На обиљежавању стогодишњице краја Првог свјетског рата, званична Француска није понизила Републику Србију него Српство. Она је, нимало изненадивши, понизила Србе, оне због којих је њемачки цар грдио бугарског цара послије пробоја Солунског фронта ријечима: “Срамота! Шездесет хиљада Срба је одлучило рат!“
Али српска јавност, која цмиздри и кука на Французе што су Александра Вучића ћушнули у трећи план, у исто вријеме истурајући Хашима Тачија у први, треба да се већ једном опредијели на шта се вријеђа и око чега диже дреку.
Је ли колонијални намјесник Вучић представник ваше Србије, па га жалите?
Је ли ваша Република Србија настављач тековина славних Солунаца, па вам криво што је Французи нису испоштовали?
Јесте ли ви авнојевски Срби или потомци Солунаца?
И чиме то вас, данашње Србе, може увриједити једна Француска? Шта сте очекивали? Па, Француска је донедавно чинила далеко гора зла Србима од понижавања протоколом.
Србија је Француској и Енглеској у Великом рату послужила као топовско месо. Топовско месо иде у први ред кад се јуриша, не и кад се слави. Чак и да Вучић представља херојску Србију, не би чудило да га данашња Француска набије у зачеље, а да Тачија и Колинду посади међу пречину.
Са којег, дакле, становишта цмиздрите?
Са становишта потомака херојске Србије? Немојте, па нисте ни ви ништа организовали да одате почаст херојским прецима. Гдје су поворке српских родољуба, гдје је звоњава са цркава, гдје су јавни изливи сјећања, шта ће дјеца упамтити?
Са становишта грађана Републике Србије? Немојте, јер то је кићење туђим перјем. Нема ваша “држава“ никакве везе са отаџбином јунака са Цера, Колубаре и Кајмакчалана. Једна другу нијечу.
Српска Србија, она чији су синови јуначки прегазили Бугаре и трком ослободили отаџбину, не постоји од 1918. године. Њу је издао њен краљ, а онда и његов син, а онда је она издавала Карађорђевиће педесет година, док и Србија и Карађорђевићи нису потпуно изгубили.
Авнојевску Србију, Брозову, на чије се поданичке тековине наставља Република Србија, Французи су третирали како доликује. Како другачије третирати колонију и свог колонијалног намјесника који трчи скуту и кад га храниш и кад га шуташ?
Тачи је истакнут у први план јер империјални подухват којем је он гласноговорник треба истицати и установљавати као легитиман и позитиван. Природа подухвата којему је Вучић гласноговорник је супротна; његов је задатак да Србију осрамоти, ослаби, окилави, прикаже метиљавом, неозбиљном, недораслом, њен народ небитним, неистакнутим, незаслужним, да је свима огади, па се аутори подухвата према њему и односе у складу с тим нацртима. И Тачи и Вучић су њихови, само први јача офанзиву против Срба, а други слаби дефанзиву Српства.
Зато Вучић и није одговорио како би сваки озбиљан представник државе одговорио. Протестом, недоласком, дипломатским скандалом. Ма, не, његово није да се понаша као државник и да као државник представља Србију, него да Србе обмањује и да балави пред камерама продавајући Србима своју издају као врхунско државништво. Е, ко му повјерује, и није за боље од Вучића. Па, зар није константа то што Вучић понижава Србе?
Зато и питам ко сте ви, да би се знало ко је ваш?
Ако је авнојевска Република Србија ваша отаџбина, онда сте добили што заслужујете.
Ако је ваша окупирана српска отаџбина, и Вучић и Тачи и Емануел Макрон представљају окупатора, онда немојте да се снебивате, нити да цмиздрите, него без учешћа државе одајте почаст војсци о којој је славни Макензен слушао у бајкама, запалите свијећу жртвованом народу, и научите већ једном лекцију о отаџбини “мртвих пред којима су бјежали живи.“
В. Ивковић
СРБИСТ 
Ако изузмемо бајку о демократским изборима, највећи извор Вучићевог легитимитета лежи у сликању са Путином.
Евентуална фотографија Вучића са Путином, Тачијем, Бакиром и Колиндом заједно, сама би по себи врло лако би распршила илузију чак и код великог броја Срба просечне памети.
Јер, лако је тврдити да си ”приморан” да се сликаш са Тачијем, али много је теже прогурати причицу по којој је и ”цар Путин” приморан на исти поступак.
Врло је вероватно да су редитељи ове драматургије послали Вучића на трибину са публиком да би код српског плебса одржали Путинов кредибилитет, уз давање прилике нашем Председнику да се тужи на неправду.
Вучић је за протокол церемоније и места на трибини морао да зна данима и недељама унапред. Да је, попут Терезе Меј – која се није појавила да се не би сликала са Путином – изостао, не би успео да спинује и сакрива истину о томе ко је заједно био на главној трибини.
Окривљавање Француза за ”инцидент” само је скретање пажње са чињенице да су Путин и Тачи стајали један до другога.
Много је згоднија позиција изигравања Жртве од оне у којој су све маске пале.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Mister X
Потпуно тачно. Протокол и места на трибинама су била позната унапред, па је овдашња „љутња“ на Французе бесмислена. Било је унапред јасно назначено, да се обележава ПРИМИРЈЕ, као појам, а не победа. У том смислу вероватно је могао да присуствује, свако ко је од државника у свету желео. Уосталом, зашто нам нико није објавио листу „позвних“ и листу присутних. У том смислу је и позивање на коментар у ФИГАРО само замајавање, да не употребим праву реч.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Тешко је и незахвално дешифровати протоколарне трикове или пропусте, те дипломатску сигнализацију.
Путин има својих мука и проблема и једна слика, као и један атентат на амбасадора или рушење једног авиона, не може послужити да се донесу закључци о било каквим односима. Путин је мајстор “дуге стратегије“, али је питање да ли и у њој добија или губи од својих непријатеља, који су далеко искуснији стратези од њега. Вјероватније је да има и једног и другог, као у сваком рату.
Тачи и Вучић су ситне рибе, али је несумњиво да српска дипломатска активност не постоји као озбиљна прича, јер да постоји, никад се Тачи не би шепурио по Паризу и Путину би могао прићи само до полицијске баријере.
А кад се већ ту нашао, неће ваљда Путин да га маршне од себе? Тачи је ту државник и ако Шиптару не смета да се слика са руским предсједником, шта Русу значи Шиптар?
И то све говори колико је Вучић уназадио Србију. Није она Јеремићева епизода ништа посебно донијела Србији, али јој бар није нашкодила, осим у смислу да смо се заваравали да Србија има неки утицај негдје. Са Вучићем је Србија отирач за ципеле, не само силама, него и таквима као Тачи.
У свему је могућа завјера, али ја сам склонији да повјерујем да српска дипломатија није одрадила свој посао, него да се неко упињао да распореди сједење тако да се уклопи игра око Вучића, Тачија и Путина. Знајући како функционише српска дипломатија, вјероватно се француским организаторима нико није јављао на телефон или на дописе, нека деколтирана службеница пробила рокове одазива јер је морала у куповину по Шанзелизеу или тако нешто. Да не говорим о пропусту у дипломатском опхођењу усљед којег се Србија мјесецима раније није наметнула организатору као побједница тог рата и пречина у церемонији.
Али зашто би авнојевска Србија одржавала континуитет и славила побједе војске Краљевине Србије? Шта оне имају заједничко, сем дијелова територије?
Дигресија…
Гледам неко вече емисију Живот прича Татјане Војтеховски на ТВ Прва. Нека старија епизода, о новинарки Инсајдера којој су шиканирали родбину у Врању. У једном моменту малтретирана сестра новинарке каже да је ова звала Вучића на мобилни да тражи заштиту од напада локалне полиције. И овај се јавио и обећао помоћ.
Еј, он је толико залудан да се бави за државника небитним стварима, за које постоји пет нивоа институција испод њега. Колико тај човјек има слободног времена и у шта се све не мијеша кад се мијеша у локални случај корупције?
Тако се вјероватно петља и у послове амбасада и МИП-а, па или нико од њега ништа не може да уради или је поставио људе који и неће и не знају и није им речено да им је то посао.
Ја мислим да је Србија толико дубоко окупирана да се Вучић бави пословима мјесних заједница јер он и нема дозволу да се бави крупним стварима. Крупне одлуке му се доставе имејлом, он изађе пред јавност да их спинује и брани, а главни му је посао да одржава на власти гарнитуру која окупатору ослобађа простор за такво дјеловање, а успут, за награду, и себе закопити.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
”Путин је мајстор “дуге стратегије“…”
Питање је само – за чији интерес?
Пробаћу да додатно осветлом проблем, уз малу паралелу. Може вам се чинити као дигресија, али то у суштини није.
Можете ли да замислите прогон англофона у Канади?
Рецимо, франкофони преузму тоталну власт, повежу се са Кином, и фактички ступе у рат против САД.
САД изврши анексију Лабрадора, а у остале рејоне који се још одупиру франкофонима, пошаље војну и хуманитарну помоћ.
Мрцварење траје годинама, англофони су мобилисани да се боре против своје браће, десетине хиљада мртвих, згаришта, пропаст економије, а влада у Отави гледа да стекне што више савезника, како би објавила и формални рат САД…
Франкофони врше интензивну пропаганду против САД, испиру мозак и англофонима, који се окрећу против американаца. Добијају подршку Ватикана.
САД све то мирно гледају, док се Потус слика го до паса током пецања на Аљасци. 20 борбених авиона, 2 брода, и 2 батаљона пешадије, игра се неког рата у Панами.
Све трансакције платним картицама у САД надгледа Кина, а ФЕД држе кинески људи.
Било би јасно да у САД владају потпуни идиоти, које нико не би узимао за озбиљно.
Тешко замисливо, комедија чак?
За Русе, овај сценарио је стварност.
Не само то, већ русофони у Украјини нису попут англофона у Канади, мултиетничка маса, већ углавном етнички Руси.
Дакле, канадски сценарио је логичнији од украјинског. Ипак, у стварности, видимо Украјину у хаосу.
Да ставимо на страну чак и чињеницу да је Кијев руско Косово: Русија има неупоредиво лакши задатак да интегрише Украјину него Србија Косово. Неупоредиво лакши, пис оф кејк.
Уместо тога, направили су полигон на којем се вежбају антируске емоције.
Постоји два одговора на питање о узроку проблема.
Прва варијанта би била да је Путин обавештајно неписмен и неспособан, и да би требало да се бави узгојем печурки, уместо што води Русију.
Друга варијанта, доста реалнија, подразумева да је Русија олигархијски систем, проткан ко зна чијим обавештајним пипцима, од којих је један и Путин.
То су они исти пипци који су Западу БЕСПЛАТНО ПРЕДАЛИ Балтик, Кавказ, Средњу Азију, финансијски систем, итд.
”А кад се већ ту нашао, неће ваљда Путин да га маршне од себе?”
Какав је то Председник, који се, уместо да активно ”иде”, пасивно „налази“?
Данашњи Руси, баш као и Срби, нису у стању да купе лебац, а да то не знају америчке службе. Каква црна дипломатија?
Сада предају становништво Украјине, руске колевке, и притом се сликају са Тачијем, дајући поруку да врана врани очи не вади.
”Знајући како функционише српска дипломатија, вјероватно се француским организаторима нико није јављао на телефон или на дописе…”
Путинова служба је изгледа имала исти проблем:
https://i0.wp.com/gracanicaonline.info/wp-content/uploads/2018/11/thaci- putin.v1.jpg
https://www.serbianmonitor.com/wp-content/uploads/bfi_thumb/taci-putin- nz03ndhrmtv064xmp8tbfqb1mmfuywprf0hebwfzm8.jpg
https://insajder.in/images/news-covers/1542025979-taci-putin-je-za-cvrst -dijalog-beograda-i-pristine.jpg
Уосталом, погледајте коментар на дну стране. Или још боље, Буковићев прилог.
