У Србији мало-мало, па неки избори. Ових дана су у жижи други најважнији избори у земљи, београдски. Нема везе што по ликовима који су у игри не знаш да ли је 2012. или 2018., народ се, подстакнут што бијесовима, што убитачним активизмом страначких ботова, пали као хепо коцкица.
Па, и нека, демократија и јесте игранка за народ.
Аудиција у подобности
Међутим, српски избори, као и сваки демократски избори у земљи која је колонија, мање су надметање око заузимања позиција власти, а више аудиција за најподобније колонијално намјесништво. Газда изгради стратегију, постави циљеве и онда држи аудицију да види који му се колаборациониста највише уклапа у шему и којим Муртом да замијени Курту.
Петооктобарским превратом су на власт у Србији дошли људи који без уплате Стејт Департмента не би могли педесет људи извести на улице и, од тада, сваки избори су само утрка у томе ко ће се показати највољнијим да испуњава задатке колонијалног господара који је поштено платио Србе да му баце Србију под ноге.
Ко ће брже, ко ће јаче, ко ће боље обављати посао надзорника плантаже. И ко ће ниже.
И док се Александар Вучић, тренутни носилац престижног звања колонијалног намјесника, рецимо, понижава по тзв. Региону, трампећи Јасеновац за Београд, и савјетује се са шефовима страних обавјештајних служби, дотле његове противнике постројава Јоханес Хан, да види каква је овогодишња понуда, да подијели екипе и да им каже да ли иду на побједу или на резултат, али и да покаже Вучићу да он није једини глумац на аудицији.
Нису само избори аудиција; окупатор непрестано држи овакве аудиције на различитим нивоима. Његов систем освајања и владања је полиархичан; удара на све сфере друштва и у њима тражи, тестира и обучава слуге, разумијевајући да се не управља друштвом само преко највиших политичких функција и онемогућавајући доминацију било које привредне, политичке или културе групације којој сам није кумовао.
Жири столује, а кандидати прилазе, љубе скуте, лактају се и надгорњавају. Ко се покаже, ко се истакне, томе се може намијенити улога у дугорочној или краткорочној стратегији, тај ће добити онолико колико му је тешка и важна улога.
Нису само избори аудиција, али избори јесу ватромет демократске аудиције…
Колико си вољан да се подметнеш, толико ћеш добити учешћа у подјели плијена, тј. управљању ресурсима, јер управљање државом није ништа друго до управљање ресурсима. А подјела колача – који је, додуше, све мањи – врши се на изборима.
Демократске узде
Колонијални господар је власник свих утицајнијих средстава информисања, посредни или непосредни, те модератор расправе која непосредно и пресудно утиче на то шта бирачи мисле о кандидатима. А избори су једини унутарсистемски израз тих ставова.
Машинерија коју је поставио колонијални господар, а коју ја већ годинама зовем простим изразом “колонијално намјесништво“, контролор је и другог кључног чиниоца у процесу слободног бирања: механизама тржишта рада.
Ко контролише информације и радна мјеста, дакле, мозак и стомак, тај управља демократским процесом зарад своје добити. Ко њему није подобан, томе ће путеви ка власти и срећи бити отежани или сасвим затворени контролом над мозгом и стомаком потрошача демократије, тј. бирача. Тај ће изгубити на аудицији или се неће ни квалификовати.
Вучићи, Ђиласи, Дачићи, Јанковићи, Шутановци, Живковићи и други куртомуртисти су ту да покажу који од њих, или која комбинација њих, има најбољу вољу да се понаша како господар тражи. (Добро, надмећу се они и као адути различитих супротстављених фракција унутар велике империјалне структуре, али то је секундарно за ову причу.)
То и јесте демократија. Шта, ви сте мислили да је демократија она прича коју вам је продао тај исти освајач? Демократија је пушка у рукама, рече један од отаца америчког империјализма, Теодор Рузвелт; зависи од онога ко је држи.
Контрола емоција критичне масе
Демократским процесом морају изборити легитимност својој позицији. Ту и лежи централна тема аудиције. Много је подобних, али најподобнији је онај који ће и слушати, и извршавати, а и имати снагу да држи народ мирним, тј. магарету ноге у блату, док га таслаче. Побједник аудиције је онај који покаже и способност да пљачку и таслачење одржава одрживим, и који неће против себе окренути критичну масу, који неће изазвати отпор изван оквира империјалне манипулације и тако пољуљати стабилност контроле.
