фото: РТРС

– Људи, нисам је ја ставио, дјеца се играла, нису мислили ништа…! Људи, немојте!… Ђе ме водите?!… Сломићеш ми руку, друже, јаране!…

– Матер ти ћетнићку, то си наш’о данас каћити по пенђерима! Нешо, боље га држи, немој да ти буде дисциплинска… – драо ми се изнад увета онај што је први упао, заврћући ми руку у лакту.

Мислио сам да ће ми плећку извалити. Тај што ми је упирао кољеном у пршљенове је сигурно био Нешо. “Србин, јеб’о мајку…“ помислих у грчу. То ме још више порази, па опустих раме. Да нисам, тачно би ми га онај крвник извалио. Како осјетих да лисице кликнуше и да ми се стегоше око зглобова, тако и оно кољено, Нешино, мало попусти притисак у кичму. Нешто ме зграби за оковратник, и како ми се глава одиже с пода, само ми сијевну чизма, црна, брза и прецизна, преко носа и зуба. На очи ми паде магла, сузе, крв.

Размаглило ми се на задњем сједишту. Учини ми се да ми је нос пропао у гркљан. Почех звијерати око себе и препознах да ме возе ка СУП-у, поред Канала.

– Слушај ме сад добро, – рече оштро глас са предњег сједишта.  Сигурно је ово Нешо, сјетих се. – Јебаће ти мајку ако се будеш курчио, то знаш. Ово што си добио, ударио те шток од врата кад си се опир’о. Нисам ти ово рек’о, ово ти је од Србина Србину..

– Пу, јебем те у Србина…. – загрцну се, својом крвљу, и закашља. Све ми се сцури на дуксерицу, која је већ била сва крвава. Пођох све да му изредам по списку, али немадох чиме, угуши ми се псовка у сопственим балама и крви.

– Џаба ти је то, – настави Нешо, који је био сувозач. Возач, доста млађи полицајац, је ћутао. Да л’ је и он био Србин? – Него ме послушај, боље ћеш проћи. Причај то што си прич’о док смо те хапсили. Добра ти је та за дјецу. Дјеци не могу ништа.

 “Дјеци не могу ништа.“ Остаде ми то урезано.

Нешу сам гледао из профила. Није се окретао док ми је причао. Мојих година, четрдесетак. Поглед му је скакутао по женама које су пролазиле улицом. Или је бјежао од савјести.

– Ко ме је ударио чизмом? – једва прогулих кроз поломљене зубе. – Јеси ли ти?

– Ма, нисам ја, али не питај то, заборави.

У СУП-у није било батина. Редовна процедура. Матер фашистићку ту и тамо и то је било све. Санирали ми и лице. Један зуб поломљен, два климава, али стабилизоваће се, рече Самра, болничарка. Нос, зачудо, није пукао.

– Немој србоват’ једно шест мјесеци и остаће ти зуби, – покуша да се нашали.

“Добар виц,“ помислих, чак се и насмијах у себи. “За фејсбука.“

– Шта ти је то требало, мој Владимире? – рече Бећировић, адвокат којег су ми додијелили, пошто се представи и даде ми своју пословну картицу.

Нисам га тражио, а нису ме ни питали хоћу ли адвоката. Ваљда нису стигли од толиких хапшења. Девети јануар је велики дан за мурију грађанске и мултиетничне Босне и Херцеговине. И за њену поштену правничку струку.

Не удостојих га ни погледа. “Дали ми Турчина да ме брани од турског суда,“ помислих и опсовах му матер у себи.

Као да ми чита мисли, рече ми што сам и сам, кад зрелије размислим, знао.

– Ти знаш да су ти шансе са мном боље него с неким Србином адвокатом. Многи те Србин не би ни бранио, знаш. Онај који би те бранио – шта да ти причам, знаш и сам.

