Имају Срби те завјетне тренутке, кад је кристално јасно ко је вјера, а ко је невјера, која је страна Милошева, а ко служи Мурату, и кад све што вриједи у Српству стане у вјеру, уз Милоша. Побуна Црногораца против отимачине Цркве је такав тренутак; подршка њима од васколиког Српства свједочи тој завјетности.

Имали смо завјетни тренутак и 1999. Имали смо га и раних деведесетих. Кад је све Српство стајало на праведној страни, на српској страни. Посједовао је сваки од тих тренутака и своје невјере, своје кривоклетнике, своје издајнике и има их и овај данас. Али из сваке од тих завјетних искри се оваплотила народна воља за животом и опстанком, некад у пркосу, некад у државотворству, некад у потрази за спасењем. Ово су они његошевски удари у камен који распламте животворни плам вјечне зубље за наредно покољење.

фото: ИН4С

У случају Црне Горе, протести против закона о отимању Цркве су и нешто више од искре из камена; они су и обнова завјета за који се, нама, осталим Србима, чинило да је напуштен.

Црна Гора, олтар прави, више од седамдесет година није имала овакав завјетни тренутак, већ седамдесет година искра је без удара “у кам очајала“. Више од седамдесет година Црногорци не знају јесу ли Његошеви или Секулини, јесу ли Павла Ђуришића или братоубице Темпа. Нама осталим Србима њихова изјашњавања на широком спектру од Србина до безмало усташе остављаху недоумице и зебње око срца преко седамдесет година. Седамдесет година расрбљавања Црногораца је толико окуражило агресора да се одважио ударити у срце њиховог утуљеног Српства: на свете мошти Василија Острошког и Петра Цетињског, на крст Јована Владимира…

Јесмо ли браћа или смо разбраћа, било је све оправданије питати.

Није било отпора демократски намјештеном референдуму о отцјепљењу 2006. године.

Није га било превише ни при утјеривању у НАТО пакт 2017. године.

Црној Гори је овакав завјетни тренутак био нужан баш као спасење, јер предуго је трајало бауљање и трапање од корисног ка погубном. Морало је доћи до удара на светиње које се бране безусловно, да би се одустало од условљавања и кокетирања са силом која им пријети, симовићки речено.

Јер Србин нема обичај да види каму док му она не сијевне под вратом, а од отимања Цркве до јаме и каме, кратак је пут. Посебно кад вам цркве отимају унуци јамара.

Завјетни тренутак не јемчи побједу у материјалном смислу. Али гарантује катарзу.

фото: ИН4С

Ко је пркосио бомбардерима на београдским мостовима 1999., томе НАТО никад неће бити мио, ма колико милиона долара Америка потрошила на преумљивачку пропаганду. Ко је легао у ров 1992., тај никад неће подржати укидање Републике Српске. Ко се мрзне палећи свијеће пред храмовима Подгорице, Никшића, Берана, Бара, Херцег-Новог, тај је заузео бусију осокољен и заштићен вољом читавог покољења сличних себи, убијеђених да бране свето, да су јединствени у завјету и да је борба узвишенија од неизвјесности пораза и побједе. Без муке се сабља не искова, а ових дана по Црној Гори мука кује сабље будућих носилаца српске вјечне зубље.

Драматургија колонијалних намјесника обучених и навиклих да владају обманом, нуждом и политичким сладострашћем ће наставити да подрива снагу покрета и протеста. Црви сумње ће сваки дан бити подметани чистој савјести и праведној вољи бранитеља Острога и Ђурђевих Ступова. Неће бити лако одржати јединство, усредсређење и вјеру у побједу, али катарзична вјера у праведност и у српску истину је већ постигнута и не може бити побијеђена.

Зато, браћо Срби, у памет се, али и у срце, уздајте. Нека вам пламти вјечна зубља. И нека вам је на спасење обновљени завјет.