Људи су по природи оптимисти. Ипак, слон сам да верујем да нема много доброг чему можемо да се надамо од стране структура које су се не само изродиле из крвавог 20. века, већ и на својим рукама носе крв распада руси и српства.
Као у оном вицу:
Каже Песимиста: ”Од овог не може горе!”
Оптимиста узвраћа: ”Може, може…”
Колико год парадоскално звучало, пут ка оптимизму мора да буде базиран на суровој реалности.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Линкови су били изломљени. Освјежавајуће, сублимирајуће, прекрасно, прекрасно, прекрасно:
Свиђа ми сеСвиђа ми се
На све ово је могуће одговорити само питањима на које ја не знам одговор:
Шта је најбоље за Русију као државу која је наслиједила срушени СССР?
Шта може Русија?
Шта ко очекује од Русије?
Да би се одговорило на ова питања, мора се најприје описати Русија, у основним цртама.
– Кад државни играч, Русија је други највећи непријатељ САД-а, а први непријатељ европског крила Атлантске Империје. Русија је за Атлантску Империју још увијек сила другог реда, као и Кина, мада се Кина примакла ближе јер је економски ојачала до трећине снаге Атлантске Империје.
– Русија је читаве деведесете била земља мета економског и другог разарања, које је спровођено прилично успјешно. Прије тога, Русија је била главни дио система који је економски сломио сам себе, првенствено зато што није био ни функционалан нити је могао издржати борбу за здравијим системом, тако да је Русија наслиједила борбу за живот, а не полазишта с којих је могла брзо да се изгради као суперсила.
– Русија се читаву прву деценију 21. вијека ослобађала стега које су је активно спречавале да крене у обнову своје снаге, и тек послије Грузијског рата, а посебно послије Велике рецесије, Русија успијева да стекне одређену независност у економском дјеловање. А онда јој клепе санкције, које и данас трају.
– Русија је наслиједила империјалну природу СССР-а, који је наслиједио исту од Руског царства, не зато што је тако тражио руски народ, него зато што је она постала таквом каква је кроз империјалистичко дјеловање. Грозни је чеченски, Иркутск монголски, Владивосток корејски итд. Русија од Ивана Грозног није била руска национална држава, ако се може говорити о националној држави у 15. вијеку. Руским царством су владале њемачке династије, пуна администрација и војска биле Нијемаца, Пољака, па и Срба. Руска Федерација је насљедник и таквог Царства и онога још горег што је услиједило. Дакле, Русија је руска колико је Краљевина Југославија била српска.
– Русија има велики потенцијал за развој, али је дубоко и отворено корумпирано друштво гдје су интереси олигарха у равни са интересом државе само дотле докле држава ради шта олигарси хоће.
– Русија не престаје да буде мета напада Атлантске империје, и чак и да изнутра функционише савршено, кад те напада таква сила, није лако.
– Русија јесте и православна земља, гдје је православна црква повратила нешто од своје некадашње моћи, и то је скоро једини чинилац који Русију приближава Србији, осим геостратешког. Геостратешки чинилац је још непоуздан јер Русија, иако је јасно да би јој српски народ био риједак савезник на Балкану, још нема моћ да се уплиће дубоко у терен који је под тешком чизмом Империја. Србија је дубина Империје.
– Русија је препустила Украјину, перманентно је дестабилизујући подривши јој територијални интергритет и међународни статус. Имала је опције да крене с тенковима према Кијеву, што би изазвало велики рат против јачих од себе, и то на терену на ком живи руски народ, предмет истребљења на том простору већ 100 година. Иако РФ није руска национална држава, ипак мислим да је њеном вођству мало стало да не страда неколико милиона Руса, за које знају да би их непријатељ жртвовао са гуштом.
– Русија, с друге стране, уђе у рат у Сирији, да одржи антиатлантистичко упориште које би сигурно пало без њене помоћи. То показује одређену снагу и вољу, али само дотле док не гине руски народ, него неки тамо Арапи.
Не могу даље, мислим да сам довољно добро описао данашњу Русију.
За кога ради Путин? Па, сигурно не за Америку, јер да сам ја америчка олигархија, ја бих га досад смијенио колико је неспособан. Да ли ради за Израел? Израел дјелује нетранспарентно, унутар туђих канала, али не би ме изненадило да има Путина на вези. Посебно гледе овога:
https://srbist.com/2018/05/15/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BF-%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%88%D1%9B%D0%B5/
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Заиста се трудим да повежем ваша нагађања са оним што сам изнео.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Па, изнијели сте аналогију која може да пије воду само ако сте у праву у премиси, тј. да очекујете од Русије оно што она СТВАРНО може и хоће. Није вам аналогија реална у премиси, тако да ни закључци не могу имати аналитичку вриједност.
Зато сам вам и описао Русију о којој говорите. Е, сад, ако се не слажете са описом, можемо о томе расправљати. Ако имате параметре којима можете доказати да су Русија и Атлантска империја у неком смислу једнаке или приближно једнаке снаге, давајте.
Што није Србија 1878. или 1908. заратила против Аустроугарске? Па, била много слабија. Једва је, и то оправдано, заратила и 1914., кад је баш морала.
Шта Србин који је (не)задовољан Русијом снује, то нити је аутоматски аналитички вриједно нити обавезује икога.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Напротив, износим чињеницу да су Русија и Србија симулакруми, и ништа од њих не очекујем.
Једино нема смисла нагађати да Путин не ради за Запад (са све придевом ”сигурно”), барам док се све интерне трансакције у Русији бележе у Вашингтону, и докле Русија у западном интересу цепа своју Цркву.
Која то моја премиса није реална?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Ивковић, последњи пасус је потпуно нејасна порука, или подука.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Покушаћу, иако непозван, да објасним.
Морате да узмете последњи пасус у контексту претпоследњег:
”Ако је авнојевска Република Србија ваша отаџбина, онда сте добили што заслужујете.”
У преводу: ако вам је херој ”Слоба слобода” који је без метка предао територију Словенцима, заједно са стотинама тенкова и осталог наоружања – које су ови проследили Хрватима – а затим наредио војсци и предају ”СР Хрватске”, ”СР БиХ”, ”СР Македоније”…
Ако вам је херој онај који је ПРОТИВНО РЕФЕРЕНДУМУ СРБА У СФРЈ извршио сецесију ”СР Србије” и ”СР Црне Горе” од остатка ”СФРЈ”, а које је организовао на федералном принципу и омогућио даље растакање…
Ако вам је херој онај који је фактички пензионисао РВ и ПВО пре него што се ”јуначки ипак одлучио на борбу” и омогућио да Нато безбедно уништи српску привреду…
Ако је тако – онда немате право да се жалите на то што је торта добила шлаг, и што његов наследник предаје и Косово.
Чим узмете у обзир и претпоследњи пасус, разумећете и последњи, упркос грешци у редоследу речи ”окупирана српска отаџбина”, који треба да гласи ”српска отаџбина окупирана”.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Анонимни
Страшно је, када анонимус почне да објашњава, ште је неко други написао и то све користећи погодбени начин. Умеш ли ти нешто да напишеш у своје име и за свој рачун?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не схатам најбоље зашто, али имам утисак да сте повређени, могуће неадекватном граматиком.
Кондиционал и синтакса су мора бити страшни, за разлику од осталог што сам навео у претходној поруци.
Стога ми изгледа да је моја претходна порука промашена.
Пошто ја не умем да пишем за свој рачун, предлажем да сачекате г. Ивковића да вам лично и у детаље објасни свој последњи пасус, и да се спреми на информативни разговор када следећи пут сврати у Србију.
То би представљало плодоносан провокаторски рад, зар не?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нисам стигао одговорити раније.
Прво, синтакса. Кључна је ријеч “ваша“. Ако сте ви од оних људи који не признају авнојевске творевине као ваше, него сматрате да је ваша отаџбина окупирана, дакле, ако је ВАША ова окупирана српска отаџбина, а није ВАША ова међународно призната Република Србија авнојевског поретка и граница, онда то и то… Могло се рећи и како Анонимни сугерише, али није то била грешка, него можда мало конфузна стилска конструкција. Значи, овај контраст у ствар тражи одговор на питање “која је Србија ваша“, или “како видите своју Србију“.
Да, посљедњи пасус се не може разумјети без претпосљедњег. Дакле, ако је ваша авнојевска Србија, тј. ако сте ви у срцу поданик државе која је настала одлуком комуниста, онда претпосљедњи пасус. Ако сматрате да је авнојевски поредак, сад подржан еунијатским, глобалистичким поретком, окупациони у вашој српској отаџбини чије су границе тамо гдје се завршавају српске земље, а не авнојевска република, онда посљедњи пасус.
Али мислим да господин Млинаревић није ни тражио појашњење о томе. Настављам одговор испод његовог првобитног питања.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@В. Ивковић
Писати „наша“, „ваша“ сумњам да је од користи. Посебно, постављати ту поделу по основу авнојевских граница, које више не постоје. Дубоко сам убеђен, да имамо озбиљан проблем, у чињеници, да се ни око чега не успевамо договорити. Свако има неку своју тезу и не помаже позивање на било које чињенице. Како ми, данас, можемо знати, шта би било, кад би било, па сви имамо „визију“, ко је крив за ово или оно. Ја само видим око себе, да ни „наши“, а ни „ваши“ међусобом не успевају да се сагласе ни око слова П у придеву СРПСКИ. Или о Вуку, Краљу Александру и многим другим темама., уз поделе у Цркви. И сада се враћамо на „авнојевске Србе“. Хтео неко да призна, или не, много је генерација стасало у „авнојевској Србији“, па је бесмислено правити поделу и по том основу. Све ми се чини, да има знатно мање оних који нису „авнојевски Срби“. То у пракси изгледа: На први коментар Мистер Х ја написах нешто што сам мислио да је позитивна оцена коментара. Међутим, он је површно читајући написао одговор у коме спомиње и „информативни“ разговор, ако се појавите овде! Па где тај, који није ништа боље од Mister X, умео да смисли спада? У „ваше“, или „наше“. Да ли је он „авнојевски Србин“, или глобалиста, или нешто треће?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја не уносим подјелу, него питам људе шта су. Ако сте ви они који подржавате то и то, онда је таква и таква посљедица нормална и немате шта да се јадате. То је та логика. А нека свако одлучи сам шта је. Можда нема подјеле, јер су сви на једној страни. Ако нису, нисам их ја натјерао, само их питам.
Дабоме да има далеко више Срба који су одрасли на авнојевским тековинама. Питање је колико их има који се још држе тих тековина. Мене оне нису пуно закачиле, носио сам капицу и мараму пар година, такмичио се у Титовим стазама, рецитовао “На Вучеву“ и тако то. Онда рат, Радован, рационални национализам и ево ме.
Није проблем родити се у неком систему, одгојити се у њему и уклопити се у њега кад се нема много избора. Проблем је изабрати погрешно кад ти се отвори избор.
То што се Срби не успијевају усагласити ни око чега је проблем образовног система. Имамо сукоб између ученог у школама и непобитних доказа да је много тога што смо учили у ствари фалсификат. А пошто још није успостављена српска држава чија би образовна филозофија поставила ствари на своје мјесто, имамо ово бауљање и тумарање по полузнању.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Одговорих Анонимном горе, а сад вама овдје.
Ја мислим да сте ви разумјели тај контраст, авнојевска против окупиране Србије, али сте питали о подуци, не о значењу, зар не?
