Један сценарио подјеле Србије

Једна основана слутња и неодговорно предвиђање: разграничењем, којим се фрљају српски колонијални намјесници, Србија ће изгубити дијелове Врањске котлине и можда куршумлијске општине, а неће добити ништа заузврат.

Оно што они, обмањујући нас, зову разграничењем, ја зовем подјелом не Косова, него Србије, јер ако је Косово Србија, а за Србе јесте, било какав пристанак на цртање граница по њему је подјела Србије. На још већу жалост, цртање граница се преселило изван покрајине и наговјештава се предаја Шиптарима и оних дијелова Србије који нису били дио Косова и Метохије.

И кад се деси то сумануто разграничење, илити размјена територија, да ли се може десити Србији да уступи додатну територију Шиптарима у замјену за ништа? Па, Хашим Тачи је рекао да се Косово не може дијелити, а кад је било како неће Тачи? Расправа се помјерила у српски шеснаестерац толико да Србија нуди размјену, тј. разграничење, својој покрајини чију независност не признаје, а та покрајина себе сматра толико независном и јаком да јавно одбија такву понуду, рачунајући да ће добити додатне уступке без икакве размјене.

А зар је то немогуће?

Ако и атлантисти у Бриселу и Вашингтону, и њихова шиптарска филијала у Приштини и српско колонијално намјесништво у Београду удружено раде баш на томе, ко ће то да спријечи? Ако Србија још од 2000. препушта Шиптарима све што траже, шта се то конкретно промијенило што нагони на закључак да даљег попуштања неће бити? Давно сам рекао на твитеру да Шиптари треба Вучићу да подигну споменик насред Приштине, с обзиром на то колико им је учинио.

Шта хоће Шиптари, то не мора Тачи да нам каже 2019., јер то знамо још од 1878. године. Нису узмакли од својих пост-османских захтјева ни зеру једну, само су етапно радили ка циљевима Велике Албаније, користећи се тренутно корисним савезништвима против Срба. Прво је то била Аустрија, па Британија, на фашистичка Италија и нацистичка Њемачка, па комунистичка Југославија, а у посљедњих тридесетак година су им се поклопили циљеви са највећом свјетском силом, Атлантском империјом. Ко год упре прстом у Србе, Шиптари се орно мобилишу и његову кокарду на кече каче.

Ни Атлантска империја своје циљеве не скрива, а и што би, ко јој шта може… Њу тренутно једино муче унутрашња превирања и цијепања, посебно у самом њеном средишту, Вашингтону, гдје се глобалистичка дубинска држава нашла на удару американистичке гериле оличене у екипи око Доналда Трампа. Цијепају им се циљеви, Трамп покушава да врати спољну политику на стари курс америчког империјализма, док глобалисти једнако гурају започете програме. Можда то међу глобалистима ствара ужурбаност ка рјешавању најважнијих питања прије него што Трамп остави атлантистички експанзионизам у Европи на цједилу. А можда и Трамп иде на то да се како-тако заврши косовска прича.

Србијом управља Империја још од Петог октобра, а преко плејаде пробраних сарадника, који су у већој или мањој мјери, намјерно или ненамјерно контрапродуктивним, непродуктивним или отворено непријатељским дјеловањем српским интересима нанијели ненадокнадиву штету.

Док се званични Београд тобоже натеже и опире признању независности Косова, које је, успут буди речено, признао Бриселским споразумом, Борковим царинама, и подршком шиптарском режиму, као државу са засебним правним поретком у који је предао косовско-метохијске Србе, Шиптари на терену већ годинама несметано остварују конкретне државотворне помаке.

Док српски народ допушта да му се мозак испере небулозама о томе шта значи државност, држећи се убјеђења да је основа државности столица у УН-у, Шиптари, који ту столицу реално држе као димну завјесу, остварују физичку контролу над читавом територијом покрајине, наплаћују царине и друге порезе, чак воде царински рат са Србијом, те формирају војску.

