Осим тероризмом, радикални ислам, предвођен Саудијском Арабијом и њеним заливским сателитима, своју агресивну експанзију спроводи и најубојитијим оружјем које посједује: колонизацијом, тј. насељавањем муслиманског живља у Европу.
Неупућеној јавности, које је све мање, је ова колонизација позната под еуфемизмом “мигрантска криза.“ Наиме, стотине хиљада муслиманских колониста, тенденциозно названих мигрантима и избјеглицама, су у посљедњих годину дана населили западноевропске земље, пробијајући границе тих номинално независних држава и нападајући органе реда кад би им ови, у ријетким приликама, стали на пут. Интензитет насељавања не јењава ни током зиме, жале се неки западноевропски званичници.
И док се пажња скреће сензационалистичким написима, можда и истинитим, превирањима и сукобљавањима ниског политичког и чак физичког интензитета, процеси од континенталног значаја се намјерно гурају под тепих. Медији и језик који они користе предњаче у збуњивању јавности и скретању пажње, као и увијек.
У условима националне слободе, гдје народи могу слободно да одлучују о свом интересу, тзв. мигрантска криза би се јасно и прецизно назвала инвазијом, јер сваки пут кад маса људи нагрне да силом упадну на територију која није њихова – то се зове инвазија. Државе не постоје, или нису слободне, тј. независне, ако не могу контролисати своје границе. Свака држава има право да, не обазирући се на околности, креира и спроводи политику контроле својих границу у циљу заштите свог становништва и своје имовине. У 21. вијеку, моћне земље Европске уније и њихове колоније у југоисточној Европи пуштају да им преко граница прелази ко год хоће. Историјски гледано, осим у хаосу рата или тоталном колапсу државу, овакво стање нема преседана.
Да ли је усмјерено кретање муслиманских маса из Азије и Африке у дубине Европе оправдано назвати ичим осим инвазијом с циљем колонизације?
Атлантски империјални медији ове колонисте називају мигрантима и избјеглицама. Да ли је то оправдано?
Неки ће питати зашто је то битно? Битно је ако кориштена терминологија не одговара истини. Тад се поставља питање зашто вас о природи ових револуционарних сеоба лажу они који би требало да вас тачно обавијесте и припреме на промјене.
Мигрант је, преведено на српски, селица. У ширем смислу, мигранти могу бити имигранти, тј. усељеници, или емигранти, тј. исељеници. Америка је, рецимо, земља усељеника и читави стубови националне културе су грађени на мотивима и елементима усељеништва. Ја до ове године никад нисам чуо да Американци – значи, типична нација усељеника – народ који прелази њене границе назива мигрантима, селицама, а не конкретније – усељеницима. У категорију миграната историјски спадају малтене само групе пољопривредних радника, махом Мексиканаца, који деценијама прелазе границу, одраде сезонске послове, и врате се, да би опет сљедеће године или сезоне дошли. То су људи који нису ни усељеници ни исељеници, него просто једна економска категорија која слободно уђе с планом да слободно изађе.
Да би неко био мигрант у ужем смислу, мора или да му се не зна мотивација и коначни циљ кретања, дакле, не зна се да ли је дошао да остане или да се врати, или да му је циљ да повремено долази и одлази. Мигрант зато никако не може бити политичка категорија, него само економска, јер неко ко се креће напријед-назад чини то искључиво из економских разлика и његово присуство зависи искључиво од промјењивих економских потреба.
Западно-азијске и сјеверно-афричке масе које проваљују у Европу никако не могу бити мигранти. Прво, не постоји видљива намјера да се врате у своје отаџбине. Друго, не постоји економска потреба коју задовољавају у Европи. Дакле, они нису селице илити мигранти.
Да ли су избјеглице? Многи стварно јесу, али многи елементи њиховог понашања указују на то да много њих и није угрожена категорија, што је основни услов да се неко сматра избјеглицом.
У Сирији, Јемену, Либији, Ираку, Сомалији, Авганистану и другим исламским земљама се воде ратови. Годинама. Жртве се не броје и разарања су стравична. Хришћански свијет у тим већински муслиманским земљама је десеткован, а негдје потпуно уништен. Муслимански свијет се самоуништава тзв. секташким сукобима, тј. сукобима између присталицама различитих вјерских и политичких опредјељења унутар ислама. Дакле, непобитно је да у таквим условима избјеглица мора бити, и то јако велики број. Американци су, међутим, освојили Ирак 2003. године, а Авганистан двије године раније. Америчко освајање подиже вјерске и грађанске сукобе на незапамћен ниво, иако та подручја нису била ненавикла на насиље и крвопролиће. Али гдје су те силне избјеглица били од 2003. до 2015.?
