Приватизација слободе говора

Рече један на Твитеру да је Алекс Џоунс први мученик у рату за слободу говора. То је било поводом Фејсбукове забране Џоунсовог Инфоворса прије тачно мјесец дана. Јуче је Џоунсу укинут и приступ Твитеру, и то “за стално“, шта год то значило. Рат за – или боље речено – против слободе говора је овим ескалирао до стадијума из којег нема повратка и ушао на терен досад неистражен и непознат америчкој јавности и политичкој култури, стога крајње опасан.

Случај Алекса Џоунса

Џоунс је, да подсјетим, амерички радио водитељ и интернет коментатор, оснивач и заштитно лице мреже Инфоворс (infowars.com), конзервативног гласила које годинама помијера границе “дозвољеног” новинарства. Пошто годинама удара на јавне тајне америчког политичког универзума и усуђује се да удари на најмоћније и најтајновитије кругове утицаја, попут својевремено Билдерберг групе, не либећи се да првобитно изазове невјерицу и подозрење сензационалним тврдњама и подацима, противници га неправедно жигошу као теоретичара завјере. Коначно, почетком августа ове године, неколико најмоћнијих медијских платформи, Фејсбук, Епл и Спотифај, ускратиле су му своје услуге због неподобног садржаја, што је изазвало буру реакција не само конзервативних коментатора, него свих који себе сматрају браниоцима слободе говора.

Америчка јавност је реаговала двојако: једни су га бранили без обзира на то да ли су се слагали с његовим методама и садржајем, јер су бранили његову слободу говора, док су други подржавали тзв. обесплатформљење гласа јавности којег су сматрали неподобним, не марећи за слободу говора, чак навијајући да се она Џоунсу ускрати.

Интернет апликација Инфоворса је у наредних неколико дана постала најчешће инсталирана апликација у Епловој продавници.

Џоунс је реаговао како се и очекивало; постао је још агресивнији, уметао се у све могуће ситуације које доносе видљивост, да би се 5. септембра обрео на Капитол Хилу, са све екипом, а поводом сенатског засиједања о интернет регулативи. Упао је у прес конференцију сенатора Марка Рубија, испровоцирао га и практично отјерао, да би присутни новинари кренули да интервјуишу Џоунса. Џоунс муњевито почиње да трендује на Твитеру и постаје већа вијест од самог засиједања и свједочења шефова Твитера и Фејсбука, Џека Дорсија и Шерил Сендберг. Није се дао обесплатформити. Чим се Дорси вратио у Силиконску долину, међутим, одлучено је да се Џоунсу суспендују Твитер и Перископ налози.

Џоунсов случај је засад најчувенији и најактуелнији, али није једини, ни као појединачан случај, ни као појава напада на слободу говора.

 

Шта је слобода говора

Али шта је уопште слобода говора?

Док је постало природно да се она сматра неотуђивим људским правом, у САД-у она има далеко другачију историју и улогу у политичком животу него у највећем дијелу свијета. Напад на слободу говора у САД-у није исто као њено ограничавање у Турској, Кини, Бразилу, или Србији.

У САД-у слобода говора није дефинисана као основно људско право у савременом смислу него као основно политичко начело без чијег успостављања не би било ни друштвеног поретка по којем су САД познате. Повеља права, оних десет амандмана на амерички Устав чије је усвајање условило и само усвајање и оживљавање Устава, дакле, и саму успоставу државе 1787. године, поставља слободу говора на сам врх, као први постулат одбране политичке слободе појединца од насртаја државе и власти. Дакле, без слободе говора загарантоване Уставом не би дошло до компромиса којим је успостављена америчка федерација.

Говоримо о години 1787., кад се слобода говора успоставља као америчка светиња. Наравно да су увијек најмоћнији гласови јавности били и најбучнији и доминирајући ограничавали утицај маргиналних гласова, али сама слобода као начело никад није била упитна. Било је политичких потеза којима је држава покушала да је ограничи, али је прва и најзначајнија таква ситуација, доношење Закона о странцима и велеиздаји 1798., умало довела до распада још увијек младе и лабаве федерације.

Владајуће тумачење Првог амандмана, који штити слободу говора, успостављено пресудом Врховног суда 1969. (Бранденбург против Охаја), крајње је либерално (у класично либералном смислу): није дозвољен само онај говор који подстиче на директну и тренутну незакониту радњу. Све изван тога је заштићено Првим амандманом, па и људскоправашка, орвелијанска новотарија звана говор мржње.

