европу.

Унутар Атлантске империје се одвија неколико паралелних процеса који имају везе са чињеницом да та империја нема више снаге да се понаша као досад. Борбу воде двије доминантне струје које бих ја оперативно назвао Експанзионисти и Консолидатори, а иначе се најчешће чују називи глобалисти и националисти. Експанзионисти би да наставе ширење по сваку цијену и жртвујући стабилност друштава у којима су базирани, а Консолидатори би да се прегрупишу и утврде нови договорни однос унутар саме империје, као и да преформулишу природу империје и односе са конкурентима. Консолидаторска логика је проста: мијењај стратегију која губи.

Избор Трампа – који се 20. јануара крунише за главара племена Консолидатора – ће највише нашкодити Кини, што не крију ни он ни Кинези, али Кина ће моћи да се носи са Трампом, ако му се по домино теорији не придруже друге националистички расположене елите европских земаља, што се назире. И ако Трамп на неки начин затвори Америку, тј. консолидује неку врсту протекционизма коју ће да “купе“ моћне америчке корпорације, Западна Европа остаје упориште неолиберализма и отворености која Кини одговара. Она остаје нека врста луке из које кинеској империјалној флоти још машу позивницима, јер је пуна интересних група које пуне гаће од тзв. затворености и прекидања неолибералних процеса. Зато је Кини важно да охрабри баш те елементе европских елита који не би да се затварају, али презају од могућих политичких потреса који ће их на то натјерати.

Кина се нуди као ортак европским неолибералистичким елитама у тренутку кад Америка пријети да престане то да буде. Кини је стало до отворености циљних тржишта колико се Америка која је бирала Трампова плаши да ће је настављена отвореност уништити.

Отвореност увијек паше ономе који је у офанзиви, а никад не паше ономе који се повлачи.

Медвјед на раскршћу

Једна коцкица се никако не уклапа: Русија.

Русија и Кина се сматрају неком врстом савезника у деценијској борби против Атлантске империје. Колико је Кина нагризла Атлантисте економски, толико се више сматра да је Русија политичким и војним дејством ослабила Атлантску империју. Владимир Путин је посебно у Украјини и Сирији оголио и обезвриједио све идеолошке матрице помоћу којих су Атлантисти покоравали народе. Путин је био војно-политички фронт кинеској економској инвазији на глобалном нивоу. Раст моћи Кине и Русије су паралелне. Али док Трамп отворено пријети Кини неком врстом економског рата, Путину се додворава. И док Кина оштро узвраћа на Трампове пријетње, Трампови непријатељи унутар Америке су у општој и беспоштедној офанзиви на његов кредибилитет, заснованој на оптужбама да је руски човјек. Ако су Кинези и Руси савезници, како може Трамп бити и руски човјек и непријатељ Кине?

Треба се сјетити и основне популистичке снаге која је Трампа довела на власт: осјећаја угрожености бијелог америчког хришћанина, разних социоекономских сталежа и измијешаних политичких идентитета. Трамп обећава да ће Америци вратити некадашњу моћ, а већина незадовољника којој се Трамп обраћа амерички пад из раја повезује баш са глобализмом, слободном трговином, отвореношћу, антихришћанским вриједностима, ултралиберализмом итд. Немају Трампови Американци проблем са империјализмом; они само не воле империјализам у којем њихове вриједности страдају и њихова моћ опада, дакле, туђи империјализам. Они су навикли да они доминирају по свијету, а сад не могу ни у својој земљи.

Путин је са своје стране постао симбол отпора против агресивног глобализма Атлантске империје, а како је бијелац и хришћанин, и херој је многим Американцима који у њему виде оно што њихови предсједници више нису: револвераша, табаџију, мачо-типа и велику бијелу наду, негдје подсвјесно. И ту лежи исконски основ потенцијалног приближавања Путина и Трампа, посебно у свјетлу дириговане поплаве Европе и Америке тамнијим расама исламске вјере.

Па, добро, али шта то све има везе ако је Путин савезник Кине, а Кина и Америка се спремају за отворен економски сукоб?

Колико је Европа кључна Кини, толико је Русија кључна Америци. Приближавање Путина и Трампа је неминовно, баш из разлога угрожености. Наредно раздобље ће баш и дефинисати сукоби везани за преумљавање Русије од стране Америке и кинеско спречавање, те кинески уплив међу још снажне глобалистичке елементе Европе и одбрамбени фронт европских Консолидатора.

Кина и Русија су послужиле једна другој колико су могле. Уколико Кинеска империја и званично претекне Атлантску, Русија ће се неминовно наћи на раскршћу, јер таква Кинеска империја и њој може представљати проблем. Па, Сибир је најприроднија мета кинеског империјализма. Ем је приступачнији Кинезима него Русима, ем је празан, док се милијарда и по Кинеза сабила у за толики народ тијесан простор.

Ако су Трампу пуна уста Кине, Путину треба да је пуна глава Кине.

Нити амерички националисти могу успјети без Русије, нити Русија може одољети навали потенцијално уједињених глобалиста под контролом Кине без америчких и европских националиста. А Кина, сад и декларативно глобалистичка сила, ће савезнике тражити међу оним елитама које заговарају отвореност која њој доноси добит.

Дакле, треба поредати величине.

Динамику одређују најмоћнији, и односи се усклађују према понашању и интересима најмоћнијих. Кина је економски најмоћнији јединствен политички интерес у свијету. Она није рушила Америку, него јачала себе да порази конкуренте и заузме њихово мјесто. У Давосу, 2017. године, она је то званично и учинила. У сукобима који предстоје мора се читати и препознавати улога Кине и њених савезника.