Потреси у Српској православној цркви се не смирују. Борбе за одржање светосавског јединства се воде на више фронтова. Покрет политичке реформе православља, који полази из истанбулске четврти Фанар, из сједишта Васељенског патријарха Вартоломеја, већ је ударио коље раздора међу православцима Украјине, практично је већ одвојио Охридску архиепископију од СПЦ-а, а пробија се и у Црну Гору.
Драма око Богословског факултета у Београду се засад завршила смјеном епископа Западно-америчког Максима са мјеста предавача и епископа Браничевско-пожаревачког Игњатија са мјеста декана, а од стране Патријарха Иринеја. Патријархову одлуку није спријечио ни јучерашњи долазак Сема Браунбека, бившег сенатора и гувернера Канзаса, а од 2018. америчког амбасадора за међународне вјерске слободе, који је, како се преноси, дошао да убиједи српског патријарха да промијени став СПЦ-а о Украјини. Не чуди што америчко Министарство спољних послова ради на истом задатку као и Васељенска патријаршија, али свакако доприноси разумијевању прилика и планова, тј. с ким је у колу фанариотски патријарх и за чије бабе здравље се прави раскол међу православцима.

Срби на два америчка континента свједоци су покушаја измјене имена српске црквене организације у епархијама унутар Сједињених америчких држава. Испоставило се да су оцјене о нелегалности уставних промјена тачне кад је 25. септембра и Синод СПЦ-а упутио наредбу тројици епископа СПЦ-а у САД-у да пониште уставне измјене и да сазову нови црквено-народни сабор на којем ће учествовати свих пет епископа – а не само тројица из САД-а – из Епископског савјета за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку.
Иако се епископи Иринеј, Максим и Лонгин нису огласили нити обавијестили вјернике о овом питању и његовим могућим посљедицама, све је јасније да су амерички епископи у својеврсној побуни према Синоду и Сабору СПЦ-а, иако су се трудили свим силама да докажу да су уставне измјене биле резултат саборских одлука из 2018. године. Оспорени устав и даље стоји на вебсајту тзв. Српских православних епархија САД-а.
Нажалост, ни Синод се о овом питању није јавно огласио, па вјерници ипак остају ускраћени јасних сазнања.
А вјернику је потребна јасност умјесто теолошке жаргонске замршености која често збуњује, а неријетко се и износи да би збунила и удаљила од разумијевања, па и од истине. Ако горепоменута побуна против Патријарха и Синода вуче православне Србе Америке у наручје фанариотској патријаршији и њеним плановима реорганизације православља, онда нас она откида и од Светог Саве и оног православља којем нас је овај највећи српски учитељ научио.
А то не може.
Ево шта конкретно забрињава вјерника-лаика који не жели да види уништење СРПСКЕ православне цркве, ни у Америци, ни било гдје, и који жели да Србин православац остане у Светосављу.
Према одлукама Критског сабора, који је маркирао шавове цијепања православних цркава, цркве у Расијању ће се преко свеправославних епископских скупштина, који су у настанку, ујединити у једну православну цркву по једној држави или по једној договореној територији. На практичном примјеру Срба у САД-у, план је да се српске православне епархије и парохије утопе у општеправославну црквену организацију, одвојену од Српске православне цркве, а под више или мање номиналном надлежношћу Васељенског патријарха у Истанбулу, јер је он први међу једнакима. То пише у оном закључку Критског сабора који је назван “Православно расијање“.
Брисање синтагме “Српска православна цркве“ из назива устава по којем дјелују три америчке епархије је не баш ситан корак ка томе.
Шта ово значи?
Па, значи да у једном тренутку, без обзира колико постепено и споро нас до тог тренутка довели, нема српске, бугарске, румунске православне цркве у САД-у, него све потпадају под неку америчку аутокефалну архиепископију. Поставља се питање шта ту Срби губе. Ако није довољно што губимо везу за матичну цркву која нас 800 година води, брани и уједињује, има тога још.

Canadian Orthodox History Project
Најприје, црквени календар. Било какав компромис ове врсте би морао довести до напуштања јулијанског календара. Божић би се вјероватно славио 25. децембра. Никољдан би се славио 6. децембра, Велика Госпојина 15. августа, Видовдан 15. јуна итд.
На којем ће се језику богослужити? На енглеском?
Енглески се и у уставу СПЦ у САД-у поставља као први у односу на српски, тако да је и ту процес покренут.
Па, шта, рећи ће многи Срби у Америци којима ово не би сметало… Практичније је, зар не? Како да не, практичније је било и потурчити се.
