Знао сам да је највећа побједа Александра Вучића над српским народом дискредитација националистичке идеје међу Србима и потискивање родољубља у екстремизам. Протести против Вучићевог режима и глобалистичке доминације и пљачке коју он представља су оголили слућени, али досад неманифестовани степен те дискредитације: Срби знају против чега су, знају колико-толико и за шта су, али не постоји ниједна политичка опција којој вјерују да ће их повести путем њихових жеља.

Као и свака поплава, ова може бити рушилачка, али и плодоносна, да залије расадник нових српских предводника.

Вјерујем у спонтани излив бијеса, али не вјерујем у спонтану политичку акцију. Политичка акција по правилу има организатора који је подстиче, усмјерава и дефинише, или бар предводнике који јој се пробију на чело.

Да ли су протести који трају већ пети дан у Србији излив бијеса или политичка акција?

Засад су само поплава бијеса, као ријека кад се излије јер је набујала, а не зато што земља иште воде. Али као и свака поплава, и ова може бити само рушилачка, али и плодоносна, да залије расадник нових српских предводника.

фото: Getty Images/AFP/A. Isacovic

Протести који су почели у Београду и другим српским градовима као одговор народа на тиранску одлуку Александра Вучића да поново закључа Србију и најаве да ће на јесен вакцинисати два милиона Срба, имају јаку органску црту. Не само да их нико не предводи и организује, како се чини, него су прваци који се представљају као вође опозиције најурени од стране демонстрирајућег народа, јер су шугави.

Вук Јеремић је прошао само са пар ћушки, Сергеј Трифуновић са крвавом главом, Борис Тадић је подвијеног репа избјегао њихову судбину. Бошко Обрадовић не зна куд удара откако је прешао код Драгана Ђиласа и Јеремића, па се тако понаша и на овим протестима.

Нови предводници који се намећу, попут бившег Дверјанина Срђана Нога и мање познатог Дамњана Кнежевића из организације Народне патроле, најближе су пришли звању вођа протеста, али нити шта наводе нити уливају повјерење окупљеном народу. Ријечи хуле и дискредитације и једног и другог надјачавају изразе повјерења, иако су обојица прогоњени од стране режима. Вјечито – и с добрим разлогом – неповјерљиви Срби, хапшења Нога и Кнежевића махом отписују на фарсу и Вучићеву драматургију.

Београдски сорошлук, кабал империјалних агентура које зовемо невладиним организацијама, знао је оркестрирати безначајне протесте и перформансе да би оправдао плате или да би тактички притиснуо режим и изнудио потешчиће којима Вучић удовољи неком од супротстављених империјалних интереса или легитимизује лажну опозицију. Али и њихов покушај преузимања овог протеста методом сједељке, односно издувавања енергије, је срећом пропао.

Јер у полиархији, колонијални господар контролише и власт и опозицију, а противнике окупације гледа да разбије и сузбије у тоталну импотентност.

Реликти досманлијске издајничке прошлости и данас сасвим неометано егзистирају поред Вучића, или у власти или у лажној опозицији, просто усљед тога што нису опозиција окупацији. А националистичких организација нема нигдје, осим на маргинама маргина, гдје их такође прогањају и дискредитују.

Не само да се дискредитују националистичке организације него и појединци, јер дотле се стигло. Убити сваки отпор окупацији, организован или појединачан.

Из најчистијих побуда данас српска омладина јуриша на Скупштину Србије, али за шта ће се изборити, то ће зависити од оних који их организују и усмјере.

Међутим, ето, ипак, из отпора Вучићевом режиму, дешава се опет бунт народа.

Али бунт народа потакнут бијесом се лако испразни или преусмјери у понор, ако нема идеје водиље. Посебно ако је бунт генерацијски, ако је само одраз набубрене енергије која се није дуго празнила, и немира двадесетогодишњака који у свом животном вијеку морају једном бацити камен на полицију. Шта кад се та ријека бијеса сва излије по њивама и пресахне?

Да се бијес не би излио неконтролисано, као и ријека, мора се каналисати, усмјерити, мора јој се знати циљ, ушће, морају јој се утврдити обале.

Одбијање било каквог предводништва и занос лудом идејом да неорганизован народ има било какву снагу је и резултат дугодеценијског затирања знања, али и неприхватања одговорности. Јесте лакше бацити каменицу и рећи да си учествовао, него ризиковати да те разочара неки недорасли, превртљиви или намјештени предводник иза којег станеш.

Али предводништво није част и привилегија, како су учили младе Србе, него прије свега одговорност за оне које предводиш, али и храброст да се жртвујеш за њих и способност да их осоколиш и организујеш. Да подметнеш своју главу кад душманин замахне сабљом на народ из којег ће нићи твоји осветници.