Дакле, полазимо од претпоставке да сте ви један од оних који мисле да оваква држава Србија, заснована у АВНОЈ-у, није српска држава, у смислу да не служи српским националним интересима. Држава је у основи оно што ДРЖИ прикупљач пореза. Многи народи је схватају као апарат који њима служи, да их заштити, да просперирају итд. У ствари, то није држава. То су чести исходи државотворства, али нису његова суштина. Држава је ту да прикупља порез, и да у име прикупљача обезбиједи могућности да јој становништво може плаћати, у миру и стабилности, да би она могла да прикупи више. Што је богатије и стабилније становништво, више пара држави. Војска, полиција, судство, служе да би држава ојачала свој капацитет и легитимитет опорезивача. Боље државе то раде боље, па их народ више воли и сматра их више својима.
Срби имају историјску специфичност усљед које погрешно схватају теоријску суштину државе. Они су државу градили као реакцију на туђинско опорезивање, између осталог. Српска држава зачета почетком 19. вијека, је по аутоматизму схваћена као народна, јер је српски народ извео и социјалну револуцију, збацио туђинског опорезивача, да би успоставио свог народног. Поклопила се да је линија између опорезивача и опорезивано ишла етничком и вјерском линијом, па су устали Срби на Турке из националних и социјалних разлога. Тај народ је и уложио у своју државу много више него други европски народи, јер је постао и власник земље кад је збацио феудалног господара. Значи, не само да је његова државотворност утемељена у његовој борби за народну државу, чиме се мало који европски народ може похвалити, него је побједом и стекао учешће у тој државотворности какво не би могао стећи без те и такве борбе. Да није створио себи државу Србију, не би ни тај комад земље, ни та магаза, ни оно стадо, ни онај пар волова, били баш сасвим његови. Наравно, и та држава опорезује, али у свијести Србина је да га опорезује његова држава и да му није жао дати, кад зна шта добија од онога што није могао имати под Турцима.
И онда се та држава руши. Сад је питање ко је како схватио то рушење, с обзиром на то да је Србину утувљивано у главу да је и 1918. и 1945. побиједио, и да су и државе које су настале у та два наврата такође његове. Нама западно од Дрине је КСХС и била наша, јер смо је гледали као српско ослобођење. Срби Краљевине Србије су пак доживјели тотални пораз, демографски и политички. И зато имамо два поимања “наше државе“. То и јесте у основи текста. Шта је твоја држава, да знам с ким разговарам и да знам је ли те осрамотио Вучић, Макрон или обојица?
Ако држава није ваша, ако не ради за вас у неком смислу, шта очекујете од ње? Да се смилује и почне да ради за вас? Неће.
Подука је да Срби који не сматрају Републику Србију својом државом, али сматрају Србију својом отаџбину, и поштују јуначке претке које оваква држава не поштује и које глобалистичка Француска не поштује, не смију да очајавају него да правилно схвате ту ситуацију. Да је у сваком српског граду изашло на трг сто родољуба који то правилно схватају и да је само запалило по свијећи, помолило се за спас душа, одржало неколико говора, помена, и окачило све то на друштвене мреже, без чекања да то организује држава која то неће, тада би се српска Србија истакла изнад авнојевске. И кад би се послала порука да ово Срби пале свијеће својим јуначким прецима, и да ово није ни ствар ни посао овакве државе Србије, те да она и није наша него Мошина и Брозова, те да ово Срби чине у окупацији, и да је то урађено масовно, кога би било брига како је глобалистички педер Макрон испоштовао окупационог намјесника Вучића. Тај догађај не би имао никакве везе с нама, Србима, јер нас не интересују њихова посла, него наша, српска посла.
То је била подука.
Је л’ ваља?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Ивковић, мислим да сте јасно објаснили суштину наших, српских проблема. Написано о стварању српске државе у 19 веку је озбиљна теза, коју и „наши“ и „ваши“ немају у виду. Ја сам је разумео и сагласан сам са истом. У том смислу су и Срби поприлично посебни. Има мало народа, који имају сличну историју. Међутим, као да испуштате из вида, да су устанак подигли и државу стварали „кнезови“, читај: ондашњи богаташи, којима су Турци желели да стану заврат. Није то била нека „домаћинска“ атмосфера о којој Ви пишете. И наравно, то није могло да опстане у новом времену 19. века. Дођоше ратови, дођоше шпекуланти, који постајаше „задужбинари“ и све оде у неке ондашње „савремене “ токове. Знате добро, да та комбинација „моје“ државе нигде не постоји. Како онда ми, на нивоу пар милиона да терамо кера? Да ли сте за државни капитализам, или неку другу верзију? До сада нисам приметио, да је неко спреман да се изјасни. Сви су против нечега, а немају идеју за шта су.
Што се тиче, размишљања о изласку на улице, ситуација нам је још гора. Можда нисте упознати, али нико никога ни физичким присуством не подржава. Ако се вратимо, на обележавање ПРИМИРЈА, какве то везе има са нама? Ми смо истерали непријатеља 1. новембра и ту је рат био за нас завршен. Чему прича о сусрету немачких чиновника и француског генерала?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А да поставите то питање ономе који у српским медијима врти причу о сусрету немачких чиновника и француског генерала?
Ја сам вам већ одговорио, али вама одговара да се правите блесави.
Рекао сам:
”Окривљавање Француза за ”инцидент” само је скретање пажње са чињенице да су Путин и Тачи стајали један до другога.”
Ако имате бољу теорију, јављајте телефаксом.
И слободно јавите када сте последњи пут изашли на улице 1. новембара. Мора бити да сте редовно излазили за време СФРЈ, чим вам је важан тај датум.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Mister X
„Потпуно тачно“ сам написао за твој први коментар. И сада се ти нешто расправљаш самном. Видим да појма немаш. У тој СФРЈ 1. новембар НИЈЕ био државни празник. То је датум кда је ослобођена Србија. А примирје није Србија потписивала, па нема разлога да то буде за Србе државни празник. Крени полако. Од бесмисленог латиничног псеудонима, па се баци на проучавање историје, затим долази пажљиво читање, да не долазиш у ситуацију да се дуриш и када се неко сагласи са твојим писанијама. И поштуј овај сајт, који је један од нејвреднијих у сваком погледу. Иди на фацебук и остале сличне мреже, сајтове. Нема смисла да се мешаш у озбиљне разговоре. Што се тиче, излазака на улице, скоро редовно излазим. И подржавам све оне који се залажу за поштовање Устава и неприхватање свакојаких идеја из Еуропе. Од мене, маторе дртине са седамдесет и кусур година у дупету, нема смисла очекивати нешто више. Остало ми је само то, да покушам разне незналице обавестити о чињеницама. Заборавих! Од малена сам радије ишао у моје двориште да се играм у песку, него да идем на разне „дочеке“ са школом. И нико ми није замерао, нити сам имао неке последице.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Немам намеру да се о Фејсбуку препуцавам са провокатором који симулира дискусију.
Ви сте поменули 1. новембар као значајан датум.
На ”ваше радознаоло питање” сам одговорио пре него што сте га поствили:
Рекао сам:
”Окривљавање Француза за ”инцидент” само је скретање пажње са чињенице да су Путин и Тачи стајали један до другога.”
Ако вас, уместо замајавања, заиста интересује властито питање, концентришите се на њега.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мали – иако не баш толико мали – екскурс, господине Ивковићу.
У коментару који је – због непопуњеног поља за име – објављан под именом Анонимни, скренуо сам пажњу на чињеницу да су Срби, 1991, имали прилику, иако СФРЈ није образована као њихова, да је узму, јер је била НА ТАЦНИ.
Да се послужим аналогијом – јасно је да оружје у поседу Отоманског царства није било српско, али када је допало рукама српских устаника – постало је то, итекако!
Проблем је управо у томе што је, код Срба деведесетих, доминирала свест која није била чак ни авнојевска, већ је била обликована под ко зна чијим све утицајем. Да је била бар авнојевска, не би се противно том истом Авноју извршила противправна сецесија СР Србије од те исте авнојевске СФРЈ – противно изјашњавању Срба који у тој СФРЈ живе.
Да парадокс буде већи, Хрвати, Словенци, муслимани, а великим делом и Македонци, били су, у том – пазите ироније – АНТИАВНОЈЕВСКОМ подухвату, од стране свог руководства, барем испоштовани.
Руководство ”СР Србије” и ”СР Црне горе”, поступило је, СУПРОТНО вољи Срба, и ПРИДРУЖИЛО СЕ сецесији од СФРЈ. Милошевић се придружио Туђману, Изетбеговићу, и Кучану, и извршио сецесију. Разлика између ”њега и њих” је у ономе што сам већ поменуо – несрби су том процесу дали бар делимичну подршку, а ”наш лидер” је до мишљења Срба држао као до лањског снега.
Да би се забашурило замешатељство, подручје отцепљено од СФР Југославије названо је ”СР Југославија”. Слуђени Срби су то прогутали.
Дакле, овде причамо чак о еманацији издаје:
1. Издаја српства од стране југословенства, 1918;
2. Издаја српства од стране авнојеваца – оснивање СФРЈ;
3. Издаја саме авнојевштине од стране ко зна којих структура.
Солунци су гинули све до Соче ваљда да би се словеначке и хрватске сељачине шепуриле дуж целог Јадрана и Славоније… Кажем ”сељачине”, јер је онај који говори српски, а центар културе и матерњег језика му је Загреб, ништа друго до провинцијалац са дна каце. Није ово никаква похвала ”културно деконтаминираном” Београду, већ скретање пажње на то да и од горег има итекако много, много горе…
Захваљујући Милошевићу и комунистичкој му камарили, која је наоружала поменуту руралну – у менталном смислу – господу, најпре су међународно признате ”социјалистичке републике”. Да господин Милошевић није довео Нато државе да арбитрирају распаду Југославије (генијално), а затим и наредио војсци да се повуче из Словеније (дрипци издали чак и Авној) ни то се не би десило.
Иако ни тада слуђеним Србима нико није саопштио да признање државе не представља и признање граница, ипак је за „Serbian slaves brainwashing“ требало време.
Тако су Срби били заузети спасавањем властитих фамилија, док су слобисти вршили сецесију од њих.
Запад, све до 2002, није веровао да ће Срби ту папазјанију да прихвате.
Тек те године је Коштуничин министар Свилановић скинуо заставу СФРЈ испред зграде ОУН.
Пука последица тих догађаја је данашње одрицање од Косова, и ”промена свести”, која укључује и прихватање свих понижења, од послуживања крвника лебом и сољу, до прихватања кривице за Први светски рат..
Чекање на ”руску помоћ” јесте ироничан детаљ на који см покушао да скренем пажњу, а који су ”господа другови” покушали да затрпају.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја имам обичај да кажем да је највећи реформатор Српства послије Светог Саве био Броз, а Брозова реформација се не смије одвајати од Александрове, јер без ње не постоји.
Нису Срби исти народ прије и послије Броза. Иако имамо исти дух, немамо исту свијест. Свијест почиње од свијести од себи, а из свијести о себи долази интерес сопства.
Е, сад – АВНОЈ. У праву сте да та свијест није више била ни авнојевска ако на АВНОЈ гледате као на интеграциони моменат. Мени је он упутство за одгођену дезинтеграцију и као таквог да овдје посматрам. Значај АВНОЈ-а није што је он нацртао нову Југославију, него то на који начин је подијелио.
Србе је као политичко-географску заједницу дефинисао АВНОЈ као дезинтеграциони план, па отуда и мањак свијести о заједничком интересу. Са становишта АВНОЈ-а, Срби живе у пет република, тј. АВНОЈ нам дефинише животно станиште, а тиме и интересе и стратегије. Са српског органског становишта, које је слобистима било непознато, АВНОЈ је препрека која треба да се руши, а не поредак по којем се оријентишемо.
