Моја Српска је јуче, 9. јануара, прославила свој 25. рођендан, прилично бучно и у инат Сарајеву. Јесте, на главној прослави у Бањој Луци, оспоравани празник је прослављен у адекватним децибелима, али је било очигледно да је био упућен углавном Баш-чаршији и њеним бијесовима, страховима, живцима и амбасадама, ма колико предсједник Милорад Додик и они око њега изричито негирали да је тако.
Да се разумијемо: ја, који сам дијете Републике Српске, неизмјерно се радујем и таквој прослави. Радујем се политичком јединству у одбрани једног од стубова политичког легитимитета Српске. Радујем се јединствености народа, који јесте Српска, у исказивању става да он није ништа мање душа Српске него што је то био о светом Стефану 1992. године. Радујем се кад се то јединство изрази Маршем на Дрину или стројем Трећег пука, потомка војске која је сковала Српску, каквим-таквим. Али пошто јединственост у жељи и подршци не смије да значи и једноумље, усуђујем се да замјерим организаторима прославе што су ми ускратили разлоге за још већу радост и што нису испоштовали ред.
Свака част Милораду Додику, али није он заслужнији за стварање Републике Српске од Момчила Крајишника. Миле и треба да сједи на челу овакве софре, али поред Моме, кад је већ Радован оправдано одсутан.
Свака част предсједнику Србије што је дошао, али требало је да пита Додика гдје му је генерал Манојло Миловановић на крсној слави Отаџбине.
Свака част Емиру Кустурици, али не може он стајати за говорницом за којом нема Алексе Бухе и Војислава Максимовића. Волим и ја Кустурицу, и волим да га слушам док говори, али којим је он поводом држао микрофон? Каква је он пречина?
Радована Караџића, архитекта западне српске државе нико и не помену, или сам ја нешто значајно прпустио. О Ратку Младићу – ни мукајет. Што, да се не замјере Сарајеву? Не контам, већ самом прославом се замијерају Сарајеву. Већ самим постојањем се замијерају Сарајеву. Који мислећи створ може раздвојити појам Републике Српске од лика и дјела Караџића и Младића? Зашто им онда не одати изричито и гласно признање, ту, на позорници, гдје је мјесто и вријеме за то? Не само да је ту мјесто и вријеме за то, него је сваки говор са тог мјеста на овај дан без омажа Радовану и Ратку непримјерен, непотпун и нагони на питање: шта ви то, људи, у ствари, славите?
Прослава Дана Републике Српске без одавања почасти оснивачима Републике Српске је као кад бих ја славио Никољдан без иконе свеца и без помена његовог имена у молитви и здравици.
Нека и Томислава Николића, нека и Кустурице, нека и патријарха Иринеја, нека и принца Александра, али ваљда су Крајишник, Миловановић и Буха – њих узимам само за најочитије примјере – пречина. Ваљда они треба да сједну на чело и да наздраве првом чашом.
Има их којима би сад мерак био реплицирати ми да је творац Српске њен народ, а не политичари и генерали. Па, што онда није створена 1941., исти је народ ту живио и више га је било? Српску је створила и одбранила воља свјесних појединаца окупљених у предводничке структуре и дух и срце народа који их је слиједио, препознајући насушност борбе за одбрану и опстанак, као и неопходност државе као јемца тог опстанка.
Е, тај који је то потегао и тог коња омамузао, тај је творац Српске. Њега – или њих – ко не помене на прослави годишњице Српске, ја не знам шта тај слави.
Ко не помене Младића, тај је заборавио сваког сина Крајине, Романије, Херцеговине, крваве Посавине, моје Мајевице, који је Младићев примјер чојства и јунаштва слиједећи крварио за српски народ и српску земљу.
Ко не помене Караџића, тај запоставља темеље идеје самоодржања и опстанка српског народа на земљи коју му отимају, и идеолошке основе онога што се зове Република Српска.
Ко не изведе на позорницу или не стави у прве редове живог Крајишника, Буху, па Драгана Калинића, или живе ратнике Миловановића, Винка Пандуревића, Радована Грубача, војводу Славка Алексића – тај, бојим се, мање слави тековине Републике Српске, а више у њих уграђује себе.
Можда су неки од ових били позвани, па се нису одазвали. Можда су неки и присуствовали, али их ја нисам видио. Међу говорницима их није било. У првом плану нису били. У вијестима их нисам видио. А видио сам чак и Небојшу Стефановића. А говорницима пуна уста Бакира Изетбеговића. Више Бакирења него Радовања. Није то у реду. Није Српска створена у инат Бакиру и Алији него на ползу српском народу.
