Од Ивице Дачића први пут чујем да једна држава инсистира да јој се одузме дио њене територије. Није Дачић први који је разграничење, дакле, пристанак на подјелу Србије са Шиптарима, пласирао у српску јавност као опцију, али јесте први члан српског колонијалног намјесништва, илити Владе, који је разграничење означио као циљ државне политике.
Није за ову расправу битно шта значи разграничење у геополитичком смислу, тј. гдје је та граница.

Није толико битно ни то што не знамо шта уопште значи разграничење као рјешење, нити што је и сам Дачић изјавио да не зна шта разграничење тачно подразумијева.
Као непознаница, разграничење не може бити ни предмет оцјене квалитета приједлога. Дачић га предлаже Шиптарима, чија држава, како је они виде и држе, већ има границе. С њихове стране, они не могу разматрати разграничење, јер су већ разграничили, него само евентуалну размјену територија са Србијом. Стога, и тај дио приче је небитан, бар засад.
Ако занемаримо небитно, ево шта је битно у Дачићевом иступу, шта је његово значење.
Под један, разграничење се може извршити само између два равноправна ентитета који имају неријешену границу, а не између државе и њеног отцијепљеног дијела. Држава је природно против парчања саме себе, те је неприродно да пристаје на разграничење од дијела себе, а камоли да јој је то циљ. То може бити циљ Шиптарима или Атлантској империји, али Србија је једини судионик овог кошмара којем је противприродно да инсистира на разграничењу. Да би разграничење уопште било компонента политичког процеса, подразумијева се да је Србија већ морала признати тог супарника од којег се разграничава. Ријечју, могу се разграничити само Србија и Косово, а да би се то десило, српски званичници претходно мора да сматрају Косово независном државом, с којом треба о којечему да се договарају. Не сјећам се да су нас обавијестили о овоме.

Под два, Дачић је министар спољних послова, а Косово и Метохија су, званично, унутрашње питање Србије. Дачићевом објавом косовски чвор је постао спољнополитичко питање, тј. питање односа између Србије и стране јој земље. Наравно, онај ко је пратио хронологију издаје, тај зна да је Србија Бриселским споразумом изричито признала правни поредак Косова, предајући му у надлежност општине Сјевера Косова, који Шиптари сами годинама нису успијевали да освоје. Ако премотамо филм до времена Бориса Тадића, сјетићемо се и да је Србија дозволила Шиптарима да ударе царину на административној линији, а царина, односно, прикупљање пореза, један је од два најважнија елемента фактичке државности, уз војску, која је недавно формирана.
Елем, да српско колонијално намјесништво још увијек третира судбину Косова и Метохије као унутрашње питање, не би се разграничењем бавио министар спољних послова, него би се наставило са праксом специјалних изасланика, кад је већ укинуто министарство за Косово и Метохију.
И, да, важно је подвући да Србија, иако је рјешавање питања Косова и Метохије још од 1998. измјештено у међународну сферу, има право и уставну обавезу да га званично и у директним односима са Шиптарима третира као унутрашње питање. Незванично, оно одавно није тако третирано, а званично, Дачићевом објавом га и Србија сама измјешта у сферу спољних послова.

Да ли да наглашавам неуставност такве политике или је од Бриселског споразума беспредметно причати о било каквој уставности било чега што српско колонијално намјесништво чини по питању Косова? Ма, да, какав Устав, какви бакрачи…
Под три, пошто није Дачићево да објављује политички циљ овако тектонске важности, питање је чега се плаши предсједник Србије Александар Вучић. Ма, не, боље је питање да ли је на челу Србије у било којем времену и у било каквом облику сједјела већа кукавица од Вучића. Као што рече Никола Танасић на твитеру, парафразираћу, особеност Вучићеве комуникације је да изјави три међусобне противрјечности и да се ослони на то да ће сваки дио јавности изабрати да чује оно што жели.
Није Вучићу лоша та тактика обмане, али је свеједно кукавичка. Дачић је испао далеко храбрији издајник од Вучића. Богами, испала је и Ана Брнабић храбрија од Вучића на Сретење у Орашцу, кад је примила на себе погрдна скандирања намијењена шефу. Али, Вучић је тип вође који шест година не смије ниједном противнику изаћи на јавно сучељавање, те нас ниједан његов кукавичлук не смије изненадити. Ипак, сваки нови треба наглашавати.