А како ће им и бити познато српско органско становиште кад су све што знају научили из Брозове реформације, а ништа из српског органског национализма које је Александар сасјекао.
И како сада да очекујете да се такви Срби, задригли у југословенстви и авнојевштини, нагло освијесте и врате на фабричко подешавање? Срби који су изгубили копчу са предачким искуствима и филозофијама не могу да се понашају као преци. А и о памети и свијести предака би се имало шта причати.
Значи, српски властодршци, почевши од Милошевића, нису ни могли имати потребну свијест, јер они су на распад Југославије гледали као на подјелу колача по унапријед одређеним линијама, а трансгресије преко тих линија су сматрали слатким гријехом, који ако прође – прође, а ако не, дај шта даш. Да је становиште било српско, онда би прво страдале авнојевске границе и биле бачене на сметљиште.
Бадинтерова комисија, то сте у праву, није смјела бити прихваћена. Распаду Југославије није смио бити полуга АВНОЈ.
Поред непознавања себе и погрешне свијести о свом интересу, Срби нису знали ништа ни о спољашњем свијету.
Погрешно је мислити да су нас империјалисти сматрали за комунисте, па су зато били против нас, јер Слобо је прије свега оптуживан за национализам. Али њима није битно за шта те оптужују, него да ли побјеђују. Ту лењинистичку политику коћекогизма, коју је и Лењин научио од западњака, српско-југословенство вођство уопште није регистровало, него се млатило испразним флоскулама и обрасцима међународног права, старих пријатељстава и савезништава у прошлим ратовима, те хладноратовским лекцијама које више нису биле релевантне. С друге стране, никаква политика нас не би умилила Империји, јер Империја је ту већ имала своје пулене, а не може у исто вријеме бити на страни и Срба и Хрвата и муслимана и Шиптара. Зна се ко је ту доњи.
Да смо легли на руду, оно што се дешавало од Петог октобра би се дешавало од Деветог марта.
Шта се онда могло?
Могла се десити већа Република Српска, тј. могло се борити за Србију од Купе до Кајмакчалана, па колико добијеш. А добили бисмо више него данас, баш због тога што бисмо једино такви имали довољно свијести да све ресурсе СФРЈ, те на тацни, узмимо себи и водимо рат као Србија на српском животном простору, а не као народ расут по авнојевским републикама, јер на крају крајева, ушли су и у Београд, тако да нам то етапно ратовање ништа није помогло.
Али да се не ширимо. Свијест о национализму није била развијена јер није ни могла бити развијена, по мом мишљењу. Из неког другог угла, добро смо ми прошли, и мислим да смо изненадили наше непријатеље што смо уопште пружали отпор.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
”Значи, српски властодршци, почевши од Милошевића, нису ни могли имати потребну свијест, јер они су на распад Југославије гледали као на подјелу колача по унапријед одређеним линијама, а трансгресије преко тих линија су сматрали слатким гријехом, који ако прође – прође…”
Иако се слажем са навођењем одсуства српске свести, желим да се држим и осталих чињеница:
До ”унапред одређених линија”, Милошевић је дошао АНТИАВНОЈЕВСКИМ државним ударом и сецесијом СР Србије. Нећете ваљда рећи да је државни удар био прописан Авнојем?
Слатки грех ”Велике Србије” јесте подметачина Запада и пропагандиста типа Шешеља. Немате никаквих доказа да је човек, који је, по ко зна чијем налогу, извршио државни удар, наоружао Хрвате и муслимане и фактички побио и осакатио десетине хиљада Срба, желео да угрози резултате властитог рада.
Вршење државног удара је рискантан посао, и не видим доказ да је неко сам себе минирао у том послу тако што би вршио рискантну радњу у супротном правцу.
Једини разлог због којег Срби нису протерани и из Босне јесте чињеница да су током крајишког егзодуса надлежни у Мупу Србије схватили да нема теорије да похапсе неких 100 000 војних обвезника ВРС. То су схватили јер су имали грдих проблема да контролишу избегле крајишнике.
С друге стране, да су наоружани само Хрвати и муслимани, ту бисте причу имали већ 1991. Рат је за Милошевићеву СР Србију био неопходан – никада не би успео да је отцепи да су му одмах у Београд нагрнули војни обвезници жељни освете.
”И како сада да очекујете да се такви Срби, задригли у југословенстви и авнојевштини, нагло освијесте и врате на фабричко подешавање?”
Очекујем исто што и од такозваних ”левичара” на Западу:
Учиниће све да простор населе примитивним племенима. За чије бабе здравље, чуће се.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Као што рекох, ако схватате АВНОЈ као интеграциони процес, онда је све што је урађено деведесетих било противно АВНОЈ-у. Ако га схватате као дезинтеграциони процес, дакле, исцртавање дотле непостојећих граница на које ће државу бити потребно разбити када јој истекне рок, онда се распад Југославије десио по авнојевском рецепту. Југославија је створена хладноратовски, а растурена авнојевски.
На који начин је Милошевић извршио државни удар и сецесију? Сецесија је, колико ја знам, проглашавање иступања одређене оивичене територије из уставног поретка матичне земље, а он то није никад урадио. Измјене у уставном поретку нису сецесија, чак ни кад о њима не постоји консензус свих учесника. Може се расправљати о томе да ли су неки његови потези изазвали сецесионизам код других република. Међутим, пошто знамо историју, и знамо колико уназад сеже хрватска тежња да не буду ни у истој држави са Србима нити да имају Србе у својој држави, не може бити расправе о томе ко је код кога шта изазвао, или, народски речено, ко је први почео.
Тај дио о сецесији бих волио да ми појасните. Већи дио вашег даљег излагања се темељи на том ставу о Милошевићевом настојању и изведби сецесије Србије од Југославије, коју ја не видим, нити знам икога ко је види. Тај став пркоси чињеницама око којих се не спори ниједан катализатор распада Југославије.
Чекам то објашњење.
Дотад, имам неке друге коментаре.
“Велика Србија“ је гласило СРС-а и први назив Црвене Звезде. Као државни програм никад није постојала. Јесте једино у жељама националиста који су јој деведесетих дали, односно задржали, анахроно име. Нема је ни у Начертанију као српске националне државе. А тек Милошевић никад није ни покушао да је направи.
За мене постоје недовршена Србија и сан о Србији.
Зашто “велика“, то ми никад није било јасно. У ствари јесте, на неки начин. Срби од кнеза Милоша немају оригиналних политичких замисли, него све концепте преписују од западњака. Видјели Велику Британију, не знају шта то значи, али им се свидјело, па дај да и жаба дигне ногу.
Ја сам Милошевићу захвалан на помоћи прекодринским Србима без које се не би одржало ни оно мало што се одржало. Да ли је могао више и квалитетније? Сигурно.
Не сумњам да он то није радио из патриотских побуда, или бар да му оне нису биле ниско на љествици приоритета. Вјероватно је јашио тај вал национализма док се није распјенушао, па није знао како треба да сиђе. Јасно је да је користио западне Србе и као трговац, да их употријеби у правом тренутку кад цар Мурате падне на Косово, међутим, није добро процијенио ни западне Србе ни Империју. Једни су га префорсирали, па није могао да исконтролише ситуацију, а други су га насамарили, јер они имају и велики и средњи и мали план, и за сваку трку коња, и зато су Империја. Западни Срби су водили органски рат, за самоодржање, а Милошевић је водио самодржачки рат, за своје одржање. Нека врста комунистичког феудалца је он био. Као, ја држим посјед, он се случајно зове Србија, на њему случајно живе Срби, и ја сам случајно рођен ту, случајно се дешава и неки национални набој и неки рат, и неки распад и грабеж око посједа, али за мене су све то само расположиви ресурси у борби за одржање посједа.
Значи, недостатак српског становишта. Националкомуниста, јер шта је друго могао бити?
А по тој причи да би Српска пала да је Милошевић тако хтио, а није хтио јер није знао шта би са народом, испада да је он то контролисао, а не НАТО. Ни тај дио ми није баш сасвим јасан. Испаде да је једини покретач догађају деведесетих био Милошевић.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„На који начин је Милошевић извршио државни удар и сецесију? Сецесија је, колико ја знам, проглашавање иступања одређене оивичене територије из уставног поретка матичне земље, а он то није никад урадио.“
Јесте, итекако.
Формална издаја је извршена противправним проглашењем ”СРЈ”, априла 1992.
Не само да је тиме извршена сецесија, већ је нова држава била уређена по федералном принципу, са све аутономним покрајинама. Тако је задржана прљава вода (федерализам), а, противно Авноју, избачено и дете и корито – остатак територије и народа.
Нисам сигуран шта подразумевате под појмом ”оивичена територија” (држава се – емпиријски – може признати и са спорним границама), али Милошевић је, противно референруму у СР Србији, СР Црној гори, Српској Крајини, и Српској републици БиХ, ампутирао све осим СР Србије и СР Црне горе.
Државни удар и сецесија 1/1. То што о томе не можете прочитати у новинама, не мења чињенице. Новине су врло пажљиве да то масама не дође до главе.
Фактичка издаја се десила још раније, када је наредио војсци да се повуче из Словеније, Хрватске, Босне, и Македоније. Остављање наоружања колегама по сецесионизму да и не помињем.
”Може се расправљати о томе да ли су неки његови потези изазвали сецесионизам код других република.”
Тиме се нисам бавио, тим пре што је то стандардна фраза оних који избегавају чињеницу да је Милошевић најпре омогућио осталима сецесију – повлачењем оружаних снага, које су, неочекивано, растуриле словеначке сецесионисте, натеравши их на поништење властите декларације о независности.
Након што је то поновио са Хрватском, Босном, и Македонијом, и сам је априла 1992. извршио државни удар и сецесију од СФРЈ. Ту су му дали подршку ликови попут Добрице Ћосића, комунистичког надриинтелектуалца, којем су лектори са муком исправљали писаније.
”Измјене у уставном поретку нису сецесија, чак ни кад о њима не постоји консензус свих учесника.”
Не говорим о увођењу вишестраначја. Говорим о противправном отцепљењу Словеније, Хрватске, Македоније, Босне, А НА КРАЈУ И СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ од СФРЈ.
”Ја сам Милошевићу захвалан на помоћи прекодринским Србима без које се не би одржало ни оно мало што се одржало. Да ли је могао више и квалитетније? Сигурно.”
Можда је време да поново размислите о томе. Помоћ се састојала у остављању Србима више наоружања него што је остављено Хрватима и Муслиманима. Ваше (и моје) село је имало среће да то буде довољно, да не посматрамо свцоје запаљене куће. ШТА ТО ВРЕДИ, КАДА СЕ ОБОЈИЦА ЈАВЉАМО ИЗ РАЗНИХ АМЕРИКА, јер је у процецу, ”онако успут” уништена и привреда?
То, међутим, није било довољно да тиме буду задовољни, и на томе захвални, становници Книна, Вуковара, Сарајева, Задра… итд.
Уосталом, поменуо сам вам мотиве за то наоружавање Срба – да се то није десило, већ 1991. би нека избеглица измасакрирала драгу му Миру, а верујем да ни Марко не би био заобиђен.
Овако, Крајине су енергију губиле на унапред изгубљену ствар.
Да је ”српска” врхушка заиста желела да се ”евентуално” не одрекне наслеђа Солунаца уз ”поступање у рукавицама”, рекла би западним Србима: ”Дали смо вам оружје, сами сте, у потпуној изолацији, а време не ради за вас. Сналазите се, сви су се вас одрекли.”