Шта ћемо са оним вјерницима којима се ове промјене не допадају и нису спремни да чине овакве компромисе зарад планова фанариотског патријарха и неколицине српских епископа, и онога ко већ стоји иза свих њих.
Хоћемо ли дијелити српске заједнице по нацрту Фанара?
Гдје ће се образовати српско свештенство ако се прекине веза са матичном црквом, кад знамо да је Богословски факултет у Чикагу пред укидањем илити реформом, како то воле рећи амерички епископи?
Јер знамо из богатог националног искуства како пролазе оне групе Срба које се одвајају од матице зарад сумњивих, а у овом случају и Србима крајње непотребних, компромиса.
Не пролазе. Нестају.
Да ли ће та нова црква благонаклоно гледати на вјерски обичај који Србе издваја од других православаца – крсну славу? У почетку вјероватно хоће, да се Власи не досјете, али подвајања по једном тако важном вјерско-идентитетском питању у једној црквеној организацији баш и насталој из недуховних, политичких разлога, не могу бити толерисана.
Шта онда? Шта кад ти грчки поп одбије да прекади на светог Николу, јер шта ти ту светкујеш ретроградне, паганске, српске славе?

Срби су превише пута били кувана жаба да би опет игнорисали постепено подгријавање воде у лонцу. Спуштавах се ја низ ваше уже, што оно рече велики Његош.
Кад су Срби по Хабзбуршком царству прелазили на унију, а преко уније и на католичанство, а преко католичанства у Хрвате, па многи од њих завршили и са маљевима над јамама и србосјецима у крвавима рукама, на самом почетку тог процеса стајале су владике и свештеници, често образовани по папским теолошким семинарима, па слати међу свој народ, да га преобрате и одсрбе.
Кад је марчански епископ Симеон Вратања 1606. признао папу за црквеног поглавара православних Срба избјеглих пред Турцима у Аустрију, знао је да чини тежак компромис, али није знао да ће послије неколико деценија сличних компромиса, притисака и унијаћења, његово мјесто зајашити отворени унијата и католички теолог Павле Зорчић, родом чисти Србин и православац. Зорчић ће Србе крајишнике препустити унијаћењу и притисцима што католичког клира, што бечког двора и војске. Из тог оквирног процеса, који с прекидима траје и до данас, настали су Старчевићи и Павелићи и Лубурићи.
Али зар су исто папа и православни Васељенски патријарх, питаће неки.
Па, нису исто кад говоримо о јамама и камама, али је расрбљавање и под Фанаром исто. Срби имају огромна и лоша искуства и са доминацијом фанариотске Васељенске патријаршије над њима. Гдје год нема Српске православне цркве, Срба или више нема или су у нестајању.
Грци су православна браћа, зар не? Јесу, али овдје се не ради о грчком народу, него о томе треба ли Фанару даровати српску цркву. Не смета Србима да браћа Грци имају своје цркве, али нам не треба да се уједињујемо с било ким на своју штету.
Темељи Светосавља и јесу у отпору према и грчкој, као и римској, доминацији над српским православцима.
Светом Сави није поклоњена аутокефалност, него ју је он изборио у тренутку велике невоље која је задесила Цариградску патријаршију, у тренутку њеног изгнанства и политичког пораза од папског Рима, те њеног политичког ривалства са тадашњом Охридском архиепископијом. Цариградски патријарх није Сави с радошћу даривао томос, него из политичке калкулације. Познат је дугогодишњи отпор Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана српској аутокефалности и пријетње Сави анатемом.
Током османске окупације, Срби су у два наврата губили аутокефалност, тј. патријаршија је остала упражњена, па су били враћани под надлежност Фанара, Цариградске патријаршије. Српске владике су замјењиване грчким, везаним не за српски православни народ, него за османску државу и статус фанариотског патријарха у њој. Тамо гдје су домет и моћ српског свештенства били слаби, било то под Османлијама, Бечом или Венецијом, ту је и превођење православних Срба на друге вјере било агресивније и успјешније.
Одрицање тековина Светосавља би значило и својеврсно поновно спаљивање највећег српског светитеља, овај пут не Синан-пашином, него српском руком.

Поучени историјским искуством, Срби не могу вјеровати да ће их ново подвођење под Фанар водити ка ичему сем расрбљавања, губитка идентитета, вјерских и народних обичаја итд.
