Ђорђе Поповић: Основана је Српско-америчка Фондација за Косово

Са Тихог океана Србима стиже добра вијест! Крајем прошле године је у Сан Дијегу основана нова добротворна организација у Српском Расијању, названа Српско-америчка Фондација за Косово. Оснивачу, локалном активисти родом из Бање Луке, Ђорђу Поповићу, поставио сам девет питања о личној мотивацији, циљевима, приоритетима, методама и надањима везаним за његов добротворни рад.

1. Ђорђе, одакле је дошла мотивација за оснивање организације?

ЂП: Дубинска мотивација произлази из мог поријекла и одгоја који су ми подарили родитељи. Одрастао сам у Бањалуци, а моје дјечаштво и младост обиљежили су рат у Босни и Крајини, збјегови (мојих рођака са мајчине стране), поратно сиромаштво, и НАТО бомбардовање 1999. Године. Мој отац, ујак, даљи рођаци су сви били борци ВРС. Родитељи су ме одгајили као Србина, не Југословена; иако нисмо ишли у цркву, као дијете сам, на примјер, уз њих читао епске народне пјесме, а касније – опет захваљујуци њима – књиге попут Горског Вијенца, Ножа, Руског конзула, или Јаме Ивана Горана Ковачића. У мојој се породици његовао осјећај дужности према заједници – сусједима, суграђанима, и свим Србима, гдје год они живјели.

Непосредна мотивација је проистекла из фрустрације која ме је обузела након што су, у новембру 2018., самозване косовске власти увеле 100%-не царине на српску робу, што је изазвало – показаће се, на срећу, само привремени – недостатак кисеоника у КБЦ Косовска Митровица. Како су дани пролазили, схватио сам да ме, много више од поступања косовских Албанаца фрустрира осјећај немоћи да, као заједница од неколико стотина хиљада људи у САД-у и Канади, урадимо било шта конкретно и дјелатно за Србе који су остали у косовском резервату. Поразила ме је спознаја да смо, да се тако изразим, „преспавали“ скоро двије деценије, и да се нас глас не чује као што се није чуо ни 1999. Рекао сам себи да не желим да се и моја дјеца – која сад имају 11 и 9 година, и које одгајам као Србе – суоче са истим осјећајем немоћи кад одрасту.

Мој отац, ујак, даљи рођаци су сви били борци ВРС. Родитељи су ме одгајили као Србина, не Југословена.

Ђорђе Поповић

2. Само име организације је везује за Косово и Метохију. Каквом врстом хуманитарног рада ће се организација бавити, по каквом моделу и како ће се разликовати од других организација које су на истом задатку?

ЂП: Српско-aмеричка Фондација за Косово има два циља – један на Косову, други везан за САД и Канаду. На Косову намеравамо финансијски и организационо подржати пројекте који омогућавају обнову, просперитет и бројчани и материјални раст српске заједнице. Биће то објекти, опрема и/или услуге из области пољопривреде, здравствене заштите, едукације, као и стимулација рађања деце. Нећемо се фокусирати на помоћ појединачним породицама – тај део посла већ изврсно обављају “Срби за Србе“ – већ на помоћ која дотиче већи број људи, и која људима – да парафразирам Американце – у руке даје не рибу већ штап за пецање. Покушаћемо – кад год је то практично изводљиво – да задржимо удео у власништву и/или контроли над средствима (објектима или опреми), и да на тај начин осигурамо да не дође до накнадних злоупотреба.

У САД-у и Канади циљ је да унутар наше заједнице промовишемо краудфандинг као механизам којим мала и географски распршена заједница попут наше може реализовати велике пројекте уз минимизацију ризика и финансијског напора појединца. Сликовито речено, уместо 20 донација од $1,000 долара ослањамо се на модел од 1,000 донација по $20 долара. На овај начин сваки изабрани пројекат помоћи косовским Србима добија демократску легитимацију. Финансијски ефекат је исти, ризик за сваког појединачног донатора мањи, а сам процес повезује људе из различитих средина јер ствара код њих осјећај заједничке мисије. Такође, на овај начин ће се велики број америчких Срба истински упознати са Косовом и Метохијом и условима у којима наши људи тамо живе.