Уместо тога, суптилно су им сервиране Шешељеве изјаве, ситни криминалац Караџић (западни стипендиста) и неколицина агената у Крајини и српском делу Босне и Херцеговине. Цела професионална официрска структура ВСК и ВРС је већ била под контролом Слобине службе.
Узгред, сервиран им је и психопата Бокан, који је измислио термин ”Република Српска”, на који су мислећи Босанци у самом почету имали алергичне реакције. Једини разлог што су то прихватили, јесте и исламска, до комедије алергична реакција. Пре тога, званични назив је био ”Српска (република) Босна и Херцеговина.” Чим су измишљени ”Бошњаци”, помогнуто им је у настојањима да докажу тапију, те су називи ”Босна” и ”Херцеговина” одбачени од стране ”српског” руководства.
Живели Бошњаци и Херцеговњаци! Они су сада и у имену Босне и Херцеговине, а Срби су, наравно, дођоши. То је историјски доказано, као што је доказано да се Милошевић ”борио за територијални интегритет и суверенитет Југославије.” Ваљда тако што је отцепио од ње Србију и Црну гору.
Симулирани рат, осим крвопролића и одвраћања пажње од суштине процеса, није имао друге циљеве. Током рата, Караџића су, у Парламенту, у директном тв преносу, питали о ратним циљевима, на шта је овај одговарао: ”Свака српска баба зна који су српски ратни циљеви.”
Иронија је управо у томе што је питање поставила и српска баба, Биљана Плавшић. Касније је на ту бабу свањена кривица за доста тога, као да су жене криве зато што се приклањају јачем на терену.
Такви циљеви, типа ”зна се”, су природно попуњени Шешељевом пропагандом, баш као што се ”зна” да је Вучић ”балансер” типа Тита, који је најбоље решење за које пензионери Србије треба да гласају.
Ето ти га на, што би рекла моја стрина.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@В. Ивковић
Мислим, да сувише пажње посвећујете анонимусима, који лупају ко Максим по дивизији. Видљива је искључивост свих анонимуса. Вероватно су сви у пензији и отписани и од своје околине, па нам овде сервирају своје фикс идеје. Ваше текстове и коментаре, очигледно НЕ РАЗУМЕЈУ. Тачније, неће ни на који начин, да размисле о написаном. Неће им помоћи ни Ваш последњи коментар, који преставља јасну допуну основног текста. Имамо ту и чувеног цитатолога који написа и оста жив: СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА УСАМЉЕНА ЗБОГ ПРОПАСТИ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Г. Ивковићу,
Колико је релевантно и пропагандистима занимљиво ово што вам помињем, можете видети по њиховој реакцији.
Једина цензорска тактика коју на интернету могу да примене они који сајт не могу да забране, јесте затрпавање непожељног текста симулацијом расправе.
Данас, што се тиче српских безбедносних служби, постоје бар два појма која није дозвољено јавно и аргументовано критиковати:
Путинова и Милошевићева камарила.
Да им дајете тзв. улични кредибилитет, односно, да их нападате из перспективе просечног проевропског посматрача, то је пожељно. Сличну тактику примењује полиција, када, током рације, намерно претуче и провокатора међу криминалцима, како би му међу њима дигла рејтинг.
Међутим, сваки смислен напад на ову двојицу светитеља – цензурише се.
На текст који је данима без коментара, дао сам шлагворт о Путину. Одједном се јавља ”радознали” којег занима свашта сем тога и бам – бам, заспамовано.
Онда сам дао шлагворт о авнојевцу Милошевићу. Иста прича.
Покушао поново да скренем пажњу на Путина и Тачија заједно.
Поново бесмислен спам који је прекрио резолуцију екрана на дну текста.
Опет пробам… Иста прича. Па наново. Ако лаже коза, не лаже рог.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Mister X
Озбиљно је питање, како сте открили овај сајт и зашто се јављате? Пише анонимус несувилсе коментаре и друге оптужује, да „спамују“!!??
Свиђа ми сеСвиђа ми се
На коментаре се може одговарати коментарима, али не може забранама и обесхрабривањем. Овај сајт је доступан свима и лична карта није неопходна да би се расправљало. А вага се тежина аргумента, а не то ко га износи. Има много других мјеста, гдје је важно и ко говори, па ипак друштвима владају људи који под именом и презименом баљезгају, лажу, мажу и о јаду забављају, и ништа им не смета то што нису анонимни. Нити им ко шта кључно замјера. Овдје не сметају анонимни, то сам више пута рекао.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Млинаревићу,
Нема потребе да се једите.
Сматрам да сте у свом претходном коментару дали одличан шлагворт за истраживање појма ”искључивост”.
Примера ради, мислилац Николас Талеб сматра да је искључиви део популације заслужан за то што је Кокакола кошер, а Мекдоналдс халал.
Искључиви део популације је, изгледа, заслужан за цивилизацијске процесе.
Ево српског примера:
У правном смислу, у којем се најчешће злоупотребљава, авнојевштину је сатро Милошевић 1991 и 1992, наљубивши нам се свима мајке. То је било врло искључиво са свима који са са тим нису слагали. И самим тим, врло успешно.
Авнојевштина данашњег система може бити схваћена само метафорички, као ментални склоп егалитариста, у којем срби и несрби имају једнако право на српске тековине. То је пример толерентног размишљања.
Захваљујући вашем доприносу, можете видети очигледну разлику између искључивог и толерантног, плуралистичког приступа.
Хвала Вам на прилогу!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Овдје нема цензуре. Износите шта год можете објаснити. Одговарам вам на шире чим стигнем. На који коментар о Путину тачно мислите?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нисам мислио на вас, Г. Ивковићу, мислио сам да је то јасно.
Ако баш инсистирате, ради се о првом коментару на текст, а затим 21/11/2018 у 11:38. То је што се тиче Председника Путина.
Нисам тада уопште инсистирао на коментару.
Ако ипак желите расправу, слободно и без журбе!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нисам ни ја мислио да сте мислили на мене. А о Путину питам јер сам пропустио. Чим стигнем, одговарам.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА УСАМЉЕНА ЗБОГ ПРОПАСТИ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који се тичу нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског народа, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“…
Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, који се у најтежим моментима србског и руског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља. Србија је остала усамљена без пријатеља и без руске подршке. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).
Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже: „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” (Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).
Имајући на уму да се цар Никола II, велика словенска душа, једини пријатељ србског народа, одрекао престола 2. марта 1917. године и да је образована прва влада кнеза Љвова која је трајала до 2. маја. Њу је сменила друга влада кнеза Љвова, која је трајала од 2. маја до 2. јула. Иза ње је дошла прва влада Александра Керенског, петровградског адвоката, масона, који је свој велики говорнички таленат искористио да доврши демоларисање руске војске. Ову је владу заменила друга влада Керенског, која је трајала до 25. октобра 1917. године. Руско самодржавље је било срушено. Буржоаско-демократска револуција је била остварена, према фабијанско-бундистичком пројекту, чија су седишта била у Лондону и Њујорку. Русија је остала без цара. На сцени се појавио фабијанско-бундистички лакеј Лењин. Он се 16. априла 1917. године укрцао у немачки воз и вратио се из Швајцарске у Русију, да покрене другу етапу фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у Русији.
Прва фаза -буржоаско-фебруарске револуције била је завршена. Лењин је фабијанско-бундистичкој и бољшевичкој партији одредио задатак да преотме власт од инфантилне буржоазије, каја је приграбила власт фебруарском револуцијом. Увео је револуцију у другу етапу у којој ће сва власт доћи у руке фабијанско-бундистичко бољшевичких структра. Избацио је паролу_ „Сва власт Совјетима!“
Револуција је била остврена. Остварило се и пророчанство Ф. М. Достојевског (1821-1881):
„Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…
Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!… Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија-заплакати земља за старим боговима!…“
Отпочео је тешки и крвави грађански рат. Фабијанско-бундистичке и бољшевичке структуре у Русији биле су усмерене и на стварање независних држава.
У мемоарима Лојда Џорџа, између осталог, стоји:
„Начин на који је руско царство разбијено може се видети по овим датумима:
12. септембра 1917. – Независност Пољске од Русији признали су Централне силе, које су јој дале привремени устав.
20. септембар, 1917. – Веће народа Транс-кавказије, Јерменије, Грузије, Азербејџана и Дагестана прогласило је Транскавказију као савезну Републику.
20. новембра 1917, – Украјина се прогласила независном Републиком.
28. новембра 1917. Естонија је прогласила независност.
6. децембра 1917, – Финска је прогласила независност.
23. децембра 1917, – Бесарабија је формирала независну Републику Молдавију.
4. јануара 1918, – Независност Финске признали су Русија, Француска и Шведска.
12. јануара 1918, – Латвија је прогласила независност.
9. фебруар 1918, – Украјина је склопила посебан мир са Централним силама…“
(Види: David Lloyd George, War memoirs, Vol. II, London, England, 1938, стр. 1886-87).
Што се тиче бивших совјетских фабијанско-бундистичких и бољшевичких република у овом контексту помунили бисмо књигу руског царског генерала Н. Головина, коју је објавио у емиграцији под насловом “Чему тежи Велика Британија”, где дословно стоји:
„Овде морам поменути сравњење, које сам већ неколико пута раније чинио. Ја сам сравнио британске политичаре са хидро-инжењерима, који желе да искористе стихијску силу воде, организујући њен ток. Такву исту стихијску појаву представља распад Русије, који долази услед тога, што су у Москви бољшевици на крмилу врховне власти. Једна појава тог распада је удаљавање од Москве свих делова Руске Империје, која је под царском влашћу била ‘велика, јединствена и недељива’. Нарочито силно се испољава тај процес на периферији Русије. Он је већ довео до образовања читавог низа независних држава, које су добиле карактеристичан назв ‘лимитрофи’. Али тај процес још није завршен. Докле год се државна власт буде налазила у рукама бољшевика, он ће се продужавати повињијући се неумољивим законима историје. Отпадаће не само области са народима друге расе, него ће се чак и у областима од искона руским развијати процес дезинтеграције. Предзнаци таквог процеса већ се осећају; с једне стране то се доказује порастом украјинске самосталности, с друге стране – појавом изданака сеператизма тамо где је изгледало, да је чак и сама помисао о сепаратизму смешна: у козачким областима, у Сибиру и на руском Далеком Истоку.
Под таквим условима ствара се у стратегиском смислу, необично погодна ситуација за наступање Велике Британије не само у Перзију него и даље у Закавкаску. Овде ће она лако моћи да примени свој омиљени метод продирања: образовати мале независне државе, које ће ради заштите добивене самосталности бити вољне ( заинтересоване ) да остану у орбиту политике Велике Британије. Помињем: Португалију, Белгију, Холадију, Грчку, Финску, Естонију и Литву. Претварање Британске Империје у Савез слободних држава, може само ојачати поверење малих држава према вођама британске политике.
Као таква независна држава у западном делу Закавкаске може бити Грузија. У источном делу Заквкаске, може се створити таква мала независна држава од руског Азербејџана са нафтом у Баку…” (Види: Н. Н. Головин, Чему тежи Велика Британија, Београд, 1938, стр. 188).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала на овом доприносу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Лепо је присетити се чињенице да је руска држава била једини савезник српској држави, некада. Звучи као прелиставање албума фотографија.
Данас су ”Русија” и ”Србија” само симулакруми у рукама међународних интересних група.
Као што су савремени ”српски државници” распарчали српску територију, тако су и данашњи ”Руси” урадили исту ствар.
Мало је познато да је последица комунистичке сецесије ”Руске ССР” од остатка СССР, произвело – сем губитка Балтика, Кавказа, и најзначајнијег дела средње Азије – економску катастрофу и крвопролиће обилније од оног за време распада СФРЈ.
