Моја Српска је јуче, 9. јануара, прославила свој 25. рођендан, прилично бучно и у инат Сарајеву. Јесте, на главној прослави у Бањој Луци, оспоравани празник је прослављен у адекватним децибелима, али је било очигледно да је био упућен углавном Баш-чаршији и њеним бијесовима, страховима, живцима и амбасадама, ма колико предсједник Милорад Додик и они око њега изричито негирали да је тако.

Да се разумијемо: ја, који сам дијете Републике Српске, неизмјерно се радујем и таквој прослави. Радујем се политичком јединству у одбрани једног од стубова политичког легитимитета Српске. Радујем се јединствености народа, који јесте Српска, у исказивању става да он није ништа мање душа Српске него што је то био о светом Стефану 1992. године. Радујем се кад се то јединство изрази Маршем на Дрину или стројем Трећег пука, потомка војске која је сковала Српску, каквим-таквим. Али пошто јединственост у жељи и подршци не смије да значи и једноумље, усуђујем се да замјерим организаторима прославе што су ми ускратили разлоге за још већу радост и што нису испоштовали ред.

%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%b0%d0%b1%d1%83%d1%85%d0%b0Свака част Милораду Додику, али није он заслужнији за стварање Републике Српске од Момчила Крајишника. Миле и треба да сједи на челу овакве софре, али поред Моме, кад је већ Радован оправдано одсутан.

Свака част предсједнику Србије што је дошао, али требало је да пита Додика гдје му је генерал Манојло Миловановић на крсној слави Отаџбине.

Свака част Емиру Кустурици, али не може он стајати за говорницом за којом нема Алексе Бухе и Војислава Максимовића. Волим и ја Кустурицу, и волим да га слушам док говори, али којим је он поводом држао микрофон? Каква је он пречина?

Радована Караџића, архитекта западне српске државе нико и не помену, или сам ја нешто значајно прпустио. О Ратку Младићу – ни мукајет. Што, да се не замјере Сарајеву? Не контам, већ самом прославом се замијерају Сарајеву. Већ самим постојањем се замијерају Сарајеву. Који мислећи створ може раздвојити појам Републике Српске од лика и дјела Караџића и Младића? Зашто им онда не одати изричито и гласно признање, ту, на позорници, гдје је мјесто и вријеме за то? Не само да је ту мјесто и вријеме за то, него је сваки говор са тог мјеста на овај дан без омажа Радовану и Ратку непримјерен, непотпун и нагони на питање: шта ви то, људи, у ствари, славите?

Прослава Дана Републике Српске без одавања почасти оснивачима Републике Српске је као кад бих ја славио Никољдан без иконе свеца и без помена његовог имена у молитви и здравици.

Нека и Томислава Николића, нека и Кустурице, нека и патријарха Иринеја, нека и принца Александра, али ваљда су Крајишник, Миловановић и Буха – њих узимам само за најочитије примјере – пречина. Ваљда они треба да сједну на чело и да наздраве првом чашом.

Има их којима би сад мерак био реплицирати ми да је творац Српске њен народ, а не политичари и генерали. Па, што онда није створена 1941., исти је народ ту живио и више га је било? Српску је створила и одбранила воља свјесних појединаца окупљених у предводничке структуре и дух и срце народа који их је слиједио, препознајући насушност борбе за одбрану и опстанак, као и неопходност државе као јемца тог опстанка.

defile1Е, тај који је то потегао и тог коња омамузао, тај је творац Српске. Њега – или њих – ко не помене на прослави годишњице Српске, ја не знам шта тај слави.

Ко не помене Младића, тај је заборавио сваког сина Крајине, Романије, Херцеговине, крваве Посавине, моје Мајевице, који је Младићев примјер чојства и јунаштва слиједећи крварио за српски народ и српску земљу.

Ко не помене Караџића, тај запоставља темеље идеје самоодржања и опстанка српског народа на земљи коју му отимају, и идеолошке основе онога што се зове Република Српска.

Ко не изведе на позорницу или не стави у прве редове живог Крајишника, Буху, па Драгана Калинића, или живе ратнике Миловановића, Винка Пандуревића, Радована Грубача, војводу Славка Алексића – тај, бојим се, мање слави тековине Републике Српске, а више у њих уграђује себе.

Можда су неки од ових били позвани, па се нису одазвали. Можда су неки и присуствовали, али их ја нисам видио. Међу говорницима их није било. У првом плану нису били. У вијестима их нисам видио. А видио сам чак и Небојшу Стефановића. А говорницима пуна уста Бакира Изетбеговића. Више Бакирења него Радовања. Није то у реду. Није Српска створена у инат Бакиру и Алији него на ползу српском народу.

Није то у реду. А само о реду овдје и говорим. О реду и о поштовању. Не говорим о политичком поентирању, о каприцу, о уваљивању Сарајеву, него о томе како ваља и требује. О челу без пречине. О слави без кумова.

У пјесми Забрањеног пушења Срце, руке, лопата, и оног комшију Авдију изводе и показују га дјеци кад је каква прослава, а оснивачима Српске ни то нису уприличили. А не би било праведно да неко за 25 година на прославу 9. јануара заборави да стави на чело софре Милорада Додика.