Знате за ону причу како српски непријатељи све зло Србима покушају да нанесу на одређене датуме, посебно на Видовдан и на Божић? Ако би се тај образац проширио на читав један мјесец у години, избор би једногласно пао на мјесец март. У марту 1999. су почели, како рече један твитераш, “дани Нато културе у Србији“; у марту 1991. је покушан преврат у Београду, а у марту 1941. су британски обавјештајци организовали српски пуч против југословенског споразума са Њемачком; у марту је у Хагу подлегао Слободан Милошевић. Има тога још…
Низ се наставља сутра, 24. марта. Док Србија још робује – дословно – посљедицама освајања које је почело 24. марта, 1999., хашки империјални суд ће на седамнаесту годишњицу тог напада додати још један разлог да Срби памте тај датум: прочитаће пресуду Радовану Караџићу. Да, баш 24. марта, кад се ишарало небо над Србијом и кад су је први Нато бомбардери засули радиоактивним отпадом. Утрљавање соли у рану.
Мислим да нема Србина који очекује да пресуда буде ослобађајућа. Да би се тако нешто очекивало, мора се сматрати да је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у ствари суд правде, а не казнена експедиција. А који нормалан, обавијештен Србин још мисли да је хашки суд установа за дијељење правде? У глави сваког поштеног Србина Хагу је већ пресуђено.
Битније је како ће сваки Србин судити Радовану Караџићу него како ће му пресудити хашки црнокошуљаши. Битније је шта Караџић представља Србима, посебно онима западно од Дрине, него шта о њему мисле несрби. Не само да је битније, него се то двоје мора оштро раздвојити, јер колико је природно да те непријатељ напада и да ти суди, толико је противприродно да га ти у томе подржаваш.
О Радовану као жртви намјештеног процеса, чак и ако се сутра деси неки тектонски геополитички поремећај па га ослободе, све је испричано. Човјека који је у једном животном вијеку проживио три-четири натпросјечна живота не могу сломити пресуда империјалних судија и доживотна робија, те га и не треба гледати као жртву. Човјек таквог кова, који се хвата укоштац са таквим неманима, није за жаљење, нити тражи жаљење. Мислим да би га сажаљевање понизило. Колико се нас обичних, малих људи може похвалити да су у једном животном вијеку били и успјешан љекар (и мање успјешан књижевник), и оснивач једне државе и њен ратни предсједник, и надриљекар-одметник, и борац за правду пред непријатељским судом? Колико људи уопште посједује животну енергију да буде све горе набројано? Ја сам чуо за једног на свијету, Радована Караџића.
Ја овдје не желим да жалим Караџића баш због његових горенабројаних особина. Има људи који се не смију жалити, јер се морају славити. Не плаче се за јунаком, зар не?
А ево зашто је Радован Караџић јунак…
Срби западно од Дрине живе од памтивијека, а од уласка Мехмеда Освајача у Босну немају државу. Покушавало се, није да није. Прелазио је Карађорђе Дрину, а Пеко Павловић је газио низ Херцеговину. Дизале су се три Невесињске пушке и устајала је Крајина. Република Српска је прва српска држава западно од Дрине још од краља Стјепана Томашевића, ако изузмемо нешто старију и, нажалост, уништену, Републику Српску Крајину. Можда би Српске било и без Караџића, али је чињеница да је није било прије Караџића. Наравно да државу не гради један човјек и наравно да је воља српског народа била пресудна у успостављању и одбрани државе, али знамо како пролазе Срби кад их нико не предводи или кад их лоше предводе. Зато су битни предводници, са свим њиховим људским манама.
Није Караџић био једини предводник, али је уз генерала Ратка Младића, он ипак симбол државотворне борбе српског народа западно од Дрине. И симбол опстанка.
Зна се како су Срби западно од Дрине пролазили кад није имао ко да их организује и предводи. Надам се да се не мора ниједном Србину предочавати статистичко поређење српских жртава у Другом свјетском рату, кад није било снажних предводника и ефикасне организације, уопштено говорећи, и у Одбрамбено-отаџбинском рату, кад јесте било Караџића, Младића, Миловановића, Талића, па и Милошевића. Оба рата су у српским земљама трајала мање-више исто, а Срба је од 1991. до 1995. страдао незнатан број у односу на раздобље од 1941. до 1945. Ко год мисли да намјере да се понови геноцид из Другог свјетског рата није било, нека се подсјети како су прошли Срби који јесу пали у руке непријатељу и нека види намјеру. Срећом, број таквих није био велики, те ни страдање Срба није било толико страшно као у ранијим раздобљима. А број таквих није био велики зато што су Срби били боље организовани, боље наоружани и, прије свега, свјеснији опасности усљед буђења националне свијести, неопходне за одбрану и преживљавање.
Ко год је предводио српски народ у Босни и у Херцеговини против оних који два пута у истом вијеку јасно показаше шта им је намјера са Србима, тај је српски јунак и треба га славити. Никаква пресуда никаквог империјалног суда који наставља “сјечу српских кнезова“ не би смјела да Србима помрачи идеју о томе ко их је бранио, а ко их је нападао. Можда је Караџић могао и боље организовати, боље бранити, снажнију и већу Српску оставити, али чињеница је да њему припада историјска улога оснивача прве српске државе унутар – искористићу итекако битну историјску аналогију – граница Западног Римског Царства, као и предводника народа који без предводника бива поклан и побацан у јаме и у Дрину и Саву. Можда је могао и боље, али знамо шта српски народ каже за оне који мисле да могу боље.
Дакле, историјска улога Радована Караџића мора да се мјери према ономе што је он учинио за одбрану и заштиту српског народа, а не према мишљењу српских непријатеља који му суде. Народ који заборави ко га је бранио, а ко нападао, ко је његов, а ко туђи, не смије да кука кад дођу да га кољу, да му пале и да му отимају.
Српски народ не може утицати на хашку пресуду Радовану, али српску пресуду Радовану доноси само и једино српски народ. Коју му он пресуду донесе, та му је. Ми не само да не морамо судити према аршинима непријатеља, него и не смијемо, јер нас то окреће против нас. Ако Срби кажу да је Радован херој, он то и јесте, јер српско становиште је старије од хашког суда и надживјеће га. Кад га надживи, како ћемо погледати у очи дјецу која питају како смо могли осудити човјека који се за нас жртвовао?
СРБИСТ 