Привремено Повјереништво које у име епископа Иринеја Добријевића управља њујоршком парохијом је коначно одлучило да крене ђоном на Србе Њујорка.

Прошле седмице је троје парохијана, јавних противника владичине политике, искључено из чланства Црквено-школске општине због “анти-црквених дјеловања“. Поред истакнутих и дугогодишњих чланова заједнице, професора у пензији Радмиле Милентијевић и предузетника Зорана Бајића, на том списку се нашао и писац ових редова.

Срећом, моје “анти-црквене дјелатности“ из оптужнице, против које нисам позван да се браним, могу се прочитати све на једном мјесту, на овом блогу. Већ скоро двије године јавности предочавам начин на који епископ источно-амерички третира њујоршку парохију, а и читаву Српску православну цркву као институцију, и ако је отпор политици једног владике према једној српској заједници и српској Цркви анти-црквена дјелатност, крив сам. Али онда српски православни народ није Црква, него је само епископ Иринеј Црква.

Устав Српске православне цркве каже у Члану 218. да се ­­“[н]ико не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања.“ Ни ја, а ни друго двоје искључених чланова нисмо били позивани на било какво саслушање.

Не пишем ово, међутим, да бих се жалио јавности или правдао, него по први пут да бих исмијао напоре чланова привременог Повјереништва и Епархијског савјета, јер ова искључења, нажалост, јесу, колико бизарна, толико и за спрдњу. И то не због намјере, она је сасвим озбиљна, него због шарлатанског начина на који су спроведена.

Ево и зашто.

Сва три дописа о искључењу се састоје из два дијела. Први дио је мјера Повјереништва којом се спроводи одлука Епархијског савјета Епархије Источно-америчке, на челу са епископом Иринејем, образложена у другом дијелу. Дакле, Повјереништво обавјештава сваког од нас понаособ да смо искључени и прилаже одлуку Епархијског савјета којом нас искључују.

Кренимо редом.

Повјереништво тек 3. марта, 2021. спроводи одлуку Епархијског савјета донесену 27. фебруара, 2020. и прослијеђену Повјереништву тек 5. маја исте године. Значи, чекало се два мјесеца да се пошаље допис Епархијског савјета Повјереништву, а онда читавих десет мјесеци да одлука стигне од Повјереништва до парохијана. Да су слали паробродом, прије би стигло. Наравно, не ради се о административној омашци, него о неодлучности да се мјера спроведе, односно, препрекама у извођењу радова.

Наиме, спровођење донешене одлуке је одгођено због противљења проте Живојина Јаковљевића, који је до 18. новембра, 2020. као парохијски свештеник учествовао у раду привременог Повјереништва. Кад се епископ Иринеј вратио из Београда, са избора новог патријарха, Повјереништво се сјетило одлуке о искључењима, па је одлучило да је спроведе.

Зоран Миловић, члан Повјереништва, рекао је током ванредне телефонске конференције са неколицином парохијанима 7. марта 2021. да се одлука првобитно није спровела да се не би изазвале тензије са парохијанима. То ваљда значи да је сад спроведена јер је настао погодан тренутак за изазивање тензија.

Да претресемо и сам садржај дописа, тј. разлоге за искључења.

Заједничка за сва три искључења је оптужба за анти-црквено дјеловање. Ту сличности престају. Наводно, то анти-црквено дјеловање је послужило да се потраже стварни разлози за искључење.

У мом случају, искључен сам зато што сам био парохијанин и у другој цркви, Цркви Светог Вазнесења Господњег у Елизабету, у Њу Џерзију. Да сам позван на саслушање, како црквени закон налаже, лако бисмо доказали да никад нисам био члан црквено-школске општине у Елизабету. Позвали бисмо за свједоке чланове управе у тзв. Малој цркви у Елизабету и они би свједочили да ми никакав доказ о чланству нити признаницу о плаћеној чланарини нису издали. Али није било саслушања, па сам искључен на основу навода који нису ни доказани ни доказивани. Појео вук магарца.

Али ако зађемо у језик самог дописа мало дубље, видјећемо друге недосљедности. Најприје се каже како ја “тврдим“ да сам члан Црквено-школске општине Свети Сава у Њујорку. Ја сам у тренутку доношења мјере од 27. фебруара 2020. био пуноправан члан са плаћеном чланарином, за шта имам доказ о уплати. У даљем тексту дописа се са категорије члана нагло прелази на категорију парохијанина, што су двије различите ствари, јер није сваки парохијанин члан Црквено-школске општине. У заплету радње се мени, као наводном парохијанину друге парохије, иако сам пуноправан члан у њујоршкој парохији, забрањује да будем и члан и парохијанин у Њујорку.

Уопште није јасно шта то подразумијева, јер је објашњење написано крајње штуро и фушерски, као да га је писала секретарица у мјесној заједници. За чланство ми је јасно; не могу га обновити. Али како ће ми се забранити да присуствујем богослужењу као парохијанин, ако то желим?

