Горан Давидовић: Срби неспремни за пад ЕУ

Свједоци смо напретка некадашњег евроскептицизма у отворено противљење централној управи Европске уније у Бриселу, манифестовано и у промјени државне политике у неколицини њених чланица, а и у успону десничарских, националистичких и суверенистичких покрета и странака до самог учешћа у власти. Срби, вјечито у раскораку са трансформативним политичким процесима, и у овом случају недовољно добро разлучују жито од кукоља. Немајући национално одговорних интелектиалаца на доминантним јавним платформама, остају ускраћени за аналитички приступ најновијем преображењу Европе, који је насушан за правилно разумијевање српске позиције у њеној будућности. Чини се да нема Србина који боље познаје рељеф десничарске Европе од Горана Давидовића, српског националисте и вође организације Национални Српски Фронт, који живи у политичком изгнанству у Италији.

1. Горане, већ десет година си у Италији и коначно си дочекао да живиш у држави у којој њени националисти учествују у управљању, да не кажем воде главну ријеч. Иако то није твоја држава, као српски родољуб и противник еунијатства, реци ми какав је осјећај.

ГД: У Италији живим од августа 2008. дакле десет и по година. Не бих рекао да националисти воде главну реч у Италији. Владу чине Салвинијева Лига и „Покрет пет звездица“. Тај „Покрет пет звездица“ су све само не националисти. То је шаролика екипа популиста коју је створио комичар Бепе Грило користећи своју популарност и народно незадовољство традиционалним партијама. Њихове теме варирају од еколошких до евроскептицизма, уз залагање за директну демократију. Њихова демагогија је празна прича и они нису националисти.

Салвини је већ занимљивија тема. Његова странка се од сепаратистичке Северне лиге трансформисала у снажну антимигрантску и суверенистичку партију која је уз то чувар традиционалних вредности иако у честом сукобу са Римокатоличком црквом.

Лига је велика партија која је од самог почетка имала и леве и десне фракције, па чак и неофашистичке појединце. Они су једна веома чудна синкретистичка партија, што некад буде симпатично а некад бизарно. Прошли су дуг пут од Северне лиге за независност Паданије, а то вам је север Италије. Данас они су само Лига, суверeнистичка странка која је покупила скоро све гласаче са деснице, остављајући осталима мрвице.

Али оно што је битно рећи је да су противници ЕУ, иако некад ублаже став, што је тактика и дипломатија. На њиховим скуповима се вијоре заставе Русије и Салвини је страх и трепет за Брисел. За годину дана његова снага је скочила са 17% на 33%. А тих 17%, колико су добили на изборима, су били изненађујући успех. Онда можете мислити колики је то скок на крилима незадовољства народа мигранстком најездом пре свега.

Искрено сви ми овдашњи националисти једва чекамо нове изборе на којима ће Салвини моћи да влада сам, уз помоћ једне постфашистичке странке која се зове Браћа Италије (Fratelli d‘Italia) и која има око 5% гласача. Тада би стварно видели колико се Салвини фолира, а колико је озбиљан у својим причама.

Иначе праве националистичке странке као Форца Нова, или Каза Паунд, су на маргини, на прошлим изборима имали су симболичан број гласова. Каза Паунд је имала мање од 1% а Форца Нова је имала најлошији резултат откад постоји. Све гласаче отео је Салвини својом реториком.

Ипак, оно што морам истаћи је доста велика слобода говора за националисте у Италији која је мене фасцинирала још пре десет година када сам стигао. И то јесте нешто што је заиста леп осећај. Ту количину слободе говора и слободе јавног окупљања Срби у Републици Србији могу само да сањају.

2. Кад сагледаш превирања унутар ЕУ и улогу деснице у њима са становишта политичке теорије, како би окарактерисао антиеунијатске покрете? Да ли су то националисти, суверенисти, антиглобалисти или нешто пето? Имају ли везујућу нит?

ГД: Зависи од земље до земље, разни су модели. Није ту укључена само десница. Та подела је на десницу и левицу је одавно застарела. Углавном су такозвани десни покрети и партије против ЕУ, али има и оних левих и популистичких разних врста.

По мени анти-ЕУ покрети би требало да се држе заједно у тражењу начина да се из ЕУ изађе. Јер у ЕУ је лакше ући него изаћи, а пример Уједињеног краљевства то показује.