Тако је на власт дошао и Вучић. Жути су умјели да пљачкају, да извршавају, да љубе скуте и плету се око ногу, али су, неконтролисани у својој бахатости и саможивости, испустили полугу контроле над емоцијама народа. Жути су умислили да су они природни савезници глобалистичке империје, и да се она заиста руководи либерал-прогресивистичком идеологијом којом се декларише. Империја је, наравно, имала своју стратегију која нема везе са идеологијом него са умјетношћу могућег у служби освајачких потреба. Зато Бориса Тадића и мијењају радикалом Вучићем, а не доказаним еунијатом Драганом Ђиласом. Ђилас није имао способност да контролише емоције већинског дијела Срба, нарочито послије осам година Тадића.
И Вучићево иживљавање над Србијом ће окренути критичну масу против њега, а кад се појави чинилац који ту масу буде могао подстакнути, стабилност контроле ће се пољуљати. Ако ја то знам, онда то још боље зна колонијални господар, те зато и држи ове аудиције свако мало. А с обзиром на приближавање тренутка кад ће Вучић озваничити постојање Републике Косове ван Републике Србије, и његов рок истиче, што захтијева припреме за стабилну, куртомуртистичку смјену, без ризика од таласања критичне масе.
Јер ако у будућности треба правити уличну представу за смјену Вучића, она се мора добро режирати, са поузданим глумцима, који могу завести масу на ону страну гдје њена енергија није опасна по колонијалног господара. А за добар филм је неопходна добра аудиција.
Reblogged this on P R E V R A T and commented:
Вучићи, Ђиласи, Дачићи, Јанковићи, Шутановци, Живковићи и други куртомуртисти су ту да покажу који од њих, или која комбинација њих, има најбољу вољу да се понаша како господар тражи.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала ти Владане, припремићу за Радио кад ја будем на реду.
Поздрав теби и твојима.
Милутин
14. фебруар 2018. 14:40, СРБИСТ је написао/ла:
> В. Ивковић posted: „У Србији мало-мало, па неки избори. Ових дана су у
> жижи други најважнији избори у земљи, београдски. Нема везе што по ликовима
> који су у игри не знаш да ли је 2012. или 2018., народ се, подстакнут што
> бијесовима, што убитачним активизмом страначких ботова“
>
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала, Милутине. Пренеси све што ти одговара.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Владан Ивковић: Београдска аудиција — http://cirilizovano.blogspot.rs/2018/02/blog-post_15.html
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Поздрав,
http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/5696-b-gr-ds-udici
Сима,
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Аутор има право на своје мишљење, али нема право на фалсификате.
Архи-титоиста и издајник, Југословен и Монтенегрин, а никако Србин, Слободан Милошевић, своју је власт одржавао редовном крађом избора, информативним терором, полицијском и војном тортуром над српским народом и издајом српских земаља. Ја нигде не прочитах да је аутор В. И. ПРИЗНАО ове ноторне чињенице.
Тако је било и с јесени 2000-те. Милошевић је био тај који је покушао да фалсификује изборе а народ „смири“ употребом бруталне силе. Дакле, Милошевић је био СИЛЕЏИЈА КАО ТИТО некада, који је покушао ПУЧ, али је збрисан одлучним бунтом народним, превасходно Шумадинаца. Ко учеснике тог ПРАВЕДНОГ народног устанка, Шумадинце посебно, назива „пучистима“ и „слугама Запада“ ординарни је аутошовиниста и српски одрод који се користи ИСТИМ СРЕДСТВИМА КАО И ТИТО И ЊЕГОВА ПАРТИЗАНИЈА од 1944. Дакле, ни мотиви не могу бити различити.
Нема бољег доказа да је Народни устанак Петог октобра био морално исправан и слободарски, од садашњег компрадорског режима састављеног од Милошевићевих људи.
Даље конзеквенце па и путеви решавања/спречавања издаје сами се намећу.
Јесмо ли кадри да урадимо што здрава памет налаже, тешко је питање. Једно је сигурно – не можете очекивати да вас Шумадинци вечито извлаче из сопствених го*ана.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала на коментару.
Текст није о Милошевићу него о стању послије Милошевића. Милошевићев технологија власти, коју сте прилично добро описали, није имала црте аудиције која је тема ове приче. Милошевић није отворено постављен нити отворено радио за интересе страних сила српских непријатеља. То како је држао власт и да ли је правилно бранио Српство је за расправу, али у овом тексту то није била тема. Не знам шта да одговорим на освртање на Шумадинце јер не видим релевантност Шумадинаца у односу на текст.