Да, баш као што масе не знају да је данашња ”Србија” извршила сецесију од СФРЈ, углавном је непознато да су исто направили и ”Руси” у Совјетском савезу. Путин је један поуздан шраф у растављању руске територије на членове.
У том светлу треба гледати сусрет две белосветске марионете, Путина и Вучића, који довршавају процес гурања Украјине и Косова у наручје Западу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Када г. Ивковић, евентуално, објави мој претходни коментар, можда објави и овај:
Драги службениче Млинаревићу,
Пошто сте, иронично, за то за шта се ја залажем, назвали ”срећним временима”, како бисте назвали данашња времена, остварена од вас и ваших колега:
1. Добра времена;
2. Не баш добра времена.
Шта бисте одабрали као одговор?
Љубим Вас јако!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мистер Х, мучениче мој! Немам у данашње време „колега“. Под један је тешко да одговорим, јер то нису моја времена. Покушавам, да млађима, колико је то могуће помогнем у складу са њиховим тежњама. Сумњам, да сте били на Видовданском окупљању, а ја сам био, као што сам и на свим окупљањима у Београду, који имају вид протеста против садашње власти. Какве везе има шта ја мислим о „овим временима“ у мојих седам банки и кусур? Нисам више надлежан. Могу само да држим свећу, што је жвака из мог детињства. Очигледно је, да Ви покушавате из анонимности, да теоритешете. Јавите се, на мој мејл, па ће и до Вас стићи обавештења о дешавањима у Београду. Рецимо У Српском културном центру, за који сумњам да сте чули, а спремни сте да ПАМЕТУЈЕТЕ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И тако добисмо Цитатолога и „Моја машта може свашта“ са псеудонимом Мистер Х. Долазе срећна времена!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ви сте сталожен службеник, г. Млинаревићу, стога верујем да можете да објасните:
1. О каквој ”машти” говорите?
2. Са којим делом цитата ”Цитатолога” се не слажете?
Јављајте што пре ђе је запело.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мистер Х
Како могу, да се сагласим или не са цитатима које нам Цитатолог сервира? Могу само да сумњам у његову фикс идеју:“Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, „. Или „који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“… Цитатолога пратим већ дуже време. Ни на један коментар његових фикс идеја НИКАДА није одговорио, па нема смисла, да његове фикс идеје ни овде коментаришем. Имате ли био каквог сазнања ко је, где живи и шта ради Цитатолог? Које је струке? Тренутно имамо довољно машинских инг, које се баве историјом под стере дане. Цитатолог Вам је легао, па нисте способни да његова писаније ставите под лупу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Док Мистер Млинаревић не уобличи своје мисли у логичку целину, напоменуо бих неколико ствари.
Након што је ”СССР” предао најзначајнији део суверенитета Западу (Прибалтик, Кавказ, Азију, финансијски ситем), врло брзо се десило и то да „СФРЈ“ понови исти поступак:
Западу је, од стране Милошевићеве камариле, предата Словенија, Јадран, Македонија, БиХ…
Након симулираног отпора 1999, предат им је и привредни и финансијски систем данашње Србије, а Црна гора и излаз на море су дефинитивно ногирани.
Службеници који су то омогућили, и даље су на власти, укључујући и постоктобарце.
Шта даље?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мистер Х нов си на овом месту. Више пута сам написао, да са анонимусима нема сврхе било шта разговарати. Логика сама по себи подразумева познавање неке области. Значи за мене математика није логична јер је на познајем и неразумем. Кад се неко позива на логику, обично је то неко који нема појма са облашћу у коју се метну. То је и твој случај. Доказујеш логику у областима о којима немаш појма. Сама чињеница, да наступаш под псеудонимом говори све о теби. Човек који нема муда да се јасно изјасни ко је и шта је, зна се како се описује. У моме детињству звали су га ЧАВКА. За полуписменог, тешко ћеш се сетити које је значење. Надам се, да си то схватио и разумео Мистер Х?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Дрипац један, оставићу ти адресу, да скупиш муда, скупиш паре за пут, да се довукљариуш, па да ми то у фацу кажеш, шупчино једна, која си се 91-91 башкарила по Београду. Јебо те онај ко ти даде сокоћало и сендвич.
У Међувремену, стави ђозлуке и одговарај:
О КАКВОЈ МАШТИ ПРИЧАШ, ПИЧКО ЈЕДНА ПОЛИЦИЈСКА!?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Толико о одсуству цензуре. Па што ме завитлавате, да губим време са ”Млинаревићем”?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ако ”господин Млинаревић” саму расправу отпочне карактеризацијом опоненета као ”анонимуса”, а затим ”чашћавање” ескалира, и то тако да г. ”Млинаревић”, за разлику од мене, не приложи НИКАКВЕ аргументе, а ви цензуришете искључиво мене…
Онда – какво је то ”одсуство цензуре”, о којем говорите, господине Ивковићу? О чему овде причамо? О чему?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Повлачим што сам рекао, видим да је објављено. Наравно, имам горак укус у устима, шта да се ради.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И би: ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ. И вазда се дешава, да провали простота, која на крају покаже и знање и карактер.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Пази, молим те, осетљиве душице, најпре лане, па тужака учитељици.
Гони се у три пичке материне.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја сам мало каснио. Кад сте ви почели с прозивком, у том тренутку заиста није било објављено.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Вас двојица се препуцавате превише брзо за моје модераторске могућности и вријеме којим располажем. Али нема цензуре.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Овај текст је био без коментара све док се ја нисам јавио, поменувши Путинову улогу у процесу.
Ова креатура или више њих, што се потписује као ”Млинаревић”, заспамовао је СВАКИ мој коментар. Од почетка, па до краја.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Али је свако стигао да каже шта је имао, зар не? Нажалост, немам више коментатора који би се укључили у расправу и расправљали аргументима умјесто личним нападима.
Охрабрујем даљу расправу, али без тешких ријечи, ако би могло. Ако не, и то није проблем.
Мислим, одрасли смо људи, псујемо, није проблем, али не доприноси аргументу. Исто тако не доприноси ни прозивање анонимних коментатора, и то сам господину Млинаревићу више пута напоменуо.
Али ја ћу бити либералан.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Ивковић, опростите, али је анонимус претерао у сваком смислу, па сам морао да се упустим у „разговор“.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Mister X
„Потпуно тачно“ је био мој први коментар на твој први коментар. После тога ти одлута у неке своје приче и „успомене“. Сада се хвалиш сојим „доприносом“ овом сајту! Ако неко, као господин Ивковић, напише нешто у сваком случају корисно и тачно, која је потреба да се коментарише? Ово је ПОСЕБАН и врхунски сајт, који не тражи рекламу и не очекује бесмислену подршку, а ни несувисле коментаре. Нажалост ти и Цитатолог стигосте и овде. И сада се ти једиш!!?? Толико ружних речи и претњи може да напише само неко ко је анониман и који је без ИКАКВИХ аргумената. Олако си оптужио за ЦЕНЗУРУ и уместо да се извинеш ти си написао: „Повлачим што сам рекао“. То није извињење за оптужбу коју си изрекао. Извињење почиње са: ИЗВИНИТЕ или са ОПРОСТИТЕ. Лично уживам, када ликове као ти доведем у ситуацију да се покажу у правом светлу. Као да си искористио прилику?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Извињење се упућује другоме, а теби се поручује да га слободно дуваш.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Полако, али сигурно, извлачим најбоље из тебе!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мора се признати да сте професионалац у том виду.
У свему другоме сте потпуно неспособни.
Ево, нудим да платим Ивковићу годишње одржавање сајта, ако ви можете да СЕБЕ цитирате, а да се притом тачно види са којом мојом изјавом се не слажете.
Ајде дупеувлакач, објасни шта ти то, у милион порука, заправо тврдиш.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не улазећи у ни у какве друге коментаре, присуство извесних комуниста на овом порталу је више него очигледно. Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног. Њихова доктрина је материјалистичка. Њихова тактика и стратегија је у суштини варалачке вештине, са много заједничких карактеристика и често повезане и спојене тако, да је између њихових извесних радња тешко направити разлику и таксирати их одређено као стратегиске и тактичке.
За испуњење једног антисрбског комунистичког задатка потребно је испунити више партијских услова, односно потребно је извршити више ситнијих партијских задатака. За сваки ситнији задатак, може постојати више ситнијих услова, односно задатака које треба испунити и извршити. Према томе, испуњење ових других услова може се сматрати и као предмет антисрбске стратегије, јер представља ипак извршења посебних задатака. Ови задатци се могу сматрати и предметом тактике, као што се обично и сматрају, због тога што њихово извршење у ствари представља начин извршења главних антисрбских задатака, које сматрамо предметом комунистичке стратегије.
Комунистичка, реакционарна, конспиративна, интернационална антисрбска тактика и стратегија може се свести и на следеће: Нападати и критиковати сваког србског публицисту и родољуба с једне стране, док с друге стране ипак истицати антисрбску и расистичку комунистичку идеологију.
Историјске истине ради, подвукли бисмо да су у Београду, данашњем Јосипграду, последњем бастиону антисрбског комунизма и бољшевизма у свету, комунисти у току Другог св. рата одредили правац њиховог антисрбског деловања, што за њих важи и данас, који дословно гласи:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).
На крају да видимо што комунисти сами кажу о себи. У комунистичком листу „Нова Борба“ објављен је чланак Константина Косачова о Јосипу Брозу Титу који је пренет из московске „Правде“ под насловом „Субјект са три имена и његово верно псетанце“, где између осталог, стоји:
„Он је разобличен пред народом? Већ сувише много људи зна да је он ренегат, провокатор, шпијун? Њему ће бити теже него другима да се држи на власти? Дозволимо и то. Зато ће он боље него ма ко други натерати на ћутање. Све! Све! Све! Он ће уништити у затворима, ако је потребно – 100.000, ако је потребно – милион. Он ће убити толико колико треба убити! Педесет хиљада? Мислиш? Он ће убити сто, двеста хиљада. Он ће доказати да ће тешкоће свога положаја искупити свирепошћу, својом спремношћу да сачува тај положај Он ће показати да је способан за ствари, за које нико други није способан. Он ће залити земљу крвљу тако, да се ни кроз сто година после његове смрти неће моћи опрати од те крви…“ (Види: Константин Косачев, Субјект са три имена и његово верно псетанце, „Нова Борба“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој, број 6 (35), 8. април 1950, стр. 4).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Најзад се ЦИТАТОЛОГ пробудио, али је још у полусну, па је мало контрадикторан. Вероватно због тога написа: „Не улазећи у ни у какве друге коментаре,“. Како то отмено звучи, а настави са коментаром. Можда мисли, да писанија овде није коментар!!?? Па настави, по свом обичају. Неспособан, да било шта напише својим речима он понавља: „Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи“. У тежњи да буде убедљив и да би себе убедио, да је у праву, неопходно му је бар четири-пет речи којима покушава да своје „непријатеље“ обезвреди. У истом циљу користи и цитате и поједине склопове дисквалификација својих ИСКОНСКИХ непријатеља. Наравно све то ради са највеће могуће даљине из белог света, без срца и оног другог, да своју задњицу потури у „светој“ борби против измишљеног непријатеља. Није лако живети у параноји.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Цитатолог спомену и председника Спољнополитичког одбора Савета Федерације Русије Константин Косачов као писца у Новој Борби из 1950. Или је то случај, па се ради о особама са истим именом, или Цитатолог потура измишљотине. Уколико постоји неки Константин, који је писао о Јосипу Брозу 1950 године, то показује, да Цитатолог, чупа цитате по потреби. Када му је потребно он ће користити и текстове из времена и живота Стаљина, само да оцрни Србе. До сада нисам читао ни проверавао Цитатологове цитате цитате, али ми Косачев упаде у очи. И сазнадосмо, да Цитатолог нема појма да постоји савремени Косачев и да је „ондшњи“ Косачев писао против Тита у време нашег одметања од Стаљина. Што написа аутор основног текста, а ја преправих: Не цмиздри Цитатологу, нејуначки соју белосветски.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Лапсус!