Широка је идеолошка лепеза оних који желе да поврате суверенитет за своје државе од Брисела. Везујућа нит је негде патриотизам, негде економија, а негде просто вође неких странака виде да је ЕУ мртва кобила и покушавају да се склоне и сиђу са те раге. Имате пример Радуловића из Србије (“Доста је било“), он је постао отворени противник ЕУ, дакле није више за ЕУ, није чак само  тзв. евроскептик, него је постао баш противник ЕУ као творевине. И то прилично жесток. То треба поздравити. Таквих има и у ЕУ и не треба их презирати превише. Битно је да се ЕУ сруши, а после ћемо теме левица-десница.

3. Како раздвојити праву, органску десницу од популиста који се окрећу како вјетар дува и присвајају елементе десничарске матрице да би се додворили гласачима?

ГД: Онај ко прати причу од почетка и кога то занима лако ће раздвојити. Али ретко кога то занима. На пример, наш пријатељ Удо Војгт из немачког НПД-а је дочекао да једна стерилна Алтернатива за Немачку преузме добар део њихове реторике и да узме приличан проценат на изборима и постане друга партија у Немачкој.

Ко жели лако може видети ко је прави искрени борац, а ко није. Једноставно, видиш шта је било, па отприлике прогнозираш шта ће бити. По мени онај ко није био у затвору, није добио пендрек по леђима, и није био медијски разапињан, није неко ко ме занима у политичком смислу. Међутим, просечан гласач тако не размишља. Битно је шта се обећава и на колико убедљив начин. Ако би мало спустили лопту,  праве људе од пластичних популиста препознаћете веома лако. Дајте им шансу да буду на власти и видећете колико вреде.

Штрахе у Аустрији је један од примера. Сви смо га волели и ценили, али показао се веома лоше. Бар за сада. Можда, кад завлада сам, буде опуштенији и кориснији.

4. У којим земљама очекујеш брз долазак деснице на власт, а у којима је десница недовољно развијена? И како ће долазећи избори за Европски парламент утицати на тај развој, а како долазак у Европу Стива Бенона, којем су се многи десничари обрадовали?

ГД: Салвини како рекох вртоглавом брзином граби да преузме сву власт у Италији. На изборима за ЕП ће тријумфовати. За сада не руши владу јер му одговара. Али вероватно ће у једном тренутку кад скроз ојача то и урадити и преузети сву власт. Дакле, Италија прва добија такву власт. Француска је доста близу иако су је сви отписали. Није ту више само Ле Пенова, него сада и покрет „Жути прслуци“ покушава да се политички профилише. Очекујемо победу у Француској, и можда неке храбре потезе у Источној Европи који би можда подстакли да се и Штрахе у Аустрији тргне., или да се појави неко храбрији.

У источној и централној Европи сви гледамо на Мађарску и Пољску пре свих, али и на Словачку.

Долазећи избори за ЕП биће без британских посланика, а анти-ЕУ и такозвани евроскептици требало би да буду већина у ЕП. То је ветар у леђа, то даје храброст осталима, и уноси немир међу колебљивце и кукавице међу еунијатима, нарочито онима који гледају свој интерес. То је домино ефекат коме се искрено надамо.

Бенон је значајан човек, али мислим да се његов утицај прецењује. Он је, наравно, допринео да се створи фама око његовог имена. Као неко ко је противтежа Сорошу је занимљив јер уједињује патриоте у Европи око заједничког циља, а то је свакако рушење ЕУ тамнице народа.

Стив Бенон је имућан човек који зна шта хоће и који се при томе веома забавља. Мени лично је симпатичан. У Риму је био у сакоу и војним панталонама, нисам на жалост био тамо.

Он ће утицати преко интернет кампања, слања података, анализа, анкета, занимљиве визуелне кампање у виду мимова и слогана. То је врло битан пропагандни рат за који он има и средстава и идеја.

5. С обзиром на то да националисти прије свега воде рачуна о својој нацији, каква је конкретна корист Србима од успона европске деснице? Зар таква десница неће оставити Србију отворену за муслиманску инвазију, рецимо, да би заштитила себе и своје границе? Има ли српски интерес ту савезника?