Што се тиче данашњег режима, јасно је да он није на Милошевићевој линији, али се колач смањио па се сав српски шљам збио заједно, уз тренутног намјесника, осим неколицине који мисле да би они требало да буду намјесници. Континуитет са досманлијским кадром је очигледан, али ни досманлије нису биле гадљиве на Јуловце и Милошевићеве кадрове. Па Београд данас воде досманлије. Ко год је хтио да из ДС-а, ДСС-а, Г17 и минорних странака пређе Напредњацима, прешао је. На битним функцијама Вучић држи више досманлија него радикала. Идеолошки, Вучић је стопостотан континуитет Тадића. То се једино не види ако се чита Информер.
Народ који је изашао на улице Петог октобра је без сумње имао добру намјеру, али није знао да не ради за своје интересе. То је врло брзо било јасно, а ко се још о томе премишља 2018., никад неће научити.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Владане,
Понављање тезе није доказ тезе.
Србијом управо сада владају Милошевићеви кадрови, користећи исте механизме. Немојте губити из вида све Милошевићеве „болне компромисе“. Немојте занемаривати да је једном времену СМ био „фактор мира и стабилности“ и врло озбиљан кандидат за Нобелову награду за мир. Истовремено, већина данашњих тајкуна су Милошевићеви ратни профитери.
Са друге стране, изједначавати политике које води А. Вучић са политикама Војислава Коштунице је неумесно. То су сасвим различите, заправо фронтално сукобљене концепције. О томе су необорив доказ депеше „Викиликса“, али и конкретна дела једнога и другога.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ако расправљамо о поентама у чланку, онда не знам који је значај Милошевића.
Да ли је он битан јер га нисам укључио у аудицију? Да ли ви инсистирате да је и њега довела на власт Циа или нека друга империјална структура? Ако инсистирате, ви треба да дате доказ. Ја немам доказ да јесте, осим што је познавао неке људе и пио виски са ефбијајцима. Можда сам неинформисан.
Његова технологија власти, с друге стране, нема никакве везе с тим ко га је довео на власт, него како се у Србији опстаје на власти у специфичним условима. Није Никола Пашић био другачији од Слобе.
Ја сам кренуо од Петог октобра јер тада долазе на власт они који су у директној подређености империјалним структурама, што њемачким, што америчким, јер су их они ратом и државним ударом довели на власт.
Што се тиче Вучића, он је идеолошки потпуно на линији Тадића, само извршава задатке којима Тадић није био дорастао, као што сам објаснио. Кадровски, код њега доминирају досовски кадрови, социјалисте је наслиједио од Тадића, а ту је и један број радикала, који углавном ни о чему не одлучују него су његови приватни оперативци.
Мене увијек чуди кад се долазак Николића и Вучића на власт 2012. означава као повратак деведесетих, кад су радикали деведесетих били инфериорна снага, а сама Слобина странка се вратила на власт 2008. и нико то не сматра повратком у деведесете.
Кадровски нико, али нико, у Србији није суштински смијенио никакве гарнитуре од 1941., само их је наслеђивао, спајао, рециклирао, у зависности од подобности, потребе и величине колача.
Коштуница је аномалија у колонијалним условима. Његова смјена је била побједа Империје против струје с којом су неколико година морали да се носе јер без ње нису могли скинути Милошевића и преброде међупериод. То је све дио стратешког процеса. Ако мораш да живиш с Коштуницом јер ти је потребан због вишег циља, онда чим оствариш тај виши циљ, радиш на томе да таквога макнеш. Мислим да је највећа улога Коштунице била у томе што је обезбиједио меки прелазак из националне суверености у потпуну зависност, јер је имао капацитет да премошћује грађанизам и национализам, и веже један дио националиста за процес, те их држи мирним да не оду радикалима и не уозбиље отпор према том процесу. Ми сад знамо да се Империја била почела покривати и међу радикалима, али то је тек касније постало релевантно.
Да није било Коштунице, вјероватно би у Србији дошло до неке врсте грађанског сукоба и прије 2003. Период између Петог октобра и Сабље је најнестабилнији дио српске историје још од 1941. и без Коштунице би било питање како би се то завршило. Ђинђић је вјероватно и убијен не зато што је лично сметао, него зато што је Империји био потребан окидач за чишћење и равнање терена.
И да не остане нејасно, није Коштуница ДОС, него Ђинђић, суштински. Коштуница је стратешки био помоћни играч, јер се у Србији мора мобилисати средња Србија, меконационалистичка, најбројнија, да би се било какав преврат извео. Ђинђић и Отпор су могли организовати и оперативно подстаћи догађаје, али због њих се никад не би “десио народ“ какав се десио Петог октобра.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ко по вама данас има највеће шансе да постане нови колонијални управитељ/и? Или мислите да још увек не оперишу по политичкој сцени?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нисам пророк, али као сваки добар Србин, могу да покушам 🙂
Ако је кладионица у питању и бира се једно име, кладио бих се на Вука Јеремића. Са те стране идеолошког спектра, Јеремић је не најозбиљнији, него једини озбиљан политичар. Кад кажем озбиљан, мислим на капацитет за мобилизацију Средње Србије, меконационалистичке, која је далеко највећа. Ђилас, који је озбиљан бизнисмен, нема тај капацитет. Остали са те грађанистичке стране су смијешни и као појаве и као политичари.