Држава, дакле, законима и њиховим тумачењима ни у ком смислу не ограничава Алекса Џоунса и сличне јавне раднике, ни са лијеве ни са десне стране. Против државе и политичког система можеш рећи шта год хоћеш. Зато Џоунс и није кривично гоњен; није изрекао ништа што крши закон, а слобода да каже све остало му је загарантована.

Приватизација и монополизација говора

Држава, она коју зову Дубинском, је, међутим, обрачун са противницима глобалистичке олигархије препустила приватним службама, тј. медијским корпорацијама које посједују платформе за истицање и размјену политичких и других ставова и програма. Оне то раде далеко суптилније и ефикасније, не кршећи основне постулате америчке демократије.

Како су приватне фирме нарушиле слободу говора Алексу Џоунсу, кад оне имају право да одлуче с ким послују? Наоко, никако. Фејсбук је интернет платформа у приватном власништву и као што Џоунс, или сваки други корисник, има право да изабере да ли хоће да је користи, тј. да има пословни однос са Фејсбуком, тако и Марк Закерберг има право да одлучи хоће ли да има пословни однос са Џоунсом. Исто важи и за Твитер.

Нису криви Закерберг и Дорси што су њихове медијске платформе постале толико доминантне да ако им немаш приступа, хендикепиран си као јавно гласило. Ко има моћ да те скине са Фејсбука, тај ти није забранио да говориш, али ти јесте смањио тон скоро до минимума. Ко посједује Твитер, тај те може, фигуративно и буквално, одстранити са јавног трга на којем народ може да чује твоје идеје и информације.

Пошто су главни телевизијски и новински медији у потпуности у власништву глобалистичке олигархије, друштвене мреже су постале поприште борбе за пласман конкурентних идеја и наратива. Али пошто и оне имају своје власнике, ти власници, као и у случају Сиенена и Вашингтон Поста, контролишу садржај колико мисле да им то иде на руку или колико им олигархија којој припадају то сугерише. Садржај се може стварати и мимо друштвених мрежа, као што потврђује Џоунс и многи други, али га је тешко пласирати јавности, као што је лако написати књигу, али ако нико неће да ти је изда, неће доћи до читалаца.

То су, мање-више познате ствари, али ново је то што је олигархија ступила у борбу против слободе говора и на новим медијима, крајње агресивно, али са горе описаним имунитетом. Ушло се у фазу монополизације слободе говора.

У исту тикву

Друштвене мреже су и досад ограничавале одређен садржај, подешавањем алгоритама или директним блокирањем одређеног садржаја, углавном оног који се процјењује као конзервативан или десничарски. Толико су и Фејсбукови уредници признали, док је сам оснивач и генерални директор Твитера, горепоменути Дорси, недавно потврдио да Твитер врши тзв. замрачење одређених корисника, тј. смањује им видљивост твитова у зависности од тога које личности прате, али је остао недоречен о томе која идеолошка страна је тиме оштећена, задржавши се на признању да замрачење “није било непристрасно“.

(Са Фејсбук странице Србиста скинут је досад само један чланак, онај о Ратку Младићу, и то послије двије седмице. Случајеви забрана и уклањања садржаја по пријави су добро познати међу Србима који пишу и шире материјал на теме Сребренице, Косова, ратних злочина против Срба итд.)

Али прије Џоунса није било случајева тако тешких удара на прваке антиглобализма у Америци. Мека цензура неподобних путем игнорисања је традиционално била заклоњена иза уређивачке политике, али нико није био јавно и званично жигосан и забрањен на платформама без којих практично не постојиш, као што се то десило Џоунсу.

У Великој Британији се, међутим, недавно десио сличан, али још грубљи случај. Томи Робинсон, независни новинар (therebel.media), ухапшен је и по кратком поступку осуђен на тринаестомјесечну казну затвором зато што је извјештавао испред суднице у којој се водио процес против осумњичених за организовано подвођење малољетница. Робинсон је британски националиста, а осумњичени су били муслимани. Провео је неколико седмица у самици, јер му је казна преиначена послије жалбе.

Робинсонов случај је озбиљнији, јер његову слободу говора је на најбруталнији начин ограничила сама држава, и то држава са најдужом традицијом заштите слободе говора и других грађанских права, дужом од америчке.

Међутим, кад се боље погледа, ни Фејсбук ни Твитер нису далеко од државне експозитуре. Више није тајна да је Фејсбук не само циљано утицао на ставове гласача кроз фаворизовање либерално-љевичарског садржаја у односу на конзервативно-десничарски, него и да редовно доставља државним службама податке о корисницима. То ради и свемогући Гугл, који је више обавјештајна служба и ракетни систем у информационом рату него ишта друго. Па, генерални директор Гугла Ерик Шмит је лично израдио оригиналну стратегију предсједничке кампање Хилари Клинтон у прољеће 2016. године. Ове корпорације су, у ствари, експозитуре наддржаве, и дјелују као нека врста глобалистичког министарства информисања, илити Министарства Истине, што би рекао Џорџ Орвел.