Србе у Расијању је у Српству задржала искључиво везаност за Цркву, што вјером, што обичајима, што простом приврженошћу физичкој локацији гдје се може Српством живјети. Оно српских заједница по Америци што колико-толико живи српским животом и преноси српско живљење на потомство, опстало је искључиво захваљујући привржености Цркви. На прсте се могу избројити српска удружења у САД-у која нису основана у оквирима Српске православне цркве.
Српство у Расијању без Српске православне цркве је спорадична и брзо пролазна категорија. Данас смо свједоци процеса који нам је подло и перфидно отимају и одводе нас под окриља у којима су српска историјска искуства тешка и у којима Срби неминовно нестају.
Кад је љубљански бискуп с почетка 17. вијека, Томаж Хрен, препоручивао бечком двору најбоље начине унијаћења српских православних ускока из Жумберка, у данашњој словеначкој Белој Крајини, предлагао је перфидност и лукавост у виду врбовања српских младића у католички клир и њиховог образовања у католичким богословијама, умјесто наглог и насилног унијаћења. Зашто је ово најбољи начин, објашњава 1626. године жумберачки капетан аустријске војске Ернст Парадајзер, који је “против тога ‘да се расколнички (православни – прим. В.И.) попови силом отерају силом из Жумберка, јер би се Ускоци побунили, а они у борбу могу да пошаљу и до 2000 људи.“’ (Д. Вукшић, “Жумберачки ускоци: Унијаћење и однарођивање“, 2015.)
Дакле, лекција је јасна: не пренаглити, него само перфидно, жаргоном и ауторитетом струке, закулисним радњама, теолошки замршено, али горљиво, патетично и збуњујуће, врбуј изнутра, школуј вани, упакуј у обланду, да се Власи не досјете.
Али шта ће бити са онима који се досјете, хоће ли изаћи у бојно поље или ће пустити да им односе што је њихово, питање је сад.
Владан Ивковић
Преносимо: https://wp.me/paz5lx-eYs
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Овом злу краја нема!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Nema Srbina koji ce pristati na tako „Pokrstavanje“ nase Crkve kao i nase VERE.
Sv. Sava nam je ostavio u AMANET da cuvamo nase Svetosvske Crkvene zakone
koji su protiv skrnavljenja istih u provnickom cemo izgubiti nas IDENTITET.
Vladika MAKSIM svemu tome (napred navedem) – doprinosi jako mnogo po misljenju vernika.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Немојте пристајати ни на ,,покрставанје” нашег језика и светосавске (али и предсветосавске- светосрпске) ћириличне писмености, то је још један пут у губитак идентитета.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Слажем се са Вама, али зар не мислите да је и ,,покрставанје” језика (латиницом, поготову ,,ћелавом”) иста работа?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Енглески се и у уставу СПЦ у САД-у поставља као први у односу на српски, тако да је и ту процес покренут.
Па, шта, рећи ће многи Срби у Америци којима ово не би сметало… Практичније је, зар не? Како да не, практичније је било и потурчити се.“
Gospodine Ivkoviću, ovo je neadekvatno poređenje (turčenje i korišćenje engleskog).
Moram vas podsetiti da Crkva nije centar za srpsku kulturu i jezik. Crkva pre svega ima apostolsku misiju da propoveda svim narodima. Citirao bih ovde Ž. K. Laršea I jednog sveštenika SPC
„Ove su(pravoslavne crkve), nažalost, na Zapadu, potpuno okrenute prema svojim sunarodnicima i imaju etnocentričko shvatanje svoje funkcije. One, avaj, nemaju nikakvu apostolsku ni misionarsku delatnost u zemljama gde se nalaze. Kada nastupaju izvan svojih zajednica, to biva ili na ekumenističnim skupovima, gde se sve hrišćanske konfesije i sve vere nalaze na istom nivou i relativizirane su, ili u zvaničnim socijalnim okvirima, gde daju konformističke izjave, plitke i prazne, bez soli koju je Hristos tražio da stavimo u svoje reči.“
Ž.K. Larše
A evo i svedočanstva sveštenika iz S. Franciska
„Jesu li ljudi u dijaspori bliži crkvi nego kada su u matici?
Ja mislim da jesu. Zato što je crkva mesto gde se mogu okupiti i razgovarati svojim jezikom.“
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала на коментару.
Без етнофилетизма не би било Срба. У Америци је народ, српски народ, оснивао цркве, а СПЦ га је само пратила и организовала. Свети Сава није ударио темеље било којој православној цркви, него СРПСКОЈ, која име носи по српском народу и која њега окупља.