“Неће ме одбранити пред вашим судом, знам.“

– Јеби га, Владо. У мене је жена православна и њезини су ратовали, али ја им стално причам да шуте, да не чачкају мечку. И слушају ме. Може се лијепо живјети и без србовања. Ето, ти, на примјер. У тебе жена ради у гимназији. Да тебе брани Србин, па да ти судија накачи говор мржње и ширење фашистичких идеја, ти би фасов’о шест мјесеци, а она – ногу. ‘Вако, ја ти то сведем на кршење јавног реда и мира, платиш казну, добијеш условну шест мјесеци, а њу нико не дира. Ваља л’ ‘вако?

“Серем ти се у говор мржње,“

– Кол’ко ће то мене изаћи, господине Бећирагићу?

– Бећировић, – исправи ме. – Немај бриге, неће пуно. А зар је и битно? Ко би ти више учинио?

– А зуби, Бећировићу? А нос?

– Немој то џабе потезат’. У пријави пише да си одвалио главом у шток. Не би ти било паметно да то оспораваш, јер кад крене суђење, онда никад не знаш шта се може изродити из тога. Одгодићемо прво рочиште док се мало не прољепшаш. Ако не одгодимо, па дођеш такав, накалемиће ти пружање отпора, а онда је шејтан однио шалу.

– Ђе сте ви то ишли у школу, Бећирагићу, кад тако добро знате и да тужите и да судите и да к’о фол браните?

Нисам очекивао одговор, али га добих.

– Вама Србима човјек не може ни помоћи, а да га не зајебавате. Нисам вас ја напујд’о у рат, нити сам ти ја забранио да качиш ту крпу што си качио. Нити сам ти забранио девети јануар. Ја радим свој пос’о, у складу са законом, а ти имаш право да ме не ангажујеш. Мени је судија даиџа, а ти види како ћеш. ‘Оћеш да ти пошаљем оног малог Тепавчевића? Или ону дебелу Митровићку? Ето ти Срба, нек’ те они бране од балијског суда.

Оборих поглед и оћутах.

– Ја, тако је боље. Саслушање је у три. Сапери се мало. – рече као човјек навикнут да тријумфује у оваквим ситуацијама.

Чух га још дуго како се низ ходник селами и церека са муријашима.

Тог поподнева изађох пред судију Хариса Сабитовића, Златног љиљана, што сам сазнао касније. Да ме саслуша и закаже рочиште. Он ме испрва и не погледа. Слушао је дебељушкастог тужиоца тијесних и прекратких панталоница како дроби о говору мржње, агресорској идеологији и којечему. Тог сам лика виђао по граду, са таквима као и он. Познавао га Мирсо с посла и, сјећам се, зезао га што пије сојино млијеко у кафи. Бећировић га је у свом излагању практично исмијао и једино тад ми је тај Бећировић дошао симпатичан. На крају се дошло до кршења јавног реда и мира истицањем симбола који вријеђају грађане Републике Босне и Херцеговине, жртве агресије на исту и њихове потомке, по члану кривичног закона том и том… Нисам све ни ни слушао, ни разумио. Глава ми се распадала. Соја тужилац није изгледао сретан, што је мене мало веселило, и то не само као оптуженог, него и као човјека.

“Дјеци не могу ништа“, паде ми на памет усред тог њиховог надгорњавања. “Како не могу, Нешо? Па, коме ово раде ако не српској дјеци? Мени не могу ништа, а баш дјеци могу. Па, није толики Србин одвео и разаслао дјецу по бијелом свијету зато што им овдје, у Босни, не могу ништа. Е, мој, Нешо. Србине Нешо. И ти си нечије дијете, а, ето, теби су већ наудили, тебе су већ убили, тебе већ нема. Не да могу, него и тачно знају како.“

– Је л’ те ко навратио, Ивановићу? – прену ме судија.

– На шта, господине судија?

Теже ми је било превалити преко уста ово “господине“, него она чизма што ми разби зубе.

– На кривично дјело. Је л’ те ко наговорио на говор мржње?