С друге стране, није тајна ни да Циа већ 20 година има своје инвестиционо крило, Ин-кју-тел, које се бави искључиво улагањима у тзв. стартапе који развијају високу технологију са нагласком на масовном прикупљању личних података. Иако нема доказа да је Ин-кју-тел дао финансијску инјекцију и Фејсбуку кад је Закерберг очајнички ловио спонзоре 2004. и 2005., постоје показатељи повезаности Питера Тила, првобитног улагача у Фејсбук, са појединцима блиским Ин-кју-телу.

Обесплатформљење неподобних

Куда све то води је најозбиљнији аспект читаве ситуације.

Не гуше се сви. Забрањују се и блокирају антиглобалисти, националисти, новинари који откривају најстроже чуване тајне глобалистичке олигархије, њене најекстремније планове и, све више, њене најмрачније девијације и настраности. Џоунс је, на примјер, вјечито био најбучнији разоткривач лажираних инцидената који су служили као окидачи за војне или политичке интервенције, било у Америци, или, рецимо, у Сирији. И већ су неки конзервативни аналитичари повезали блокаду Џоунса са предвиђеним лажирањем новог хемијског напада у Сирији, који би Џоунс на свој начин раскринкавао.

Забрањују се истраживачи и коментатори који критикују процесе које очевидно теже да упропасте друштва која они сматрају својим, попут инвазије исиланата, разбијања државних граница, свемоћ банкарских интереса, заштита педофилских мрежа и секти, опасности по јавно здравље итд. Форсирају се наративи и извјештаји засновани на лажима, анонимним изворима и спиновима, а такви се могу одржати само ако се не чује опонирање, ако се блокирају гласови који их оспоравају, ако се обесплатформи конкуренција владајућој идеологији и програму.

Док је Алекс Џоунс држао слово новинарима окупљеним због сенатора Рубија, иза леђа му се чуо глас који у бијесу пита: “Зашто му дајете медијски простор?“ У томе и јесте суштина, у монополизацији. Ја имам право да ме чују, ти немаш. Држава, која по закону не смије ограничавати слободу говора, препустила је ту функцију приватним службама, које је, по многим показатељима, сама створила, или ако није, а онда ставила под контролу. Колико год је интернет отворио бесконачност приступа каналима информисања, толико је омогућио и бесконачно множење тачака контроле тих канала и садржаја који њима колају. Ти контролори дају или не дају простор. Они суде чије ријечи треба да се слушају, а чије не. Они су платформа, и Кербери јавне мисли. То је опасно, јер ма колико често држава није неутрална, приватизовање контроле над јавном мисли и изразом од стране наддржавних медијских агената је далеко опасније.

Још је опаснија једна друга ствар.

Колико год Сједињене државе биле носилац империјализма и агресивни тлачитељ планете, код своје куће оне се вјечито труде да одрже систем који дјелује праведно и, прије свега, привлачно очима и срцима неамериканаца на чије врбовање рачуна империјалистички подухват и без којег не би био то што већ пар вијекова јесте. Не постаје се Империја само силом него и милом и пројекцијом привлачности идеала на коју се лијепе масе потребних сљедбеника широм планете. Ширење имиџа доброг момка је била кључна компонента америчко-атлантистичког империјализма, а слобода говора је не само суштина тог имиџа у идеолошком смислу, него првенствено практичан предуслов моћи стваралаштва империјалистичког садржаја слободом израза која мами и придобија нове сљедбенике, жељне припадности баш тој слици идеалног друштва.

Имиџ доброг момка је одавно нарушен, али чињеница да је глобалистичка олигархија вољна свјесно и активно рушити ту слику говори или да се више ничега не боји и да јој опстанак и развој не зависе од производње симпатије, што је застрашујуће, или да је престрашена својим изгледима, да скида рукавице и да ће се са пријетњама разрачунавати свим расположивим средствима.

Да сад поустају из гробова Замјатин, Орвел и Хаксли, завадили би се само око тога кога је од њих тројице глобалистичка олигархија у највећој мјери проучила и послушала. Ми, смртници и корисници информација, слободномислећи и слободноговорећи, имамо тежак избор: повући се са платформи из протеста и преселити се на неке неутралније, чекати да дођу и по нас или супротставити се још жешће, ту, гдје се рат води.