Одрицање од Светосавља је одрицање од Светог Саве. Светосавље је цјелина унутар православне васељене, и у њу може да уђе који год народ хоће, али једино Срби не смију из ње да изађу. Је ли остало Срба под православним цркавама изван СПЦ? Колико Срба данас живи по Македонији и Епиру гдје сваки други топоним носи српско име? Или шта су данас Срби Нове Сербије и Славјаносербије?
Што се тиче турчења и енглеског, ни турчење није свуда и увијек било болан, него често сасвим безболан процес, просто прихватање вјере господара зарад лакшег живота. Сасвим прагматичан корак. Степен поређења можда није одговарајући, али природа свакако јесте.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Национализам, онај светосавски није етнофилетизам. Разлика је као између национализма и шовинизма отприлике. Сем тога етнофилетизам је проглашен за јерес у Православној Цркви. Остало се све слажем.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Како ја то разумијем, етнофилетизам је данас кад на једној територији имаш више православних јурисдикција подијељених на етничком принципу, као у Америци. Светосавски национализам је појава скоријег датума и нема пуно везе са Светим Савом, али етнофилетизам практично има, јер је Сава одвојио цркву једног православног народа од главнине православне цркве.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Овим појмом и његовим тумачењима дотичемо се сржи нашег националног проблема. Српско Становиште ће бити немогуће утврдити и поставити као осовину даље борбе (сада већ за опстанак) Срба, док не успоставимо заједнички појмовник, а са њима и вертикалу вредности.
Постојање помесних православних цркви је питање уређења војујућег дела Цркве и функционише тако од самог почетка. Националне цркве су се појавиле на принципу апостолске установе саборности епископија на неком подручју и никако не нарушавају јединство, целокупност и саборност Православне Цркве. У томе Свети Сава није урадио ништа ново, а камоли покварио нешто.
Појам етнофилетизма је и настао као дефиниција проблема који се појавио у Цркви, а то је постављање народности изнад вере. Као такав је и проглашен за јерес. Дакле, треба разграничити називање одређених појава својим именом од нечега што је миленијумско устројство и што је потврђено благодаћу Духа Светога и стајањем на путу Јеванђеља.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Додаћу још ово.
Светосавски национализам је ништа друго до искуство јеванђелског живота у српском народу. О томе је најлепше писао Преподобни Авва Јустин Ћелијски. Не би тако олако оптуживао Светог Саву за цепање Цркве, јер је то тежак грех, а тако нешто оповргава и сама чињеница да је Саву прославио сам Господ још за живота, али и по смрти.
Етнофилетизам је, за разлику од здравог родољубља (туђица национализам ионако уноси забуну), јерес, имогао би да се поистовети са појмом затуцаности и шовинизма, за који Срби немају своју реч јер им није у природи.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Како ти оцјењујеш постојање српске, грчке, руске, бугарске, румунске, грузијске, антиохијске, јерменске православне парохије у истом граду, под различитим епархијама помјесних цркава? Је ли то етнофилетска јерес?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сједињене Државе су по томе специфичне. Много малих, етничких заједнца, али сви имају обједињујући фактор. Сваки вид живота има ствари по којима се људи разликују, али и оне које су заједничке. Православна Црква је у Америку стигла путем етничких заједница, свака је себи организовала верски живот. И ту су ствари просте. Православни Хришћани свакодневно, свако на свом језику исповедају своју веру (кроз Символ Вере) у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ.
Ако се том вером живи, а то се види по плодовима и осећа по духу, онда таква заједница привлачи, сједињује, а не раздваја. Православље је такво, саборно. А то зависи од сваке заједнице понаособ. Око чега су се сабрали- ако је то Литургија и Свете Тајне, онда ће их без обзира на језик спајати; а ако се сабирају око овоземаљске патетике и гастарбајтерских прослава, онда ће се и сами осећати отуђено а странцима (тачније домаћинима) ће у најбољем случају бити симпатични и егзотични етно-клуб.
Познајем пуно православних у Америци, али и другим земљама. И емигранте, али и домаће који су препознали праву веру у Православљу. Они који траже Светотајински, литургијски живот, теже тамо где то постоји, без обзира на језик. И сам сам на путовањима најрадије одлазио у цркву у којој сам се осећао најлепше.
Дакле, опростите на оволиком писанију, закључак је да нису проблем разне заједнице него њихова вера. Ако верују православно (мала примедба- Јермени су нам пријатељски народ, али нису православни, тако да не припадају овој теми), онда ће их то спајати, наћиће начин да међу собом опште и чувају веру. А ако је тема централизација Цркве као организације и тежња ка цариградском папизму, то не доприноси вертикали духовној, већ вертикали власти и моћи. О томе не знам пуно, и не желим да знам..