Зато су ови протести више прилика за организовање националиста него за рушење Вучића.

Недостатак предводништва води у недостатак одговорности, што опет води у хаос, а из хаоса као побједници транзиције изађу опет они који имају предводнике и организацију и не рачунају на спонтаност, који се сад организују, који сад граде себи леђа и анимирају себи подршку, који у неусмјереној масу купују душе. То могу бити националисти, а може бити и сорошлук, специјално обучен за то на најбољим империјалистичким семинарима за куповање душа.

За политичко врбовање у овим условима предуслов је незадовољство, а најуспјешније ће врбовати онај који најбоље искористи незадовољство и који незадовољнику покаже пут, рјешење.

Кад је Комунистичка партија Југославије оснивала партизански покрет, она је регрутовала Србе не на причи о борби против класног непријатеља него подстицајем на борбу против нациста и усташа. Срби су набили петокраку да би се борили за слободу, али изборили су се за власт КПЈ и да им надвојвода буде професионални револуционар сумњивог поријекла за чије су бабе здравље пострадали многи без да су и чули за њега, док се он крио по пећинама. Изборили су се да им владају они који ће од њих откинути три нове нације, који ће их закључати у авнојевске границе, који ће им растурити цркву и који ће својој дјеци у аманет оставити даље растурање Српства.

Све из најбоље намјере младих, срчаних Крајишника, Црногораца, Херцеговаца, Шумадинаца, да одбране нејач и да се освете усташама.

Из најчистијих побуда данас српска омладина јуриша на Скупштину Србије, али за шта ће се изборити, то ће зависити од оних који их организују и усмјере.

Пандан Брозовим политичким комесарима су ти што сједе по асфалту. Они су организација, а организована тројица су јача од неорганизоване стотине која ће да се разиђе кад прође хаос, јер нема никога коме вјерују кад им каже гдје сљедеће да иду, шта сљедеће да раде, како и за шта да се боре послије камења и сузаваца.

Њихови очеви су јуришали Петог октобра, али од њиховог јуриша само су се окористили организовани и добро предвођени. Боље су прошли добро организовани Социјалисти и Јуловци, губитници Петог октобра, него неусмјерене масе опендречених које су изнијеле Пети и остариле чекајући Шести, да би њихова дјеца сад опет јуришала и изливала свој и њихов бијес.

Oви протести су прилика не да се сруши Вучић него да се националистичком организацијом, регрутацијом, обуком и усмјеравањем родољубивог дјеловања осигура постојање будуће војске родољуба.

Без организације, народ је руља и ма колико ваш бијес био праведнички, и послије Вучића ћете се разићи кућама, а ваше мјесто у управљању вашом државом ће заузети организовани, предвођени, усмјерени, што не би био проблем кад би они били родољуби, али искуство нас учи да неће бити тако, јер, ево, родољуби ником не вјерују, а паразитски и антисрпски сорошлук вреба да заврбује те неусмјерене с маргина антивучићевске бујице.

Тако се гради војска.

Јер, народ се не дешава, народ се предводи.

И мада изгледа да маса одбија предводништво, то није тако. Народ одбија хуље, компромитоване политиканте штеточине који траже столицу гузици, а не одговорност за народ и жртвовање за отаџбину. Умјесто хуља, народ тражи предводнике. То није ствар култа вође, него здравог разума. Хијерархија је природна.

Зато су ови протести не прилика да се сруши Вучић него да се националистичком организацијом, регрутацијом, обуком и усмјеравањем родољубивог дјеловања осигура постојање будуће војске родољуба.

Ако се и овај талас разбије о хриди неповјерења, неусмјерености и саботаже, или пресахне и угаси се по тијесним и мрачним београдским сокацима, имаћемо још двадесет година шестооктобарског опомињања како је све узалудно, и жаобитног тапшања себе по рамену, “јер сам учествовао“.

Националистичко организовање је минирано и дискредитовано јер је једино оно опасно по окупатора. Зато се баш на њему мора инсистирати.

Вучић му је безмало сахранио тијело, али је преживио дух, да лута и плаши колонијалну господу, јер мали је Вучић да се с толиким духом ухвати укости. А и плаши га се. Вјечна је то зубља.

Али националистичко организовање није могуће док националисти један другом траже длаку у јајету и саплићу сваки корак. И Карађорђе је у Марићевића јаругу дошао као само један од првака, а не као Христ у Јерусалим.

Устанак не почиње од Карађорђа, него од Марићевића јаруге, а Карађорђе се не рађа, Карађорђе се постаје кад сваки убије свога субашу.

Владан Ивковић