Треба да соји: Константин Симонов, Субјект са три имена и његово верно псетанце, „Нова Борба“, Орган југословенских комуниста – политемиграната у НР Чехословачкој, број 6. (35), 8. април 1950).
Не цмиздри белосветски антисрбине!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У овом контексту, цитирали бисмо на овом месту и један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:
„Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све сеције.
Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преизијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Комунтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна… (Види: „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Буковић, како да верујемо Вашим цитатима, када сте склони лако ПРОВЕРЉИВИМ лапсусима? Мани те се цитатологије и пишите оно ша Ви мислите.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И тако Цитатолог на сајту СТАЊЕ СТВАРИ, а поводом текста о документарним филмовима написа: „Не улазећи у ни у какве друге коментаре, присуство извесних комуниста на овом порталу је више него очигледно. Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног…“. Да не заузимам простор за цео коментар. Потпуно исти коментар поводом филмова и поводом текста објављеног овде!!?? Наравно, да у коментару нема никакве везе са филмском критиком, па ни гледањем филма, као што ни овде коментари Цитатолога немају везе са основним текстом. Вероватно је и овде у питању ЛАПСУС!! Могу само да замислим, шта би се нашло, када би се мало прочешљали цитати! Вероватно би сазнали, да се ради о ГОМИЛИ лапсуса. Мучно и жалосно, као што су и његови придеви, које немилице дели умишљеним непријатељима.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Са Брозовим комунистима национал-социјалистима не вреди улазити ни у какву дискусију, јер су опсењени марксистичким фикс идејама.
Интернационалистичка комунистичка крилатица по којој се познају Брозови београдско-јосипградски партијски кадрови у Србији, гласи:
„Пролетери свих земаља уједините се!“ Комунистима је циљ да се Срби што више разједињују, да се пролетаријат уједињује и да појачава своју компактност и снагу за национал-социјалистичку револуцију и диктатуру пролетеријата. На овај начин, завађењењм и цепањем народа на бази национал-социјализма, Брозови комунисти то лако постижу.
Имајући у виду да је комунистички „национализам“ привидан, јер слаби своју снагу у корист интернационализма. Због тога су Брозови комунисти доследно заступали принцип самоопредељења народа до оцепљења. Из тих разлога Брозови комунисти интернационалисти су заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим , да би их довели до најоштријих сукоба. Зато су се они свом жестином бацили на на наш обезглављени, обесправљени и несрећни србски народ. Стога су Србе таксирали као „великосрпске хегемонисте“ а Краљевину Југославију као „тамницу народа“ коју треба срушити. Стога су подржавали сваки деструктивни покрет сеператистичких фракција и извесних мањинских терориста, крвавих непријатеља нашег државног и народног јединства.
Оно што ћемо даље цитирати, да видимо како су комунисти признавали нације на темељу историјског материјализма, класног схватања нације, марксисти су дошли до ових тзв. „научних“ резултата:
Др. Антон Пенкок; „Нација је по свом бићу продукт буржоаског друштва, па ће са буржоаским друштвом и исчезнуту“.
Ј. Страсер: „Ми смо видели да се заостали народи, чим капитализам и код њих продре, претварају у модерне културне нације“.
Ј. Стаљин: „Нација није само историјска категорија, него историјска категорија једне одређене епохе, епохе продирања капитализма“.
Др. Сима Марковић: „Ми смо показали да је капитализам творац модерних нација и он буди заостале народе и уводи их на историјску позорницу“.
Цитирали бисмо и атентатора на Милорада Драшковића, Родољуба Чолаковића „Роћка“: „Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој ( а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву ) одређује оквире деловања и постојања као и суштину“ (Види: Родољуб Челаковић, Правилан став према националном питању, Социјализам, бр. 2, Београд, 1959).
Из ових цитата се јасно види да су за марксистичке баљезгаре нације уметне творевине, које ће нестати чим нестане капитализма.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Као проглашени „марксистички баљезгар“ ја опет проверих постојање „марксиста“ са „научним“ резултатима и не нађох Др. Антон Пенкок, Ј. Страсер. Што ја нисам чуо, још некако, али није за љих чула ни википедија. Тако ради Цитатолог. Лаже и маже. Некима то прија, па им не пада на памет, да нешто и провере. Занимљиво је, да неко ко је противник марксизма поентира: „Из ових цитата се јасно види да су за марксистичке баљезгаре нације уметне творевине, које ће нестати чим нестане капитализма.“. Још да објасни шта то он очекује после НЕСТАНКА капитализма.!!??
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани коментатори, пошто ме Млинаревић годинама спамује по марксистичкој дужности на извесним патриотским порталима и етикетира, потребно је да нешто кажемо и о њему.
Вама је сигурно мало познат податак да је Млинаревић био секретар београдског-јосипградског Удружења новинара и медија српске дијаспоре – „МЕДИЈАСПОРА“ (Види: Стање ствари, од 19. јануара 2015).
На другом месту у чланку „Београдска аудиција за ‘великог брата’…“, дословно стоји:
„Што рече Маркс
ЗА „БРАТА“ се кандидовао и Слободан Млинаревић (60), мада је аудицију доживео као – конкурс за посао.
-Беспослен сам, разведен, имам одраслу децу и никаквих обавеза, а потребне су ми паре – каже Млинаревић.
-Шансе су ми велике, јер сам најстарији и најискуснији. Дуго сам предавао марксизам и знам са младима. Што рече Маркс, све што је људско није ми страно. Неће бити проблем ни да ме снимају без одеће- годинама сам био нудиста ( Извор: Вечерње Новости – специјални додатак, 20. 01. 2006; Страна: 7; http://www.mc.rs/zivot-u-izlogu.6.html?eventld=23364).
Е, сад ће нам он делити своје марксистичке и психолошке методе, како би се добила извргнута слика о читавој теми.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И овде се показује, да Цитатолог цитира онако како му је потребно. Има много што шта о мени на интернету. Текстова, коментара и постоји мрежа Линкедин. Тамо сам скоро све о себи навео. Наводи и цитира нешто што су новинари написали, без било какве ауторизације. И наравно у својој заслепљености дотерује. Никада и никако ја нисам могао да изјавим, да сам НУДИСТА. Цитатолог и поред труда да се бави „анализом“ није свестан разлике нудиста/натуриста. С обзиром, да нисам лажов, нисам могао да изјавим да сам „дугогодишњи“ наставник марксизма. То сам радио годину дана у Југословенској допунској школи у Хамбургу. Поменуто Удружење није било политички оријентисано, а учествовао сам у оснивању још три удружења, која су такође била без политичке оријентације. Тренутно сам члан два удружења. Оба имају у свом називу ЋИРИЛИЦА. У једном сам и активан. Е сада нека неко нешто нађе о Цитатологу. Ко је, шта је, од чега живи, где живи? Ни он сам , никада ништа није саопштио о себи, па да дођемо у прилику, да размислимо о сагласности речи и дела. Наравно, да се може наћи безброј текстова, а у излагању својих фикс идеја је изузетно плодан. Били би то томови и томови књига, када би се то претворило у озвиљан теоријски приступ. Почињем да верујем, да се и овде ради о псеудониму. По обичају лаже и о „годинама спамовања“ по „извесним патриотским порталима“. Дозвољава себи, да било који портал проглашава за „патриотски“. И ту мученик показује недовољно познавање српској језика. Није чуо за реч РОДОЉУБ. За њега Цитатолога по професији, боље звучи ПАТРИОТА. Газда од СТАЊА СТВАРИ ме је отерао и само сам тамо коментарисао Цитатологове мудролије. Можда сам због тога и отеран. По обичају, има проблем са увеличавањем и њему изгледа постојање множине и једнине у српском језику није познато, а боље свучи, када је множина, као и оно „дугогодишњи“, а ради се о ЈЕДНОЈ години. На моју велику жалост, појави се Цитатолог и овде!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ТРАГОМ ИЗДАЈНИЧКИХ ЦИЉЕВА И ЗАДАТАКА „СРПСКИХ“ КОМУНИСТА- ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА У БОРБИ ПРОТИВ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА
Имајући у виду да су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти бечко-берлински марксисти баљезгари имали непријатељски став према Краљевини Југославији, која је никла из крви и жртава најбољих синова србског народа. Таксирали су нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма класне идеологије буржоазије…“
У дебати која је вођена у уставотворној скупштини о Краљевини СХС 18. априла 1921. године учествовали су и извесни „српски“ комунисти-интернационалисти на челу са Симом Марковићем, који је свесно говорио неистине и извртао чињенице, рекао је:
„Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, уствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти империјализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери…“
У овом контексту ваља рећи да су „српски“ комунисти-интернационалисти у Краљевини Југославији имали материјалну подршку фабијанско-бундстичке и бољшевичке Коминтерне, којој се придружио и енглески публициста Ситон-Ватсон, око којег су се окупљали извесни полтрони Краљевине Југославије. Ватсон је у току 1931. године публиковао антисрбски памфлет против краља Александра Карађорђевића, који је објављен под насловом “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:
“Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. Октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
је неизбежна извесна промна режима…” (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
И дан данас београдско-јосипградски „српски“ комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари „доказују“ како су они били истински поборници Југославије, заборављајући да су 1. децембра 1929. године, на дан проглашења Краљевине Југославије свим силама радили на њеном уништењу и стварању „независних радничко-сељачких република“. У „Пролетеру“, органу Централног комитета Комунистичке партије Југославије, објављен је програмски чланак који гласи…
ПРОКЛАМОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Прокламовање „Југославије“ на место досадашње „Краљевине С.Х.С“, и истовремено административна подела земље на девет бановина, представља круну хегемонистичко-империјалистичке политике крваве владавине велико-српског фашизма. Прокламовавши војно-фашистичку диктатуру државни удар од 6. јануара поставио је између осталога себи као циљ и: остварење народног „јединства“ помоћу стапања свију народа Југославије у јединствену нацију. То што није био у стању да спроведе балкански „парламент“ велико-српска буржоазија, опирући се на буржоазије угњетених народа, намерава да спроведе грубом отвореном силом војно-фашистичке диктатуре. Десетомесечни биланс крваве владавине београдских џелата јасно је показао и доказао, што он подразумева под народним јединством и како он остварује то „јединство“. Нова подјела земље у суштини означава распарчавање угњетених народа, њихово још веће и безочније национално тлачење и експлоатацију.
У току десет мјесеци своје насилничке владавине београдски тирани на челу са Александром Последњим наставили су у свим правцима државног живота-безобзирну, бруталну, варварску политику велико-српске буржоазије; они су несрпске народе и у привредном и у културном погледу неограничено угњетавали, лишавајући их свих политичких права. Они су револуционарни кадар национално-ослободилачких покрета терорисали, прогањали, хапсили, а у затворима грозно мучили и убијали.
По налогу владе крвавог псета-генерала Живковића већина је средњих школа у Хрватској затворена. Националним мањинама – Немцима и Мађарима не дозвољава се да на свом језику обављају наставу у народним школама. Према угњетеним народима води се отворено непријатељска, управо окупаторска политика. Њима се не само не додељује земља на основу Аграрне Реформе, већ их се третира као „туђи“ елеменат, истовремено када белоградистичким врангеловским бандама додељују најбољу земљу. Разумљиво, то је услуга за услугу. Богато искуство у зверским расправама против совјетских радника и сељака са особитом халапљивошћу усваја србијанска монархија, примењујући исто средство против радника и сељака угњетених народа Југославије.