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нису само САД специфичне. Све расијање је по томе специфично. Свуда, ван земаља које традиционално покрива било која православна црква, надлежности се преклапају баш по принципу на којем су настале помјесне православне цркве, националном. Да није било неке врсте етнофилетизма, не би ни настале помјесне цркве, нема потребе за њима кад је хришћанство саборно. Пентархија је имала везе са подјелом хришћанства по тадашњим моћним политичким центрима, а даље се дијелило такође према политичким назорима, гдје су довољно ојачале државе појединих народа тражиле посебну црквену организацију. То се и дешавало кад је Цариградски патријарх био приморан на то или видио корист у томе. Етнофилетизам је понекад био оружје Фанара, али данас му је непријатељ. Риму је етнофилетизам увијек био непријатељ, осим кад је требало искористити поједине католичке народе у борби против православних, као Хрвате, Пољаке. Без етнофилетизма нема потребе за помјесним црквама, али без етнофилетизма нема ни нехалкидонским традицијама мјеста у вјерском животу, као крсној слави. Ја не бих рекао да Срби православље стављају испод родољубља, него је то за нас нераздвојиво. Ако се одрекнеш једног, одрекао си се другог, јер ми православље без народне традиције и не познајемо.
Црква у Расијању није само вјерска организација, него је и национална. Без Цркве не би опстао ни у Српству ни 10% Срба који јесу опстали. Е, сад је овдје питање коме је то важно. Па, Србима је важно.
Међусобно општење нико и не доводи у питање. У питање се доводи општење са неправославним црквама на начин који их признаје за равне. И то је један дио читавог политичког хаоса који је настао. А тема је УВИЈЕК политичка бодба између централизације и самосталности, политичке, не вјерске, само што историја хришћанства показује да је политичко и вјерско скоро немогуће раздвојити, нажалост.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Као што сам рекао на почетку овог разговора, без усклађивања појмовника, нећемо никад доћи до општеприхвативог Српског Становишта. Толико о политици. А што се тиче Цркве, ту појмове не одређујемо ми како коме падне на памет, већ они имају своје установљено и општеприхваћено значење.
Дакле, Ви овде оптужујете Православну Цркву за етнофилетизам као норму, док је у Цркви етнофилетизам проглашен за јерес, и то управо у Цариграду. Да ли настојите да наметнете своје схватање тог појма, или хоћете да кажете да се у Цркви спроводи јерес као норма, сада више није битно. Оно што пада у очи је крајње субјективна поставка ствари, као и значења одређених појмова, који Вас одводе у потпуну неразумљивост. Шта Вам уопште значи: ,,без етнофилетизма нема ни нехалкидонским традицијама мјеста у вјерском животу, као крсној слави.“?! Да ли је крсна слава нехалкидонска традиција, тј какве то везе једно са другим има!? Стварно не разумем. Као ни како појам етнофилетизма успевате да примените на Римокатоличку цркву, и какве то везе има са родољубљем код православних народа. Даље, нисам правио никакво вредновање шта је Србима изнад или испод кад су родољубље и православље у питању, већ сам рекао да је то сједињено код нас. Опет ћу Вам препоручити књигу Светог Авве Јустина ,,Сетосавље као философија живота“ и Светог владике Николаја Велимировића ,,Национализам Светог Саве“, тамо су разјашњене потанко ове ствари које очигледно неуспешно покушавам да изнесем овде.
На крају, у светлу вашег поређења са римокатолицима и претходног сврставања Јермена међу православне заједнице у расејању, збуњује ме и закључак: ,,У питање се доводи општење са неправославним црквама на начин који их признаје за равне.“
Политичко и верско уопште не раздвајам, јер православнима политика није дневнополитички муљ шићарџијских интереса, већ брига за народ, што се подудара са саборношћу помесне, и Цркве у целини.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја не оптужујем Цркву, ја констатујем да без етнофилетизма не могу постојати националне цркве, српска, руска, бугарска, румунска, а оне постоје. То је ваљда јасно из комплетног историјског искуства. То што је етногилетизам проглашен за јерес мене на једној разини збуњује, али кад знам да је маса таквих одлука стриктно политика, онда их боље разумијем. Католичку цркву сам поменуо као контраст јер њена структура не дозвољава ни помјесност на националној основи, а камоли постављање народности изнад вјере.