Једни ће рећи да их је појава Исламске државе и њених крволоштава покренула ка Европи на масован начин. Крволоштва Исламске државе јесу страшна, али минимум опасности који је потребан да би се неко покренуо са станишта је за многе данашње избјеглице пређен давно прије појаве Исламске државе у Сирији и Ираку. Осим тога, упитали су се већ многи, откуд да тај милосрдни, а пребогати муслимански народ Саудијске Арабије, Катара, Емирата, Бахреина не прихвата своју протјерану сабраћу, него се то очекује од хришћанске Европе која им је и закувала чорбу.
Није ли то мало нелогично? Јесте, ако се ради о избјеглицама, али није ако се ради о колонистима.
Дакле, у већини земаља из којих тзв. мигранти или избјеглице бјеже се ратује далеко дуже од пошасти зване Исламска држава. Иако западни медији воле да стрпају све ове колонисте у исти кош називајући их “сиријским избјеглицама,“ велики број њих долази из Либије, Ирака, Авганистана, Јемена, па и Пакистана гдје су ратна разарања незнатна и ограничена на узак појас уз границу са Авганистаном. Откуд онда избјеглице?
Даље, какве су то избјеглице кад међу њима доминирају млади мушкарци, добро обучени и војно способни? Кад се бјежи из ратног пакла, ваљда се прво збрину жене, дјеца и стари, а борбено способни ако претекну – претекну. Основна тежња избјеглица је да се склоне од ратних дејстава, опасности и непријатеља. Прећи хиљаде километара, преко мора, планина и државних граница, да би се дошло до одредишта, је насељавање, а не бјежање.
Не, све је очигледније и онима који то нису одмах могли уочити да овдје нису у питању никакви мигранти, нити избјеглице, него колонисти, међу којима, истина, има и оних којима је бијег примарни, а колонизација секундарни мотив.
Оно што буни обичног човјека, навиклог на калупе, је начин колонизације. Али нико није рекао да се освајачи морају придржавати правила и држати уходаних стаза. Штавише, што те боље изненаде и ухвате неспремног, боље ће успјети. Од оног теста са Шиптарима са Косова, потрпаним у аутобусе и послатих да испробају мекоћу мађарске границе, па до учешћа сорошевских невладиних организација у планирању траса кретања колонистичких таласа, показатеља који говоре о дириговању тзв. мигрантском кризом је више него довољно.
И њихово понашање у земљама домаћинима указује на то да они, или бар њихове најистакнутије формације, нису дошли да траже помоћ него да наметну свој начин живота, да доминирају, или бар да изазову сукобе. Ако вам личе на војнике, у праву сте, они то и јесу. Наравно да ће међу њима бити и народа који стварно бјежи, којему стварно треба помоћ, који стварно нема зле намјере, али они неће проузроковати немире и промјене, те као такви нису битни осим као статистичка категорија. Неки ће се и подавити и смрзнути се успут, ако диригентима овог похода није битан сваки живот који ризикују зарад остварења свог циља. Не мора свако да стигне у Штокхолм, али они који стигну, знају шта им је чинити. Подављени су само колатерална штета, које има у сваком рату. А рат је.
Талас исламске колонизације Европе ће се наставити и у 2016. Он наводно пријети да сруши и Шенгенски споразум и Европску унију. То се може десити само ако европске националне државе одлуче да се ослободе испод бриселске империјалне шапе јер се осјећају незаштићено и рањиво на упаде колониста. Еунијатска политичка култура је у потпуној супротности са традиционалним вриједностима на којима је изграђена европска цивилизација. Те вриједности нису лијепе и хумане, али су засноване на снази и доминацији, а европски народи се данас суочавају са кризом која пријети да проузрокује стање у којем су они све само не доминантни над било ким. Колико Нијемац или Француз може издржати да не буде доминантан чак ни у својој земљи, видјећемо. У сваком случају, што дуже траје тзв. мигрантска криза, и што се касније препозна исламска колонизације Европа, дуже ће трајати и еунијатска политичка култура и њене организације.
Мени није жао Европе као империјалистичке цивилизације у којој се живјело добро само док је могла пити крви слабијима и слабије организованима. Пословична мечка често игра на правој адреси. Ја чак и не кривим организаторе и предводнике муслиманске колонизације, а још мање онај јадни народ који покушава да се домогне бољег живота. Шта муслиманске народе спречава, са моралног становишта, да покоре и разоре Европу, уколико су мотивисани да то ураде? Чиме је Европа код муслимана заслужила да је поштеде ако могу да јој се освете?
Али бојим се судбине Европе која са собом вуче и једини европски народ до којег ми је стало – српски.
В. Ивковић
СРБИСТ 