Погледах у Бећировића.

– Господине судија, оптужени признаје да је дјело почињено из нехата. Није било његов чин, али јесте његова одговорност. Све стоји у записнику.

Судија га погледа преко наочара и накашља се, па се опет обрати мени.

– Поштен си човјек, Ивановићу, види се. Сваком се може десити да погријеши. Не можеш дјеци стат’ у крај. Не знам ко их само научи тој хајдучији. Опасно би било да си жртва агресорске идеологије, али мешчини да ниси. Било би добро да ту заставу сакријеш од дјеце мало боље. Не знам шта ће ти икако, али ‘ајде, није моје да се мијешам. Могу ти се дјеца навадит’, па и они сутра да заглаве овако. Кол’ка су ти дјеца?

– Син дван’ест, ћерка девет.

– Двоје? Таман.

Заказа ми рочиште.

Жена ми отвори врата и зајеца. Загрли ме, па и мени ударише сузе кроз оне завоје и разбијени нос.

– Шта ће бити?

– Ништа. Опростиће ми Турци што су ме тукли. А немам ни пуно дјеце, тако да сам им безопасан.

– Шта то причаш, болан? – збуњено и пријекорно ме погледа, бришући сузе, као да вели: “Мало су те тукли, чим се спрдаш“.

– Ма, ништа, говор мржње, фашизам, не разумијеш се.

– О, блесава човјека, Боже сачувај…

Утом се дјеца бојажљиво помолише из дневне собе. Притрчаше да ме загрле тек кад су разумјели из мог погледа да нису ништа криви. Мала тек онда бризну у плач.

– Извини, тата, опрости. – окину кроз сузе.

“Није мени, сине, што су ме због вас тукли, него што су ме пред вама тукли, мајку им крваву јебем, да им јебем,“ помислих док сам их грлио.

– Нема за шта, сине. Ниси ти крива што волиш своје, него они што ти бране да волиш.

– Када ће нас пустити да волимо своје?

– То се, сине, не допушта, то се отима. А ми немамо чиме отети. Мораћемо, изгледа, вољети кад нас не гледају.

Мајка с попом Јоцом дође како се хватао први зимски мрачак.

– Што нема тате?

– Ено га, ост’о, раставља кобајаги тањирачу. Знаш ти шта он ради кад му је мука. Поручио ти да не ‘одаш ниђе до иза Јовањдана.

Окренух се попу.

– Оче Јоцо, пази га, молим те. Није ово ништа, проћи ће, адвокат ће ми смањити на минимум.

– Ниси ти једини, мој Владимире. Тај твој адвокат се опари сваке године о деветом јануару. Ухапсило преко тридесет само у Бијељини. По селима не смију баш да залазе, али сваке године се примичу. Пролазе с џиповима, застају, гледају, али не дирају.

– Па, докле мисле, мајку им јебем, Боже ме прости? Републике Српске нема већ петн’ест година, народ оде, побиједили су, ето им њихове Босне. И туже и суде. Шта још ‘оће?

– Док год је наших празника и сјећања на Српску, док год неко истакне тробојку на Дан Српске, нису побиједили. Ето, то им је. Чим смијеш завијорити тробојку, ниси раја, ниси пристао на њихово. То што судије и адвокати шурују да узму паре, то је пропратна повољност.

– Али мене оптужују за говор мржње, оче, болан… Какав говор мржње, дјеца изнијела српску заставу на прозор… Нису је ни завијорили. Каква мржња, не знају ни кога треба да мрзе. О рату знају кол’ко су им ђедови причали. А и са њима ћу двојицом имати посебан разговор. Јебале их мајевичке бригаде, и Ратко и Радован, да опростиш, оче.

– Немој тако. Знам да не мислиш тако.

– Ма, не мислим, али не знам више шта да мислим… Кажем ти, није се ни завијорила.