Можда грешим, али чини ми се да смо, барем у овом тренутку, јединствена организација која ради (1) системске пројекте корисне већој групи људи, (2) само на Косову, (3) финансиране краудфандингом и (4) потпуно транспарентне.

3. Ти живиш у Сан Дијегу и активан си у Цркви. На кога планираш да се ослониш у раду, јер овај посао захтијева много времена, труда, натезања с људима и процедурама?

ЂП: Ослањаћу се на све постојеће српске организације које имају сличну визију, као и на све појединце који зеле да се прикључе нашој организацији и волонтирају своје слободно вријеме и/или вјештине и знања којима располажу. Претходна акција обезбјеђивања помоћи КБЦ-у Косовска Митровица урађена је, на примјер, у сарадњи са црквом св. Ђорђа из Сан Дијега, а у текућој акцији за народне кухиње у Грачаници помажу нам три цркве (св. Ђорђе из Сан Дијега; св. Петка из Сан Маркоса; и црква Рођења Пресвете Богородице из Ирвајна)***. Обе акције су ми, осим тога, показале да код наших људи, појединаца – дакле независно од организације или цркве – постоји велика позитивна енергија и жеља да се прикључе и да, свако на свој начин и својим конкретним умијећем – помогну.

4. У свом обраћању на Фејсбуку, говорио си о повјерењу народа у хуманитарне организације и уопште људе који траже новац. Колика ће ти то бити препрека?

ЂП: Огромна. Људи су се, на жалост, опекли много пута, и нико никоме не верује. Чак и кад ме наши људи у САД-у упознају, и схвате да сам ја поштен, у њиховим мислима и даље остаје – на жалост, не без основа – бојазан да ће „они на Косову све да покраду“. Поверење се тешко стиче, а губи лако и само једном, и мораћемо да га градимо корак по корак, пројекат по пројекат, а наше главно оружје биће апсолутна транспарентност. Сви ће моћи да кроз рачуне и фотографије са лица места виде на који начин је утрошен сваки долар. Тај пут ће бити дуг и кривудав, али њиме вриједи ићи.

5. Већ си прикупљао новац за медицинску помоћ Србима на Косову. О чему се радило и како је то прошло?

ЂП: То је наша прва акција у којој смо, од 8. децембра 2018. до 31. марта 2019. сакупили скоро $13,000 за КБЦ у Северној Косовској Митровици. Кад је акција почела, намјеравали смо купити кисеоник који је тада понестајао, но како се новац прикупљао споро, а снабдијевање кисеоником се нормализовало, по препоруци управе КБЦ-а купили смо им и поклонили тензиометре (апарате за мерење притиска), ласерске штампаче, и ИТ опрему. Моји утисци о акцији су, у цјелини позитивни. Са једне стране, волио бих да смо новац сакупили брже, и крајем децембра донијели пријеко потребан кисеоник у КБЦ, јер бисмо, уз саму помоћ, послали и снажну поруку. Са друге стране, иако споро, акција је успјела да анимира скоро 150 људи из свих дијелова САД-а и Канаде, од којих 4/5 нисам уопште познавао прије почетка акције. Она нас је увјерила да је модел по коме радимо изводљив, и да уз стрпљење, упорност, и Божју помоћ, можемо у будућности учинити много више за нашу браћу и сестре на Косову.

Ако би Расијање – на овај или онај начин – издвојило само 0.5% својих прихода за пројекте и производе по српским срединама на Косову, увећали бисмо њихово „статистичко благостање“ за 50%, и отворили бројне могућности.

Ђорђе Поповић

6. Сложићеш се да је одрживи развој српских заједница на Косову и Метохију главни гарант српског опстанка у окупираној покрајини. Колико је пак реално очекивати да Расијање акцијама попут твоје предводи напоре ка економском опстанку Срба на Косову и Метохији?