Шиптарима у крајњој линији не треба столица у УН-у јер њихов циљ је уједињење са Албанијом, а Албанија већ има ту столицу. У том правцу, обје стране Проклетија су предузеле конкретне кораке и чак одредиле рокове за уједињење. Србија, која је у старту сама напустила једини међународно-стратешки ослонац у борби за одбрану Косова и Метохије, Резолуцију 1244, је у међувремену напустила и физичке ослонце, препуштајући Шиптарима све што су тражили.

Претјерујем? Ни да сам ово писао 2008. не бих могао бити основано оптужен за претјеривање, а камоли данас, у 2019. години.

Елем, разграничење је можда посљедњи корак у отимању од Србије оних ћошкова планиране Велике Албаније које Шиптари још не контролишу. Основано стрепим да се иза приче о размјени и разграничењу само крију завршни уступци Србије Шиптарима, а не било каква трговина.

Иако нико из Београда не говори о појединостима плана о разграничењу, пробни балони круже, чак су и 12. јун избацили као неки датум кад ће се план објелоданити или можда потписати. Да се види колико ће се страсти узбуркати и да ли би против оваквих потеза било неке побуне у Србији. По свему судећи, не би.

Кад се установи да не би, вјероватно ће се ступити у реализацију тог плана, јер, како то воли да каже предсједник Вучић кад глуми дефетисту за камере, “алтернативе су ужасне“. Реализација ће бити проста. Кад се мапе и границе углаве, Шиптари ће себи додијељене територије заузети, по плану и програму, а Србија ће, као коректна страна која се држи договора, да им исте препусти. С друге стране, Шиптари ће у Приштини имати страшне демонстрације, које се можда помјере на Газиводе и под Копаоник, агресивно против било каквог уступка Србији. Наравно, Србија ће тада оштро протестовати код газда, Београдом ће се шетати Вучићеве деснице и десне авангарде, пријетећи Шиптарима дебелим песницама са бина. Газде ће се, наравно, баш, баш узнемирити и оштро критикујући Шиптаре, започети нови процес преговора, интеграција и нормализације. Можда ту Вучић и падне, а замијене га ови који у име Пет милиона неће ратовати, него ће борбом кроз међународне институције да вуку и мрцваре процес док Косово потпуно не ишчезне из Дневника. А неће изостати ни они гласови који ће са стране шаптати да је и боље овако, јер шта бисмо с Прешевом и Бујановцем и да нам га врате.

Однекле ће се појавити и бриселска камарила са новим датумима, параванима, мађионичарима, пијандурама које ће нас засмијавати и дати нам повода да им се наругамо док нас шутирају… А можда, дистракције ради, и нека велика лопурда фасује робије, или бар суђења које би једно вријеме тресло гору. А ако се Срби баш, баш узјогуне, има ту још јада о којима нас могу забавити. Зачас се Косово заборави Војводином, Санџаком, зачас се пажња преусмјери на Српску. И крајње је вријеме да крене прича о уласку у НАТО, ја не знам шта се чека. Пун рукав кечева и пун шешир зечева.

Мислите да су ово безвезне шпекулације? Шпекулације јесу, али неосноване нису.

Јесте ли мислили 1999. да Србин 2019. неће смјети слободно да запали свијећу у Ђаковици? А јесте ли мислили да 2013. предсједник Србије неће смјети ући на Косово, док предсједник Албаније без проблема гостује у Бујановцу 2017. године? А јесте ли мислили 1999. да ће на обиљежавању стогодишњице завршетка Првог свјетског рата предсједнику Косова бити указана већа част него предсједнику Србије и да ће се косовска застава завијорити међу заставама побједница Великог рата? Нисте, дабоме, али ето, десило се.

За који сценарио бисмо се данас смјели опкладити да је немогућ? Мене учи историја, тј. искуство, и мало је рећи да ми се не свиђа оно што ми грах искуства говори. Надам се да нисам у праву, али слабо ми је надање.

Ако су Срби досад ишта морали научити, а то је да српско колонијално намјесништво, био му на челу Борис Тадић, Александар Вучић, или сутра Вук Јеремић, ради на истом послу и за истог газду као и Хашим Тачи, али другим стратешким обрасцем. Да Србија буде што мања, јер, како рече Небојша Малић, парафразирам, за српске непријатеље ниједна Србија није довољно мала.

Владан Ивковић