Са друге стране спектра – ајде да говоримо о спектру – Радикали и Двери се највише боре једни против других, а нису ни подобни Империји, мада се то, као што смо видјели у прошлости, може кориговати. Шешељ води породичну странку, и зна да је као политичка сила завршио. Његова је улога историјска, значи, ствар прошлости. А Обрадовић нема инфраструктуру за веће домете, те се Империја на њега не може ослонити, чак и да му да разлоге да јој се приближи. Вучић засад добро уситњава и тзв. грађански и тзв. националистички спектар странака. Саша Радуловић је маргиналан играч са ниским плафоном за развој.
Али није ту битно име, него процес. Прогнозирање је незахвално јер мало је људи који имају конкретне информације помоћу којих се може колико-толико поуздано предвиђати.
Питање је када и послије чега ће Вучић пасти. Неће пасти док Империја нема спремну замјену, и неће пасти док не обави или докаже да не може да обави задатке који су на реду. Помишљам и да се косовско признање одуговлачи из Београда и зато што Вучић зна да би послије тога постао бескористан, јер ко званично призна Косово, тај је истрошио сав политички капитал, а неко без политичког капитала окупатору може само да штети. Или се одуговлачи баш да би се боље изградила платформа на коју ће се дочекати кад призна Косово.
Најважније је питање који су задаци на реду, тј. шта је план Империје, како ће развијати сукоби унутар ње и колико ће агресивно Америка да покуша да затегне узде својим европским сателитима. Од тога зависи шта Вучић може, а шта не може, и ко може ако Вучић не може.
Даље, борба око Србије је борба англо-америчког утицаја против њемачког утицаја унутар империјалне контроле. Руси су ту маргиналан чинилац, који, ако мора да бира, а мора, рађе гледа њемачки утицај у Београду, него енглески.
Ипак, уколико Вучић падне послије неког политичког земљотреса, Империји ће један период бити потребан стабилизатор, а то је Јеремић.
Ништа од овога нема значаја уколико Империја почне да губи Србију.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Можда нам буде боље под Јеремићем, он је промућуран. https://stanjestvari.com/2018/02/03/vuk-jeremic-tri-faktora/
Мислите ли да демократију треба сменити неким другим системом?
Шта мислите о https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ ?
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
И Вучић је промућуран, али није родољуб 🙂
Ја сам писао о Вучићевој издаји у чланку о Вучићу и Недићу. Она нема везе са Косовом и спољном политиком уопште, јер ту је тај сужени маневарски простор о којем Катић прича. Унутар тог суженог маневарског простора ја вјерујем да постоје поља дјеловања која јачају нацију баш испод тог радара, али кад се на руководећа мјеста поставе керамичари, кондуктери и шофери, то говори да колонијално намјесништво нема намјеру да јача нацију ни на једном пољу.
Што се тиче Јеремића, није битно шта он прича, него ко га ја послао. Преда мном је ломио крсни хљеб у цркви Светог Саве у Њујорку са попом за Никољдан, што је лијепо видјети, али не говори пуно о њему као некоме ко би дјеловао у интересу српске нације. Ако Србија има задужења о којима говори Катић, а има, и слажем се у принципу са Катићем, кога сматрам врхунским економистом, замисли колика задужења има Вук Јеремић. Послије Вучића, добар је и Јеремић, односно мање је лош, јер Вучић нема позитивних страна, осим тога што кажу да одржава мир. Ако одржаваш мир слабећи Српство, и то је рат.
Ја сам, искрено, од Јеремића очекивао више у овом периоду. Он се појављује као пасивни престолонасљедник, зна да је слиједећи, само треба да сачека у реду. Такво понашање није трансформативно, не обећава промјене на боље, а с обзиром на његова савезништва у овом периоду, не обећава одступање од погубног Тадићевог правца, и Вучићевог. Ако дође Јеремић, видјећемо више Друге Србије, биће нам речено да се враћају млади, јер ће он довести неке своје познанике, стручњаке из Расијања. Као што знамо, стручњак не значи и добронамјеран и стручњак који је доведен да нанесе штету може далеко више штете држави нанијети од месара који мисли добро. Питање је који ће бити слиједећи конкретан задатак и која империјална структура гура Јеремића. Контам да би требало да има везе са Енглезима и да би нешто слично оном Лесовом плану била слиједећа фаза.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Можда Јанковић буде следећи, ко зна. Код нас то иде мало квази-патриоте мало другосрбијанци.