ЂП: Реално је уколико се организујемо, и као заједница подијелимо ризике таквог подухвата. Хајде да анализирамо бројке. Према званичним подацима са пописа 2010., око 200.000 америчких и 100.000 канадских Срба годишње приходује око 10 милијарди долара, што је равно годишњем буџету Србије и четвртини српског БДП-а. Немам податке за Расијање у цјелини, али с обзиром на бројност, можемо претпоставити да сви заједно проходујемо око 50-60 милијарди долара годишње. Са друге стране, 100.000 преосталих косовских Срба годишње створи око 400 милиона долара производа и услуга, при чему се већина тих производа и услуга конзумира на самом Косову. Дакле, ако би Расијање – на овај или онај начин – издвојило само 0.5% својих прихода за пројекте и производе по српским срединама на Косову, увећали бисмо њихово „статистичко благостање“ за 50%, и отворили бројне могућности. Овдје не мислим искључиво на добротворне акције – које су свакако важне за опремање школа, болница и јавних кухиња – већ и на пројекте попут организовања пољопривредних задруга, производње сушеног меса, сушеног воћа, и вина за извоз на тржишта у САД и ЕУ.  Расијање ту може помоћи не само новцем, већ и на друге начине: купујући српске производе са Косова, промовишући их међу нашим несрпским пријатељима, повезујући српске прозвођаче са европским и америчким дистрибутерима, преносећи своје навике и искуства. Важно је само да променимо модел дјеловања са индивидуалног на колективно прегалаштво. Наиме, сви побројани пројекти су, због разних разлога – корупције, лоше инфраструктуре, непријатељског окружења – веома ризични, и било који разуман појединац, без обзира колико богат и колико емотивно везан за Косово, неизоставно дође до закључка да му се више исплати да уложи вријеме и новац у друге послове, превасходно у иностранству. Ако, међутим, подијелимо сав тај ризик као заједница, тако да нико појединачно не ризикује више од 0,5% свог годишњег прихода, онда – уз много рада и мало среће – можемо учинити заиста много за економски напредак српских заједница на Косову. Да ли то и хоћемо да урадимо – остаје да се види; Косово ће, још једном, бити „грдно судилиште“, овај пут за сваког од нас понаособ у погледу наше спремности да повјерујемо да ће „бити што бити не може“, и да приложимо, свако на свој начин, „своја 2 цента“.

7. Реци нешто више појединости о акцији коју тренутно спроводиш.

ЂП: Циљ наше текуће акције је да сакупимо новац за изградњу фарме од 20 музних крава на црквеном имању на ободу Грацанице, а у корист Народних кухиња Епархије Раско-Призренске. Народне кухиње на Косову сваког дана обезбеђују оброке за 2,000 најсиромашнијих Срба и других неалбанаца на Косову. Од 2016., Епархија активно организује пољопривредну производњу и подиже мини-постројења за прераду поврћа, млијека и меса, по српским селима у источном Косову, а са циљем да се повећа самоодрживост система Народних кухиња. Уз помоћ Арна Гујона и других добротвора покренута је, за потребе Народних кухиња, производња поврћа на 40 ха покрај Клокота, и подигнуте фарме свиња (200 животиња), товних говеда (40 животиња), и коза (200 животиња) у околини Новог Брда. Сада је на реду подизање фарме оваца и фарме музних крава које ће млијеком и месом снабдијевати народне кухиње на централном Косову. Фарму оваца финансира грант норвешке владе, а фарму млечних крава ћемо – ако Бог да – подићи прилозима америчких и канадских Срба. Од почетка акције, 15. децембра па до сад (15. јануар) смо скупили скоро $27.000, или око половину потребне суме, и надамо се, да ћемо, уз Божју помоћ, сакупити цјелокупну суму до почетка грађевинске сезоне на Косову.