Познато је и да је сам предсједник Повјереништва Жика Томић из друге парохије, удаљене неколико сати вожње од Њујорка, да не живи у Њујорку, али то није сметало да буде постављен на ту функцију, нити да се кандидује на изборима за предсједника парохијског Извршног одбора прошлог септембра.

У случају Радмиле Милентијевић је ствар још конфузнија. Према ономе што су њој послали као објашњење, она није ни смјела бити пуноправни члан њујоршке парохије још од 1990. године, усљед, како се наводи, одлуке тадашњег Епархијског управног одбора, коју је “потврдио“ каснији њујоршки парох Ђокан Мајсторовић.

Бизарно објашњење, с обзиром на то да је Милентијевићева у прошлих тридесет година била не само један од највећих донатора цркви у Њујорку, чије се донације мјере у стотинама хиљада долара, него и члан парохијског одбора у више наврата. Како је могла бити члан парохијских одбора ако није била члан парохије? И зашто би донирала стотине хиљада долара цркви која јој је забранила чланство?

Интересантно би било добити увид у ту одлуку из 1990., јер да би она била валидна данас, у њој би морало да стоји да се Радмили Милентијевић прије 30 година доживотно забрањује чланство у њујоршкој парохији, што би било равно екскомуникацији и врхунац бизарности.

Зоран Бајић, с друге стране, практично и није искључен. Односно, искључило га је Повјереништво на основу приложене одлуке Епархијског савјета, која – каква бизарност – уопште не говори о искључењу. Да, добро сте прочитали. Повјереништво спроводи одлуку Епархијског савјета која, на основу онога што је приложено, није ни донесена.

Наиме, Епархијски савјет 27. фебруара, 2020. оптужује Бајића за “наводно“ илегално контактирање парохијана и покушаје да сазове годишњу скупштину чланства парохије, те налаже Повјереништву да истражи те наводе и обавијести Савјет о налазима до 12. јуна 2020. године.

Да истражи, а не да га искључи.

Генијалци из Повјереништва, или ко им већ саставља дописе, узму и приложе налог за истрагу као одлуку о искључењу.

Луд збуњеног. Не може поштен човјек да се не прекрсти над овим циркусом.

Шта мене интригира је питање ко је још од њујоршких парохијана на списку за одстријел и шта се чека. Ако нас троје наша дјела квалификују за “анти-црквене дјелатнике“, онда таквих дјелатника има још бар десеторо у њујоршкој парохији, ако не и више. Чињеница је да искључења нису ни наступила усљед “анти-црквених дјелатности“, него смо нас троје доспјели на радар због јавног неслагања са политиком Повјереништва и епископа, па је онда копано по фиокама да се нађе неки разлог за прогон. У случају Зорана Бајића, тај разлог није ни нађен, али је Повјереништву, које држи метак у цијеви и прст на обарачу, нервозни кажипрст исхитрено окинуо.

Иначе, сукоб на релацији епископ-парохија не јењава и овим се само продубио. Повјереништво, већ више од четири године само привремени орган, чврсто стоји против парохијана. Регуларно изабраном парохијском одбору епископ још од септембра 2020. године не дозвољава да преузме дужност, намећући му ултиматуме и услове на које одборници не желе да пристану.

Рат саопштењима и медијским изјавама се наставља. Група парохијана је крајем фебруара Иринеју писмено запријетила тужбом.

Друштвене мреже горе, што би рекли српски таблоидни новинари. Смјењују се клетве и клевете. Тешко да ће и та полемика проћи без неког судског епилога, јер су ад хоминем напади све учесталији.

Поврх свега тога, Повјереништво 7. марта, 2021. одржава телефонску конференцију да би се “консултовало“ са парохијанима о будућем раду и током исте одбија да конструктивно одговори на свако питање присутних парохијана о постојећим проблемима, владичиним ултиматумима, нетранспарентној потрошњи, сукобу интереса итд.

Ни случај проте Јаковљевића, због чије су судбине парохијани организовали једанаест протестних скупова по цича зими, што испред изгорјеле цркве, што испред владичанске резиденције, још није ријешен. Емоције усталасане овим случајем су и главни покретач жустрих интернет расправа.

Повјереништво, у немогућности да се избори са финансијским потребама, је већ кренуло у нешто што се може протумачити као пребацивање кривице на Одбор који није ни ступио на дужност, али и као припремање одступнице, да ли себи, да ли епископу, показаће се ускоро. Година је, усљед короне, финансијски била лоша свакако, а неповјерење парохијана према епископу Иринеју и Повјереништву није могло повољно утицати на стање у парохијској каси.

Чекају се потези новоизабраног патријарха Порфирија, јер судбина њујоршке парохије је сад у његовим рукама. Постоје наговјештаји да би се и дипломатски представници Републике Србије могли умијешати у рјешавање сукоба, али није познато на чијој страни.

Како сукоб ескалира, ништа мање од изузимања њујоршке парохије из надлежности епископа Иринеја и стављање под директан надзор Светог Синода неће зауставити њено пропадање.

Владан Ивковић