Помињете керамичаре и возаче али питање је да ли је развој предуслов добрих институција или обрнуто.
Питање је одакле почети и шта радити. Не видим неки излаз сем избора. Ако имате неке текстове о могућим моделима развоја волео бих да их прочитам.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Главу на пањ да неће бити Јанковић 🙂
Јанковић је непоуздан, неспособан, антипатичан, прича небулозе, нема педигре, не може окупити критичну подршку. Вучић је за Јанковића Бизмарк. Кад дође до окупљања подршке, Јеремић ће га појести за доручак, иако и Јеремић има огроман проблем што је он класични бета политичар, као Коштуница. Можда му је то мана, а можда и врлина. Као што рекох, питање је за кога ради, јер планови постоје, а кадровска рјешења се само уклапају у њих.
Јанковић је ту да као нова фаца држи рају круга двојке подгријаном, јер Шутановац и екипа су још неспособнији, док се не спреми озбиљан кандидат којем ће се притрчати кад буде прави тренутак.
Немам рјешења за развој. У ствари, немам манифест који би био реалистичан, дакле, озбиљно прилагођен постојећем стању. Могао бих писати о националној револуцији како је виде наивнији родољуби, али би то било млаћење празне сламе, а довољно добијам критике да је и ово што већ пишем млаћење празне сламе 🙂
Имам приједлоге о националној ангажованости и утицања на процесе. Почињу од наоко баналних радњи јер свијест о промјени почиње спознајом сопствене моћи. Кад ја кажем да треба да се пише искључиво ћирилицом, многи се смију, а не контају да је ћирилица једна од тврђава које чине одбрану онога што је код нас нападнуто, на удару. Њен пад је уско повезан са падом животног стандарда, јер животни стандард је уско повезан са небригом о себи и сопственом. Ако се не бринеш о својој ћирилици, како да се бринеш о својој Матици Српској, својим границама, својим улицама, својим дрворедима итд. Ово звучи можда мало генерално, али Срби на многим пољима ударају у дно, а са дна се, послије спознаје да смо на дну, што се још није десило, устаје малим покретима.
Утјеха у свакој општенационалној пропасти је што је за промјену потребна мала група убијеђених, задртих појединаца, а не широк народни талас спознаје и дејства.
Основна заблуда код Срба и највећа побједа непријатеља, која је предуслов свих других побједа, је та што не разликујемо наше од туђег, ни у апстрактном ни у оперативном смислу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Знате и да је Слободан Антонић похвалио Јеремића.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Антонић би у сваком случају требало да зна о томе боље од мене. Видим да је баш загризао у колонијалне теме, чак и у полиархију, у посљедње вријеме. Ја сам о томе писао и раније, али битно је кад то неко као Антонић пренесе на виши ниво, јер он то ради много боље од мене и даље се чује.
Јеремић неће Србију ослободити од тих стега које Антонић критикује у писањима о колонији Србији. Погрешно је чак и постављати ствари на начин из којег исходи чекање Месије. Људи су резултат процеса, важно је поспјешивати процесе.
С друге стране, родољуби као Антонић морају тражити ослонац у некоме колико-толико разумном, послије Вучићеве стратегије спржене земље. Ја сам и против задртости типа “или си Обилић или си издајник“. Такви би и Обилића распели за два дана 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Друго питање: смјењивање система.
Мислим да је у Србији систем ту да задовољи форму и олакша полиархију.
Србија нема капацитет ни слободу да одлучује какав ће изборни систем да усваја. Мислим, за мене је демократија само изборни систем и ништа више. Развој демократије у пост-совјетској Европи није исти као у хладноратовској Европи, а камоли као у Америци.
Америчка демократија није ни близу то што се о њој прича и све је мање и то што је некад била. Али она се развила у посебним условима, који нису ни слични европским, а посебно пост-совјетским. Демократија пост-совјетске Европе је била освајачки инструмент, маска за покоравање полуга власти у тзв. транзицији. Пошто је дошла са освајачем, не питају се источноевропски народи да ли ће је мијењати као политички систем. Срби не могу најобичнији закон да промијене у своју корист, а да промијене читав систем.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Похваљујем квалитет овог блога.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Није млаћење празне сламе чим Вас цитира Антонић 🙂
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
То су та нека охрабрења да се на правом путу 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се