ГД: Сарађујем са многим европским националистима, пре свега са онима окупљеним у парламентарну групу Европског парламента Савез за мир и слободу (Alliance for Peace and Freedom). Ту су поред грчке Златне зоре, немачки НПД, Словаци из Котлебине странке, Форца Нова, [Ник] Грифин итд. Истина је да су они пре свега заинтересовани за своју нацију, као што је сваки нормалан човек пре свега заинтерeсован за бољитак и заштиту своје породице па тек онда туђих породица. Међутим, кад је твоја породица добро трудиш се да помогнеш другим  породицама, или комшијама, као што очекујеш и да теби помогну. Исто тако је и са нормалним европским нацијама, ту не рачунам вештачке и новокомпоноване или оне које су уљези у Европи.

Ми смо за Европу слободних европских нација и морамо сарађивати са другим европским нацијама против најезде миграната, исламског фундаментализма, али и против тзв. либералних настраних идеологија које су копилад марксизма. И наравно, ту је борба против банкарских крвопија и мултинационалних компанија.

Наравно, ако не помажемо сами себи не можемо очекивати да ће нам други помагати. Нико од европских националиста са којима сарађујемо не жели да илегалне мигранте пошаље из своје земље у Србију, радије би их вратили кући у Азију и Африку. Нису националистичке владе потписале са Србијом Споразум о реадмисији, нити Споразум у Маракешу. То су потписали такозване демократске, либералне и еунијатске странке под будним оком њиховог деде Сороша.

Не би наши пријатељи и саборци пустили Србију да пати и пропада.

Али ако су Срби толико аутодеструктивни и аутистични, свашта је могуће у будућности. И наши пријатељи у Европи би могли више гледати свој, а не наш интерес. Нисмо им ми, Срби, из ока канули. Ко није пријатељ сам себи ни други му неће предуго помагати, па чак и да смо род најрођенији, а нисмо.

6. Како европска десница уопште гледа на званичну Србију, или како их ја волим звати, колонијално намјесништво?

ГД: Из неког разлога, они воле Србију и цене је због наше историје и због бомбардовања 1999.

Не презиру ни актуелну власт јер их не дотиче. Тужни су на шта смо спали и није им јасно како код нас нема ништа осим Српске радикалне странке. Они сматрају да су Срби у огромној већини националисти и полако се и разочаравају долазећи у Србију, Српску, или Црну Гору, па и на Косово и Метохију. Не схватају како толико мало националиста на скуповима и како тако минорне организације. Нама је гост био Грифин и након њега Удо Војт и делегација НПД. Били су задовољни организацијом али збуњени минорношћу наших националистичких удружења. Златна Зора, рецимо, има неку стидљиву сарадњу са СРС-ом.

Чини ми се да се одушевљење Србијом и српским народом полако смањује код европских националиста. Њихови успеси су огромни, а ми смо мала распарчана окупирана земља у којој су националисти тотално деградирани и међусобно подељени и завађени. Нисмо им неки узор иако смо деведесетих можда и били, веровали или не.

Знају да је премијерка Србије декларисана лезбејка и за многе друге наше срамоте. И њихово поштовање према Србији се полако смањује.

7. Пошто западноевропске силе традиционално Србе користе да их уграде у неки свој циљ, некад као топовско месо, некад као ударну песницу, а у посљедње вријеме искључиво као мету, за шта предвиђаш да би новонационалистичка Европа могла да искористи Србе послије очекиване пропасти еунијатског пројекта?

ГД: Озбиљно се плашим да ће Срби пад ЕУ дочекати неспремни, слично као што Србима годинама није било јасно да је пао Берлински зид, а 29. новембар су славили чак до краја 2002., када је СФРЈ била одавно мртва. На твоје питање може да се одговори на више начина. Наравно да ће опет да нас користе ако им то дозволимо, али је питање како ће се садашње државе ЕУ организовати након пада те тамнице народа. Могуће да ће западне земље задржати неку заједницу попут некадашње ЕЕЗ али под вођством Немачке. Хипотетички може доћи и до неке нове Аустроугарске са Мађарском, Аустријом и католичким словенским земљама.

У сваком случају, ако не будемо чврсти опет ћемо служити као јефтина радна снага, тржиште за продају смећа и територија на коју ће насељавати мигранте протеране из других еврпских земаља. Немојте мислити да ће ико у Европи гледати више наше интересе него своје.

Буквално све зависи од нас и од Божије воље.

Ако бисмо имали минимум достојанства, чврстине и јединства могли бисмо се снаћи у тој новој Европи након распада ЕУ. У том случају бисмо се могли повезати са економски компатибилним државама и исправити све историјске неправде након сулуде болести АВНОЈ-а.