Кредитна политика – Народне Банке, Хипотекарне Банке итд. најјасније говоре како србијанска буржоазија и монархија разумеју народно „Јединство“ и „равноправност“. Ове су банке највише позајмица дале српским филијалама. Иѕ извештаја Хипотекарне Банке види се да су 1928. г. Српске филијале у Нишу и Београду добиле 1,608,038,088 Дин., док су све остале филијале у земљи примиле 704,560,806 Динара. У Македонији и Косову спроводи се безобзирна колонизарторска политика. Феудални поседи у Македонији нису уопште раздељени месном становништву. Највећи део тих поседа добили су краљ и остали велико-српски агенти и политичари. Диктатура је одредила кредит од 30 милиона Динара у циљу колонизације Македоније и Косова.
Али најбруталнија колонизација спроводи се на Косову. Помоћу велик-издајничких процеса отима се имовина читавим селима. Албанци се протерују, а на њихово се место насељавају за режим поуздани Срби. У сврху што бржег србизирања ових крајева, према новој подели Косовски је крај подељен у три бановине: Моравску, Зетску и Вардарску. Војно-фашистичка диктатура поделила је Косово међу Зетском и Моравском Бановином и ако овај крај нема никаквих заједничких економских веза и интереса. Диктатура овде је поставила исти циљ што и у парцелацији Хрватске, Босне и Далмације – стварање велико-српског и националног угњетавања. Подјела земље на девет бановина – пашалука у којима ће бан бити у ствари паша у свом пашалуку и који ће бити слепо оруђе у рукама београдских тирана спроводећи крваву политику велико-српске војно-фашистичке диктатуре националног угњетавања и експлоатације радног народа. Успркос томе да владајућа велико-српска нација има само 39 од сто целокупног становништва њој се вештачким путем осигурава већина у шест бановина.
Широке радне масе и угњетени народи треба да су свесни тога, да је злогласни акт од 9. октобра њихово окивање у гвоздене ланце и зверско национално и економско угњетавање од стране велико-српске хегемоније. Са називом „бановине“ велико-српски фашизам у савезу с крупном буржоазијом угњетених народа покушава да поново обмане пре свега широке хрватске сељачке масе, које се боре ко – бајаги за форму – „бан“, а не за садржину-ослобођење испод јарма велико-српске монархије. Комунистичка Партија Југославије је једини борац против невиђене реакције и белог терора београдских угњетача. Угњетени народи треба да знаду да је њихов једини вођа у национално-ослободилачкој борби Комунистичка Партија. Само у савезу са радницима и сељацима они могу остварити своје национално ослобођење. Само јединственим револуционарним фронтом радника, сељака и угњетених народа може се срушити војно-фашистичка диктатура и остварити самоопредељење народа до оцепљења.
Доле са војно-фашистичком диктатуром! Доле са крвавом србијанском монархијом! Доле велико-српска политика националног угњетавања! Живео савез радника, сељака и угњетених народа! Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија. Живела радничко-сељачка влада! Живела федерација радничко-сељачких република на Балкану!
(Види: Прокламовање Југославије, „Пролетер“, Орган Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секција Интернационале), број 6, година 1, Београд, 1. децембра 1929, стр. 1).
Више је него очигледно да су реакционарни „српски“ комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари остварили мрачне циљеве европских и америчких расиста и империјалиста. Трајно су обесправили, разбили и осакатили наш несрећни и понижени србски народ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Заглупљеним и опсењеним бечко-берлинским марксистима баљезгарима у Београду-Јосипграду, марксизам представља истину и веру као јеванђеље за нас Србе хришћане. Њима комунистички принципи и данас представљају есенцију комунистичке теорије. Ова есенција је убризгана у крв сваког београдско-јосипградског лажова-комунисте. Она представља састав животног сока његовог организма. Без ње београдско-јосипградски комуниста као такав неможе да живи. Једном убризган отров ове есенције у вене београдско-јосипградског комунисте, ствара од њега манијака, који се тешко може преобразити и поправити. Он ради фанатично, манијачки, као под утицајем какве опојне дроге.
Не улазећи ни у какве коментаре, у београдској „Народној библиотеци“ налази се интересантна књига професора Љубе Д. Јурковића, коју је објавио 1928. године под насловом “Комунисте и национално питање”, која представља значајан прилог проучавању антисрбске и антируске комунистичке тактике и стратегије између два стетска рата у којој дословно стоји:
„Др. Антон Пенкок; „Нација је по свом бићу продукт буржоаског друштва, па ће са буржоаским друштвом и исчезнуту“.
Ј. Страсер: „Ми смо видели да се заостали народи, чим капитализам и код њих продре, претварају у модерне културне нације“.
Ј. Стаљин: „Нација није само историјска категорија, него историјска категорија једне одређене епохе, епохе продирања капитализма“.
Др. Сима Марковић: „Ми смо показали да је капитализам творац модерних нација и он буди заостале народе и уводи их на историјску позорницу“…
Дакле, из ових цитата јасно следује, да марксисте тврде да су нације УМЕТНЕ ТВОРЕВИНЕ, које ће, по њиховом схватању, нестати, чим нестане капитализама.
Даље, Др. Сима Марковић тврди, на темељу свестраног студија све литературе у предмету: „Нација је исторјски продукт. Он је постао у току историје, па зато као и све историјско, и она није ништа стално, вечито, него у току времена променљиво, пролазно. Нација није, дакле, статички него динамички појам“.
Без обзира на то, у колико су све ове цитиране тврдње научно основане, јасно је, да марксисте „признавају“ нације као неко социјално зло. Као уметне творевине капитализма, које служе искључиво и само интересима капитализма, и да ин треба уништити уједно са капитализмом.
То, на крају крајева, значи да они фактично не признају нације, признавају их као нешто што је историјски дано, али им не дају ону вредност које оне у свету имаду, а то савршено и одговара интерној логици читаве марксистичке доктрине…
Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао: Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…
Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.
Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!
За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже: ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’
Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.
На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 1-2, 26-28).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Душан Буковић и тако се Цитатолог пробуди после више од две године зимског сна. Заборавио да је већ сервирао: „Др. Антон Пенкок; „Нација је по свом бићу продукт буржоаског друштва, па ће са буржоаским друштвом и исчезнуту“.
Ј. Страсер: „Ми смо видели да се заостали народи, чим капитализам и код њих продре, претварају у модерне културне нације“.
Ј. Стаљин: „Нација није само историјска категорија, него историјска категорија једне одређене епохе, епохе продирања капитализма“.
Др. Сима Марковић: „Ми смо показали да је капитализам творац модерних нација и он буди заостале народе и уводи их на историјску позорницу“.
Изгледа да ради по правилу “ Понављање је мајка учења“, па се труди да његове цитате научимо напамет.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Audiatur et altera pars – Нека се саслуша и друга страна, на овом вашем порталу, а не само комунистичка.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@В. Ивковић И тако Вас Цитатолог, по имену Буковић прогласи за „штоваоца“ комуниста. Још један доказ шта се дешава у глави Душана Буковића. Изузетно је тешка ситуација у глави човека коме су се лончићи побркали начисто. Мени је приредио велико задовољство, са коментаром: „Нека се саслуша и друга страна, на овом вашем порталу, а не само комунистичка.“! Најзад нађох „комунистички“ сајт, који и комуњарама дозвољаваљју да нешто пискарају. Не могу да одолим, да Цитатологу не поставим питање. И то два. Када је рођен и када је крштен? Одмах да се и ја изјасним. Рођен сам 1946 и исте године и крштен. По потреби могу и оргинал крштенице да доставим на увид Цитатологу. Надам се, да је способан да на исти начин узврати.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И Ранковић је крштен и многи тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти! У сваком случају са комунистима-интернационалистима на овом порталу не вреди улазити ни у какве разговоре. „Комунизам је докрајчио српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“ – Проф. Душан Батаковић.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@ Душан Буковић и тако се Цитатолог све више запетљава. Нису га, као малог учили, да кева не кара малог Ђокицу, што иде да се карта, већ што иде да се вади. На постављена питања, јадо моја, немаш одговор, па се вадиш на Ранковића?! Надам се, да ти је позната биографија Батаковића и када је он „прогледао“? Много си ти прочiтао, али ништа не разумеш. Него, које си године рођен и које године си крштен? Да ли су се и твоји родитељи „плашили“, или су можда били комуњаре? Ти си бре загадио овај портал и написао: „Нека се саслуша и друга страна, на овом вашем порталу, а не само комунистичка.“. Објасни шта си покушао да саопштиш? Или ћеш се вратити цитатима изтргнутим из докумената и протумачених на твој начин?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
БРОЗОВА АУСТРОМАРКСИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИ ПРОЈЕКАТ ОД САМОГ ПОЧЕТКА
Занимљиво је, да су након капитулације Италије у септембру 1943. године Британци и Американци решили да подигну и да подрже комунисте, буржоаске најамнике и да у Југославији устоличе свог агента од утицаја, великохрватског фирера-манијака Јосипа Броза тзв. „Тита“, који данас труне у фаранској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају српски изроди и полтрони на срамоту јуначке Србије.
Према подацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324,000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” (Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474).
Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A. J. P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Према подацима Николса Ранкина, Британци и Американци су почели у октобру 1943. године отворено да подижу и помажу Брозове аустромарксисте-комунисте, буржоаске најамнике и да их снадевају оружјем и опремом у значајној мери:
“Over a diner at Bary on 16 October 1943, Colin Gubbins ordered one of his officers, Donald Hamilton – Hill from the Cameron regiment, to go to Sicily the next day, talk to the British and the Americans and get all the enemy arms he could across the Adriatic to Yugoslavia by Christmas.
With OSS help, Hamilton-Hill obtained fifty US trucks. By pulling strings, twisting arms and working flat out for two and half months, his team managed to catalogue, inspect, service, pack and transport by sea and road some 7,000 tons of captured German and Italian equipment for the Yugoslav partisans, including several heavy field artillery pieces, 40,000 rifles, 2,500 light automatics, 1,000 heavy automatics, 20 million rounds of ammunition, hundreds of thousands of hand grenades, 400 tons of Italian service uniforms and 250 tons of mule feed. Thus Britain helped Tito to power in Yugoslavia…” (Види: Nicholas Rankin, Ian Fleming’s commandos – The story of 300 assault unit in WWII, London, Great Britain, 2011, стр. 217).
Такође, ради историјске истине ваља рећи, да су двојица истакнутих масона Рузвелт и Черчил били непријатељи Краља Петра II и Михаиловићевих монархиста. Све остало су дневне политичке манипулације.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Душан Буковић када ћеш се одлучити да се „легитимишеш“ и нешто напишеш о себи? Овако се понављаш са цитатима и сервираш их у поврату на свим сајтовима којих се доватиш. Ко си шта си, шта си учио у животу и чиме се бавиш, никако да саопштиш јавности? Веррујем да си чуо за правило или идеал: Јединство речи и дела!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Још један доказ да се на овом порталу београдско-јосипградски полицијски службеници, антисрпски комунисти-интернационалисти не држе правила опште пристојности, да не вређају друге коментаторе и ауторе. Њима је Броз одредио правац њиховог антисрпског деловања и тај правац за њих важи и данас:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Душан Буковић чувени Цитатолог, поново сервира своје фикс идеје. Умеш ли ти нешто из своје тинтаре да извучеш, или је цитирање врхунски домет твог мозга?
Свиђа ми сеСвиђа ми се