Пошто крсна слава није истекла из хришћанских догми договорених на саборима у 4. вијеку, она је вјерска традиција особена само једном православном народу. Она није могла бити измишљена у православљу, него је морала бити унесена у српско православље кад традиција коју нису примили преласком у хришћанство, или су је хришћанством модификовали, дакле, особена је једном народу, а не хришћанству и православљу.
Ја кад повезујум вјерске организације и политику, ослањам се на 1700 година хришћанског искуства. Вјеровање у Бога је вјера, политика је руковођење огромним и сложеним организацијама које имају милионе сљедбеника, посједују материјалну имовину непроцјењиве вриједности, учествују у политичком животу, правна су лица, имају структуру, јерархију, морају свакодневно доносити одлуке о унутрашњим приликама и спољним изазовима. Какав муљ, није политика само муљ. Политика је управљање, а и заступање воље и очекивања својих сљедбеника. Нисам мислио да се некога интелигентног мора убјеђивати да је црква и политичка организација.
Што се бриге за народ тиче, то негдје постоји, негдје не. Да ли брига за народ подразумијева излазак свештенства међу народ, служба народу ван литургије итд? Ако да, слабо се наше свештенство тиме бави.
Што се тиче општења на истој равни, зар није јерес саслуживати са римокатоличким отпадницима од православља или њиховим даљим дериватима?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Svojevremeno sam čitao o rasnim odnosima u američkim crkvama. U 80% crkava dominantna je jedna rasa (90%). Čitao sam i da su od šezdesetih pokušavali na razne načine da integrišu ljude, čak su im i plaćali da idu na zajedničke službe ali sve je bilo uzalud. U nekim katoličkim crkvama služe odvojene mise za različite etničke grupe (čak i ako su svi hispano Amerikanci jer i oni imaju različite nacije).
Za dobre komšije potrebna je i visoka ograda.
Nacionalne crkve su dobre jer sprečavaju dominaciju jedne grupe nad drugom a i postoji ona izreka „ne treba stavljati sva jaja u jednu korpu“ ukoliko neka crkva zastrani na bilo koji način tu je sestrinska crkva da preuzme sablažnjenu pastvu, ovo bi mogla biti kao neka pozitivna konkurencija.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Да, у праву сте. Помесне православне цркве својим сапостојањем на истом (нпр америчком) тлу и у истим местима нису противне канонском устројству Цркве и чувају једнако своје посебности, као и васељенску саборност и литургијско јединство. Православна вера не прави разлику између раса и нација. Ипак, потребно је да људи разумеју богослужења, јер су њима намењена. Одувек су постојале цркве намењене групама исељеника или колонијама (нпр трговаца или сличним) у православним земљама. Посебност језика и културе се није сматрала у нашој вери никад занешто лоше или мање или више вредно у односу на друге.
Лоших примера је увек било и биће, због пале људске природе и грешности људи, али никад не могу аномалије постати норма. Римокатолике ту не треба мешати, њихова вера је сасвим другачија, и приступ им је други.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Nedavno je na Balkan Info gostovao jedan beloruski sveštenik, on je imao zanimljiva zapažanja o etničkim promenama i odnosu crkve prema tome. On je pomenuo Putinove reči koje je ovaj izgovorio kao odgovor ruskom sveštenstvu sa dalekog istoka. Sveštenici su zahtevali od njega da preduzme nešto jer se Kinezi naseljavaju u tome delu Rusije i menjaju etničku sliku regiona, na šta je on odgovorio:“A zašto ne bi misionarili među njima“.
Narodi budu pa prođu, nisu večna kategorija.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нико и не каже да не треба мисионарити.
Путинов став је став државника који ће искористити сва средства да задржи или оствари контролу над поданицима, а куд ћеш боље него путем вјере која је и његова. Мудро, али ништа ново.
Руси су већ мисионарили над десетинама неруских народа. На Аљасци још живе православни Ескими.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хајка на Српску православну цркву не престаје од 1963. Српска дијаспора мора да остане СВЕТОСАВСКА, а оне владике које води сотона, реците им, Good Bye!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Cestitam Gospodinu Milosu Milenkovicu – to je pravi odgovor Ekumanistima.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Vidim da vecina nasih Srba po na srbskom pravopisu pogresno pise Srbski. Pogresno je pisati Srpski posto mi nesmemo da menjamo tako jednu nasu svetu rec Sbski, Srbskoga, Srbija a ne Srpija.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не смемо мењати једно слово, али зато читаву азбуку можемо без проблема одбацити и заменити ћелавом латинцом која нема ни сва одговарајућа слова за тај срБски језик? Немам ништа против одбацивања једначења по звучности, али имам против одбацивања српске (или србске, свеједно) азбуке и са њом културе.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Једно исправљати а далеко већу грешку чинити није баш добар посао. Зар не мислиш брате да је далеко погрешније писати срБски језик латиницом, и то ћелавом, него писати ,,српски” својим писмом? Наши стари су користили оба облика, провери на фрескама или у књигама старим.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Текст је свеобухватно разматрао проблем улоге СПЦ и потсетио на све “последице“, врло често погубне по српски народ уколико би на том путу очувања Светосавља и Православља “посрнули“ и почели да правимо компромисе. Кад је вера у питању НЕМА КОМПРОМИСА.