8. Познат ти је случај добротвора Арноа Гујона, којему су шиптарске власти забраниле улаз на Косово. Очекујеш ли проблеме такве врсте и можеш ли рачунати на помоћ структура америчке државе?

ЂП: За сада не очекујем, а у будућности – ко зна. Арно Гујон, коме се ја дивим, је, захваљујући свом дугогодишњем добротворном раду, а на фону опште незаинтересованости српских водећих медија за косовску тематику, постао један од симбола ненасилне борбе нашег становништва да опстану и остану своји на своме, и зато је и кажњен. Албанске власти су том забраном уласка на Косово заправо послале поруку косовским Србима да су спремне да их одсеку од свих извора и материјалне и духовне подршке. Ми смо мала организација, без икаквог симболичког значаја за косовске Србе, тако да мислим да , барем за сада, нећемо имати проблема. Као грађанин САД-а, желим да вјерујем да ће нам структуре наше државе помоћи ако до проблема дође, али бих лагао ако бих рекао да сам у то апсолутно увјерен. Наша најпоузданија одбрана пред сличним проблемима биће истрајност у добротворном раду, избјегавање политикантства, и масовност. Забрана уласка било ком појединцу ће лако проћи испод радара јавности; с друге стране неће бити могуће забранити улазак на Косово хиљадама америчког грађана који спроводе добротворне акције, а да то не буде велики шамар угледу самих САД. Треба дакле радити на томе да се што већи број америчких Срба активно придружи нашој организацији. 

9. Твоја супруга је врло активна у овом подухвату, како видим на Фејсбуку, иако није родом Српкиња. Колико је њој ово важно? И како објашњаваш свој активизам својој дјеци, која одрастају у свијету по много чему удаљеном од српских проблема и потреба? Шта им кажеш и да ли имају разумијевања?

ЂП: Моја супруга, Каролина, је родом Пољакиња, рођена и одрасла у Гдињи, али је одлично научила српски и врло је активна у српској заједници у Сан Дијегу. Њој је добротворни рад у корист Срба на Косову веома важан – рекао бих чак, са мјешавином туге и поноса, важнији него многим људима српског поријекла у Америци. На Косову је неалбанском становниству у посљедњих 25 година учињена толика неправда, а услови живота су толико лоши, да је било ком пристојном човјеку готово немогуће да не осјети симпатију и жељу да им помогне. Невоља је у томе што се – великим дијелом и нашом, српском кривицом – о свему томе врло мало говори. Што се тиче сина и ћерке, они ми такође помажу у раду – многе мејлове и поруке који донаторима стижу под мојим именом послала су, заправо, моја дјеца. Они обоје говоре српски, а ја им често причам о историји, тако да српске невоље за њих нису некаква неразумљива „родитељска апстракција“.  Морам рећи да ми је, у обликовању њиховог става према друштвеном активизму, веома помогла њихова основна школа, гдје су, већ од раних разреда, много разговарали о рату за независност, ропству, америчком грађанском рату, о покрету за грађанска права Мартина Лутера Кинга, и о прогону и истребљивању Индијанаца. Све те теме сам користио да у њима развијем свијест да живот не почиње од нас, те да смо сва права која данас, као амерички грађани, узимамо здраво за готово стекли захваљујући борби и жртвама претходних генерација: њиховој способности да се организују и дјелују као група, и спремности појединаца на жртве. А та се порука суштински не разликује од ријечи црногорског краља Николе, да „ниједан Србин, ма које вјере био, не смије пожалити живот и имање за општу српску слободу и благостање“. То је, барем за мене, и срж косовког завјета.

Разговор путем електонске преписке водио Владан Ивковић, 30. јануара, 2020.

***Напомена: Од изласка овог разговора, међу црквено-школске општине које су досад учествовале у подухвату додате су три цркве из Калифорније (црква Св. Арханђела Михајла из Саратоге, Свете Тројице из Мораге, обје код Сан Франциска, и Светог Саве из Џексона), као и црква Свете Тројице из Питсбурга.