Имамо заједничке интересе и са Италијанима и са Грцима, али и са Аустријом. Опет, све је то хипотетички и уз услов да се САД повуче са Балкана и да урадимо неки план са Русијом која би нам морала бити заштитник.

8. Да си вођа побједничке деснице у Италији или Француској, каквог би политичког савезника тражио међу Србима и која, па макар и минорна, политичка опција данас има највише програмског потенцијала да се наметне као савезник новом европском национализму?

ГД: Италијани би морали да рачунају на војничку прошлост Срба и морали би са нама поделити Далмацију и заједно са Грцима и Србима зауздати великоалбански пројекат. Уопште, албанска и хрватска држава не би смеле да постоје или би морале бити ограниченог суверенитета и веома скучених граница.

У Србији и даље имамо Српску радикалну странку са којом се мора рачунати без обзира на њихову чудну и тешко схватљиву политику. Друге странке не постоје. Двери су на страни еунијата, осим оног посланика Нога, а националистичка удружења су веома слаба и разједињена. Наш НСФ (Национални српски фронт) делује веома скромно у Србији и не знам када ће се то променити. Поред НСФ-а, постоји удружење Живим за Србију, које је активно у последње време, „Српска десница“ која је ујединила многе групе и удружења, али остали им замерају подршку режиму. Затим имамо Образ прилично неактиван, СНП Наши, ту је још и неформална група Србска акција, и још нека удружења попут клуба Цароставник и слични. Веома, веома слабашна, разједињена екипа без неке назнаке о скором уједињењу или стварању партије. Дакле, срамотно тешка ситуација.

Е, сад, ко би се програмски наметнуо од њих као савезник европском национализму? Е, па не знам, прво мора да се наметне српском народу и да добије на изборима или на улици бар неку подршку, а природа онда све ради сама.

9. Велику пажњу европске јавности, нарочито међу Хрватима и Словенцима, привукао је поклич предсједника Европског парламента, Италијана Антонија Тајанија, “Живјеле италијанске Истра и Далмација!“ Да ли је у питању био испад или тактички наступ Тајанија и колико су озбиљне претензије националистичке Италије на ове територије?

ГД: Не верујем да је Тајани изрекао поклич на Базовици са неком намером. Мислим да га је понела атмосфера. Био сам више пута над том јамом где су хрватски и словеначки комунисти бацали Италијане и тешко се суздржати.

Не знам да ли је твојим читаоцима познато да су титоисти широм Истре и Јулијанске крајине и код Трста бацили у крашке јаме десетак хиљада Италијана, углавном цивила. У Трсту су, на пример, убили српског попа и попадију. О томе Италијани имају јасан став, а не као ми Срби што не говоримо о томе, а камоли да обележавамо.

Тајани је био монархиста пре него је почео озбиљнију политику код Берлусконија, тако да је могуће да су га понела и та сећања, а чини се и да је мало попио. Иначе, рекао је оно што већина Италијана мисли, тако да је небитно што није имао намеру. Италијанске претензије на повратак, то јест ослобођење Истре и Далмације, нису део званичне политике Италије, али врло брзо се то може променити у случају распада ЕУ и неког новог ратног пожара на Балкану.

Мало Срба зна да су титоисти протерали близу 300.000 Италијана из Истре, Кварнера и Далмације. Италијанска мањина се незнатно одржала само у Истри. Тај осећај и потреба да се Истра, Ријека и Далмација врате Италији присутан је у знатној мери код потомака избеглица и протераних са тог подручја. Неки озбиљан план не постоји. Једино што Италијани масовно купују викендице и земљу у Истри. Озбиљни народи рачунају и до 50-100 година унапред.

Ако би се десило неко чудо на Балкану у случају распада ЕУ, Срби и Италијани би требало да делују заједно. Да се прогласе ништавним одлуке АВНОЈ-а и авнојевске границе и одлуке Бадинтерове комисије. Да се вратимо на поделу Далмације са Лондонске конференције из 1915. То би био добар почетак. Ако буде неке разумне српске власти тада, са Италијанима би се већ лако договорили. Далмација, Ријека и Истра никад нису били Хрватска пре 1945. и та историјска неправда би могла бити исправљена у 21. веку.

(Разговор са Гораном Давидовићем обавио Владан Ивковић путем електронске преписке током фебруара 2019.)