Али, оно што мене брине је колико ће СПЦ истрајати у одбрани нашег верског и националног идентитета. забрињавајућис је напис у Борби за Веру где каже да се нови амерички амбасадор г. Антони Годфри сасатао са патријархом Иринејем и навдно су се “договорили“ да:
“Српска Црква више неће отворено подржавати Руску Цркву, нити се мешати у односе Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, али неће ни признати расколничку украјинску „цркву“. Заузврат је патријарх тражио од Американаца помоћ око сузбијања црквеног сепаратизма у Црној Гори и Америци.
Американци су обећали да ће помоћи СПЦ уколико остане доследна у неутралности, да се реши питање правно-имовинског статуса цркве у Црној Гори, као и да ће извршити притисак на власти у Црној Гори да осустану од стварања независне (аутокефалне) црногорске цркве.
Такође је дато обећање да са своје стране Америка неће правити проблем уколико СПЦ реши да канонски санкционише епископа Максима Васиљевића због непослушности и неправославног учења које заступа.
По свој прилици ЦИА владика Иринеј Добријевић ће и даље наставити да се богати на рачун СПЦ, јер за њега као рођеног Американца не важе ни закони и канони СПЦ.
Наш народ каже ;Ко је са ђаволом тикве садио о главу му се лупале“. Бојим се да ће се и нама о главу лупати.Г. Годфи је прошетао Калемегданом свратио у цркву Ружицу и прекрстио се са три прста. Какав демагог. Типично маркетински потез. Објаснио је да се прекрстио са три прста јер му је отав био Византолог и пштовао Православље. зашто га и он не поштује већ “слапа дилове“ да рабије јединство православља. Рар Русија улаже толико новца у обнову храма Св. Саве а ми да будемо “неутрални“? И њихови стручњаци арде на одсликавању храма? Да се не брукамо већ да збијамо редове и сложно против зла иступамо.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Да ли је одсуство могућности за одговор у нашем дијалогу техички проблем или знак да не треба да одговарам? Јер, свакако релативизација самог појма Цркве и тумачење свега на потпуно субјективним основама укида заједничку раван (а не саслуживање са јеретицима, које није засебна јерес зато што не проповеда ништа, већ је тежак канонски преступ, а тренутно је потпуно ван теме) на којој би могли причати. Ја сам покушао да то буде на основама православне вере, еклисиологије и догматике, што би било најлогичније ако већ говоримо о природи и структури Цркве. Ваши ставови су Ваша Богом дана слобода, али излазе из оквира православног, тако да или би морао прихватити разломак на који такво Ваше гледиште своди Цркву, или ћемо наставити овако ја у клин, а Ви у плочу. С обзиром да посећујем овај блог и ценим ваше чланке о другим темама, зауставићу се на овом закључку: да би се причало смислено о православној вери, мора се узети у обзир шта та вера исповеда, а разговор о вери уопште не може тако стриктно да се држи суве, овоземаљске рационализације јер тако искључује веру као ирационалну.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Побеже ми овај коментар некако, непотписан. Опростите.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Отишао ми је овај коментар непотписан… или сам технички слаб (што јесте чињеница кад је интернет у питању), или је платформа климава. И овај коментар понављам.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Шта конкретно од онога што сам ја рекао излази из оквира православне ВЈЕРЕ? Ја сам се саме вјере врло мало дотицао и бавио сам се више црквеном политиком и историјом, а мање вјером. Или хоћете да кажете да се то не смије раздвајати? Онда се морамо претварати да су сви црквени расколи настали због разлике у догми, а не због политичког надметања црквених центара моћи. То нису клин и плоча, то је само тематско размимоилажење. Реците да ли желите да разговарамо о вјери или о црквеној политици.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мислим да би овде било боље да Ви мени објасните где у тој Вашој подели смештате еклисиологију? У политику или догматику? Када се деси раскол, Ви кажете да је то политичка ствар. Зашто онда постављате питање о саслуживању са римокатолицима? Нећу да кажем да се ствари приземне, организационе, које се тичу војујућег дела Цркве не смеју раздвајати од догмата. Ствар је у томе да управо догмати раздвајају сваку праксу која је противна Духу Светоме и Јеванђељу (да ли сматрате да и тумачење Јеванђеља може да буде по слободном нахођењу?) од онога што се може назвати Црквом. Па мислите ли, поштовани, да су се толика копља ломила и крв проливала на васељенским саборима око политике? Ако сте православни верник, онда сте на исповести, при читању разрешне молитве, чули од свештеника да каже и: ,,… опрости му грехе знане и незнане, и ПРИСАЈЕДИНИ га Твојој Светој, Саборној и Апостолској Цркви…“; што ће рећи да нас грех и греховна пракса одваја од Христа- а тиме и од Цркве, тим пре она која разбија саму Цркву. Свети оци су рекли да је раскол најтежи грех, који се може опрати само мученичком крвљу. Ако је тако, како онда гледати као православну мисао да су расколи неке тамо политичке размирице..? Ко онда остаје Једна, Света, Саборна Црква?!