Није то у реду. А само о реду овдје и говорим. О реду и о поштовању. Не говорим о политичком поентирању, о каприцу, о уваљивању Сарајеву, него о томе како ваља и требује. О челу без пречине. О слави без кумова.
У пјесми Забрањеног пушења Срце, руке, лопата, и оног комшију Авдију изводе и показују га дјеци кад је каква прослава, а оснивачима Српске ни то нису уприличили. А не би било праведно да неко за 25 година на прославу 9. јануара заборави да стави на чело софре Милорада Додика.
Ufff
Po prvi put se ne mogu sloziti sa navedenim misljenjem. Da li mislis da bi posmatrano ISKLJUCIVO iz ugla srpskih interesa (koji naravno mogu biti razliciti, ali znas otprilike na koji osnovni mislim) bilo pametno da su te poslusali?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Да ли је паметно да – гледе тих истих интереса – свако мало пријете референдумом? Ако говоримо о политичкој поруци и гледамо је строго површно, пријетње и одржавање референдума су свакако озбиљније од присуства Крајишника и Бухе на оваквој прослави. Коме би се замјерили тиме?
А с друге стране, ако ни толико не смију да се замјере, и ако тај страх узмемо као стандард, онда сви тобожњи покушаји као државотворности или већој самосталности испадају само фарса и маркетинг. Ко не смије позвати Крајишника на прославу да се не би замјерио, тај не може да мисли озбиљно кад се „замјера“ причом о самосталности.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Od pozivanja na pravdu nema vajde, to je jasno rekao bih. Mislim da je bolje to ne pokusavati.
I igrati upravo oruzjem kojim smo pobijedjeni. Ne znam da li ces se sloziti, ali da u jesenja ’95. ono sto nazivas Imperijom nije rekla dosta svi zapadno od Drine bismo zavrsili.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја увијек и само позивам на снагу. Снага остварује правду. А ко нема снаге да доведе осниваче државе на прославу државности, тај нема снаге ни за оне озбиљне кораке којима пријети. Или нема воље да их позове, што је још горе.
Што се тиче Империје, имам ја питање за тебе: зашто нису завршили с нама 1992. него су чекали 1995.?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Snaga naravno, ali snaga uma 🙂
A za davanje odgovora na tvoje pitanje mislim da bismo se udaljili od osnovne teme. Mislim da cemo se obojica sloziti da nas nisu sprzili ’92. jer to ne bi bilo bas opravdano u ocima svjeta na samom pocetku bez pokusaja sprovodjenja interesa drugim metodama. Ali ovo pitanje je bitno samo u mjeri u kojoj daje pomoc kada cijenimo kako se danas ponasati, ponovicu se:)
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нема очију свијета. Ко је свијет? Ко би их спријечио да су ушли као што су ушли у Ирак? Руси нису ни вето на санкције ставили, а Кинези били уздржани. Закулисна дипломатија можда, али Амери воле да ратују, али не воле да гину, и зато нису ушли. Амери се од Вијетнама понашају потпуно по Сун Цуу: не почињи рат док не осигураш побједу. С друге стране, Нијемци су их мало спутавали, јер имају другачији, дугорочнији, спорији приступ, а они нису могли себи приуштити таласање с Нијемцима, јер су знали да без Нијемаца нису могли контролисати и опљачкати тек отворени Источни блок. Кад се све то одужило, онда су Амери рекли фајронт, смијенили Бобана, заврнули уши Хрватима и муслиманима у БиХ, натјерали их да се концентришу на Србе, опскрбили их, најпудали, а кренули нас да рокају бомбама гдје год им је запело. Вашингтонски споразум је класично америчко претицање спорих Шваба и средњи прст кроз прозор.
С треће стране, постојале су и оне снаге, дубоко у спрези са југословенским политичким шљамом од елите, којима је требало неколико година рата, пустошења, неизвјесности, да би се добро напљачкало и изнијело из земље.
Данас немаш ону физичку снагу коју си имао 1991., али данас имаш ону памет коју онда ниси имао. Али ово је сад ропска памет. Онда се могло размишљати како побиједити, а сада само како преживјети. Претјерујем у поједностављењу, али ту је то негдје. И даље мислим да се за Додиков положај ништа не би промијенио да је довео осниваче Српске на прославу. Јесте да је битно то што зовеш “снага ума“, али ово се могло приуштити. Е, сад, можда они нису хтјели да дођу, а то је друга ствар.
Свиђа ми сеСвиђа ми се