Покољења дјела суде, а њима треба оставити и знаке и значења, да не понављају заблуде предака и да знају како је пређен пут од “Онамо, намо“ до “шта бисмо с њиме и да нам га врате“.
Кад се буде писала хронологија издаје Србије, сваком преломном моменту у том поступку се мора дати посебан простор. Објава о разграничењу као циљу државне политике је један такав моменат, разграничујући, без обзира на то како се тај моменат надогради или можда разгради у наредном периоду, или колико му се и какве врсте јавне пажње прида.
A Sudan i Južni Sudan?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Је ли муслимански дио Судана заступао став да јужни, немуслимански дио треба да се отцијепи?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У овом процесу медијске манипулације, непознат је само циљ.
Он може да буде:
1. Укидање Србима casus belli опције, односно – признање Косова;
2. Задржавање casus belli опције за рачун Запада, уз планирање довођења неког будућег генерала Симовића на власт.
Вучић индиректно тврди да је у питању прва варијанта (1:46):
youtube.com/watch?v=g0uY6gTkjEE
Шта год да изјави, није му веровати.
Постоји и (теоретска) могућност да неко од Срба зна шта ради, и да је у питању задржавање casus belli карте у рукаву – за српски рачун.
Имајући у виду да су формално на власти исти они који су спровели агенду из деведесетдруге, тешко је у то веровати.
Нарочито ако се има у виду да мрцваре народ овим развлачењем, које одвраћа пажњу од других процеса – демографије, економије, итд, због којих Србија може да постане несрпски ”shithole” за свега десет-двадесет година, а уз малу безбедносну нестабилност, и пре.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја сам врло давно престао вјеровати у способност српских вођа, а већ прилично дуго не вјерујем у њихову добронамјерност. Мислим да се све своди на помијерање прага толеранције и степена прихватљивости мјера које ће се наметнути. Њихова способност је у неспособности и покварености и зато су пробрани да буду ту гдје јесу.
Може бити и 1. и 2., само не може бити ништа у корист Срба. Да је косовска политика једини показатељ њихове злонамјерности, могло би се и говорити о неком тактизирању у повлачењу. Али они уништише толико, далеко више од предаје Косова и Метохије, да не постоји ниједан разлог да се вјерује да се по питању Косова ради о тактизирању у повлачењу. Њихово тактизирање није уперено ка освајачу, него ка народу и јавности. Они су непријатељска тактичка група према Србима.
Ја одавно немам никакве сумње у груби и непожељни став да Србијом за рачун окупатора управљају Срби чији је задатак да што непримјетније учине Србију што мањом, што рањивијом и што слабијом.
Сматрам себе аналитичним човјеком, а и не заснивам своје ставове само на својим анализама, јер има далеко студиознијих и мудријих посматрача од мене. Не могу сачинити ниједну анализу која и најмање доводи у питање горе изведени “груби и непожељни“ став.
О Дачићевој изјави о разграничењу сам писао више да се остави траг него што је то тачка за расправу. Раздржављење Србије је процес, није један потез.
Што се тиче мрцварења народа, то је очигледно. Али није само у питању мрцварење. Испод једног бучног процеса воде се други, тиши процеси. Признање Косова је типичан примјер. Признање Косова би Шиптарима вриједјело, али им не значи много. Нека бруји јавност о томе, нека Срби к’о фол бране тај ров, док ми уклањамо граничне прелазе, интегришемо се с Албанијом и формулишемо уједињење. Столица у УН-у је превазиђена категорија ионако, а посебно за једну такву творевину као што је Косово. Столицу у УН-у има десетине непостојећих или нефункционалних држава, чији међународни легалитет само служи њиховим бившим колонијалним господарима да перу паре и пресипају из шупљег у празног. Косово је иста таква држава, само што је она још увијек битан империјални агент.
Али инсистирање на признању и српски тобоже отпор омогућује Шиптарима да спроводе напредак нижег интезитета, али на терену важнији. Док се Срби опиру нечему што Шиптарима и не треба, Шиптари отимају и оно што нису имали.
Дачић и Вучић причају о разграничењу, али без детаља. Пратећи помно њихову досадашњу активност, ја бих се јако изненадио да у евентуалном “разграничењу“ Срби добију ишта унутар граница отцијепљене покрајине, док дају дијелове који Шиптари траже. Помиње се и Коридор 10, што је катастрофа чак и у самом помену. Ко мисли да је немогуће да Србија преда Прешево, Велики Трновац и пет куршумлијских села, ја ћу му објаснити читав процес којим је то могуће одрадити ако читава твоја владајућа гарнитура ради за Шиптаре. А ради.
Бујар Нишани, предсједник Албаније, је још 2016. боравио у Бујановцу, без присуства државних званичника Србије, а у исто вријеме Тома Николић није смио ући ни на Косово.
Треба се при анализи концентрисати на помијерање граница на терену, а не у УН-у.
Свиђа ми сеСвиђа ми се