Тематско размимоилажење, да, али не у погледу политике и догмата, већ у погледу становишта (опет ја о томе- јер сматрам неизбежним). Да ли причамо са становишта вере или профаног, које је самим тим обесмишљено јер му је вера (макар ова православна- пука апстракција)?
Ценио би Ваш одговор на моје питање из прекинутог дела нашег дијалога, о ,,нехалкидонцима“. Ваша реченица: ,,…без етнофилетизма нема ни нехалкидонским традицијама мјеста у вјерском животу, као крсној слави…“ би мислим, разрешила неспоразум, јер мислим (без увреде) да он лежи у недовољно искристалисаном познавању предмета којим се овде бавимо.
Срдачан поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Извињавам се због спорог одговора, надам се да не замјерите.
Ја нисам теолог и не претендујем на то да се представим као такав. Међутим, као скуп људи који се 2000 година међусобно трве до екстремизма и крајње политичких “рјешења“ тих трвења, Цркву је немогуће посматрати као организацију која се бави стриктно вјером, јер је вијековима била приморана да се бави и политиком, баш у одбрани те вјере. Искуство Цркве је у огромној мјери дефинисано њеним односом са различитим центрима политичке и економске моћи.
Еклисиологија, по мом мишљењу које, признајем, нипошто не смије бити узето за ауторитативно у овом случају, укључује и догматику и политику. Наравно да су расколи политичке одлуке засноване у једној мјери на догми, а у другој на политичком надметању. Већина хришћанских раскола се десила баш између великих вјерско-политичких центара, а не само између носиоца догматских постулата.
Од Арија, који је не само другачије тумачио природу Христа, него и био представник најмоћнијег вјерско-научног центра у читавој Антици, Александрије, преко борбе између Константинопоља и Рима, па до данашњег готово раскола између Москве, политички најмоћнијег центра у православљу, и Фанара, отуђеног бившег центра моћи, трвења су скоро увијек не само између догми него баш између центара моћи. Можда је ово што ја говорим вама јерес, али то су чињенице и нису случајне, јер без акумулације политичке моћи тешко је остварити и превласт једне догме, ма колико се чинила правилном.
Ко остаје једна Црква послије раскола? Мени моја. То што ја вјерујем да римокатолици или баптисти погрешно вјерују, њих не чини ништа мање убијеђеним да једино они правилно вјерују. И тако сваку расколничку цркву. Нико не мисли да он погрешно вјерује. Мени то не смета да ја вјерујем, а искрено, не улази ми се ни у расправе о ономе у шта они вјерују.
Саслуживање са расколницима је друга ствар и тиче се одлуке црквене хијерахије, засноване и на политици и на догматици.
Што се тиче етнофилетизма, зар није основа православне догме оно што је утврђено на седам сабора, и зар је слављење свеца заштитника породице и култа предака догматска категорија потврђена саборима? Пошто није, чиме је потврђена ако не светосавским рјешењем да Срби у православљу задрже и у хришћанству институционализују нека своја претхришћанска вјеровања, дакле, да народност задрже бар равном вјери? Како зовемо појаву у којој народ задржи институције предхришћанске вјере својствене само том народу? У чему се одражава етнофилетизам, ако не баш у томе?
Свиђа ми сеСвиђа ми се