– И не мора, – настави поп као да држи проповијед. – Ти си зајаукао тек кад ти се цокула забола у нос, али та цокула ступа преко наших леђа већ годинама. Полако, да се не досјетимо. Прво је, сјећаш се, укидало надлежности, па на крају укинуше Српску, па нема прославе деветог јануара. Онда, нема ни застава по јавним мјестима, каже вријеђају муслимане, јер они су жртве наше агресије и геноцида. Сад иду по кућама. Сад је само девети јануар, сутра ће бити и Видовдан, па Божић. За коју годину ће и нама свештеним лицима забранити да је на цркве истичемо. За ратне злочине похапсише и ко метка није опалио. Сад хапсе и вас који нисте били ни до пушке дорасли у рату. За говор мржње. Увијек нађу нешто. И све по закону и европским стандардима. И Хитлер је све радио по закону, што оно кажу. Тако то иде. Тако ти је кад немаш своју државу, па каква је год. Јаши те ко како хоће.

“Сјећам се, јашта,“ ројиле су се моје мисли док је поп Јоцо говорио. “Али шта човјек да ради кад не удара на њега лично. Је ли моје да ја браним надлежности? Али,“ сину ми друга мисао, “шта човјек и сад да ради кад удари на њега лично, а нема иза чега да се заклони?“

Заћутасмо добар минут. Сваки у својим мислима. Поп је зурио у мене, а ја у под. Жена изнесе кафу и ракију и прекиде тишину. Изнесе и мало печенице, преостале од Божића, и неког зарца и пршуте, да замезимо. Мени је глава пуцала, и од болова и од тешких мисли.

– Али не може се овдје више дисати, попе. Ако ја морам шутати о Младићу, ако ја морам држати језик за зубима на послу, не могу и своју дјецу учити да воле Алију и Бакира. Таман онда и у мејтеф да их упишем.

– Језик прегриз’о. – Љутну се, као, поп.

Жена се умијеша.

– Шта ћеш, мораш као и досад. Имамо посао. Мора се живјети. Никоме не можеш помоћи поломљен и кукаван. Држи језик за зубима, учи дјецу шта треба да знају, али их учи и шта не треба да причају. Него шта ћеш друго? Србовати? Сутра кад се чује да су те хапсили и што су те хапсили, и дјеца ти се у школи неће добро провести.

Мрзио сам кад њена прагматичност осакати и побије све моје побуне.

– Ако је то тако лако, што толики народ одлази, сели се, што не остају овдје и шуте?

– Шта мене брига за остали народ? Иде ко има гдје да иде. Гдје ја да идем? Мене је брига за моју породицу. – Као да се испрси она у одбрану своје филозофије.

Одмахнуо сам руком. Лакше ми је било с попом причати.

Те ноћи нисам ока склопио, иако су ме тај дан и тукли и затварали и тужили. На нос нисам могао да дишем. Нисам од замора и притиска могао ни да размишљам ни о чему. Као ватромет, неурони су ми пред очи одапињали слике и реченице тетовиране у протекли дан.

“Дјеци не могу ништа“, прштало је с једне стране.

“Говор мржње и ширење фашистичких идеја,“ одзвањало је.

“Двоје? Таман,“ иза наочара се церио судија.

“Када ће нас пустити да волимо своје,“ питала је моја дјевојчица.

“Тако ти је кад немаш своју државу, јаши те ко хоће,“ орио се попов баритон.

И тако, укруг, унедоглед, док одједном ватромет не утули једно отрежњујуће “Никоме не можеш помоћи поломљен и кукаван.“ Не могу, знам. Знам, јеби га.

У том паклу сијевајућих порука и турбуленције звукова, донесох ипак једну одлуку прије него што коначно утонух у сан пред зору. Она ме смири, као молитва. Послушаћу оца и нећу ходати по граду док не прође Јовањдан. А онда ћу да потражим ону тридесеторицу што их похапси као и мене. Да видим можемо ли иза нас барем дјецу заклонити.