Вијек србоцида

Скоро да нема датума у 365 дана календара, а да на њега не пада годишњица неког покоља над Србима, да ли у свјетским ратовима или ратовима деведесетих година прошлог вијека.

Протеклих неколико дана смо се изнова згражавали и опомињали на Олују, не само на чин, него и на начине на који се та заједничка акција империјалне војске и њених хрватских бојовника данас слави од Загреба и Книна, преко Црне Горе, па до – пази сад! – Израела. Како је замро жагор око Олује, тако из шурманачких јама у Западној Херцеговини промоли главу дух Пребиловаца. За недељу дана ћемо оживљавати инвазију Аустроугарске на Србију; мало познате злочине шуцкора над Србима Босне и Херцеговине, који се захуктавају баш док траје одбрана Србије 1914., ријетко ко и да спомене, а камоли да свијећу запали.

Којем још народу се у једном вијеку десило толико покоља, да сваки дан имамо коме запалити свијећу?

Читав један вијек се спроводи србоцид, истребљење, биолошко и идентитетско, српског народа у његовој отаџбини. Заједнички напор скоро свих завојевача, у скоро сваком рату који је против Срба и међу Србима вођен у крвавом 20. вијеку, имао је један циљ: истребљење Срба, србоцид. Оно није било пропратни детаљ, успутна дјелатност, или тактика, оно је ишло руку под руку са освајањем и било његов циљ. Да се десило једном приликом, у једном сукобу, од стране једног непријатеља, па да га и отпишемо на нус-појаву. Међутим, оно је главни дио рата против Срба, траје читав вијек и чине га исти дјелатници.

Нисте баш сигурни да је све што је учињено Србима дио једног пројекта?

Да нисам мало претјерао и залутао у теорију завјере?

Ма, какви.

Ево  зашто.

Почевши од Првог свјетског рата, све зло које је аустроугарска политика тада примјењивала на Србе, у каснијим се периодима само понављало и, често, ескалирало до надреалних размјера.

Аустроугарска, Њемачка и Бугарска освајају Србију 1915. године. Српска војска се повлачи, нестаје као пријетња окупатору. Окупатор се, међутим, тиме не задовољава, него затире цивилно становништво, жене, дјецу, старце, оне који им војно не могу ометати окупацију и ратно напредовање. Зна се зашто се убијају жене и дјеца; да се народ не обнавља, да се мање рађа и да нема ко да насљеђује. То је екстремни облик геноцида. У ствари, то је сама суштина којом циљано истребљење постаје непорециво, очевидно.

У исто вријеме се истребљење Срба на масовној разини спроводи широм Аустроугарске, нарочито у Босни и Херцеговини. Политика истребљења и терора почиње од оснивања првих шуцкорских група већ по Сарајевском атентату. У првим концентрационим логорима у Европи 20. вијека, Аустроугарска је затварала, мучила и убијала Србе из Босне и из Херцеговине, али и из Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Прво је отворен Арад, у Румунији, гдје је, према “Црној књизи“ историчара Владимира Ћоровића, затворено око 5500 Срба, а поморено 2200. Логор у Добоју је био далеко већи; око 46000 Срба је прошло кроз њега, а смрт је у њему нашло близу три хиљаде, по аустроугарским изворима које Ћоровић наводи, а и до 12000, по другим изворима. Било их је још; Шопроњ и Туроњ у Угарској, Нежидер у Аустрији, Жегар код Бихаћа и многи други. Нежидер у Бургенланду је био познат по интернацији српских интелектуалаца, а Душан Кривокапић, који га је преживио, тврдио је 1920. да је кроз Нежидер прошло око 14500 Срба из Србије и Црне Горе, од којих га је преживјело око 4800.

Како му је Аустроугарска ударила темеље, тако је србоцид настављен кроз читав 20. вијек, не мијењајући методе, само помијерајући границе могућег.

Није ми намјера да улазим у појединости злочина у овом тексту, него да повучем нит између свих похода против Срба у једном вијеку, а та нит је пројекат који се зове србоцид.

Елем, ток рата нам је познат и познато нам је да је највећа тековина Првог свјетског рата, поред укидања српских држава, десетковање српског народа. Наравно, да се то забашури, причали су нам о славним побједама јуначке војске и витешког краља, а чињеница да та војска и тај краљ нису одбранили свој народ од покоља је засјењена славним уједињењем са истим тим Јужним Словенима који су и десетковали Србе носећи униформе Црно-жуте монархије.

На крају, и поред чињенице да се распала и Аустроугарска, Срби су у том рату као народ прошли далеко горе него они који су кренули да их униште. Побијен је цвијет Српства, што на фронтовима, што држећи се грчевито за скуте обешчашћених мајки. Циљано је и тек рођено и нерођено, а нарочито оно што рађа. Циљано је и оно што рађа идеје, што гради, што предводи, што носи народ на леђима, да нема ко да мисли, да снажи, да показује пут, да брани…

Ако је посљедњи јуриш Аустроугарске имао за циљ десетковање српске нације, био је успјешан. А у посљедњи јуриш су напујдани Бугари, Хрвати, Мађари, босански муслимани, Шиптари који воде неки свој рат, али читав 20. вијек против Срба…

Што је најважније, Срби су убијани без војно-стратешког значаја тог истребљења, истребљивани су истребљења ради.

У наредном србоцидном рату су непријатељи само усавршили аустријске методе, пренијели их на виши ниво, у свакој сфери. Истребљење по логорима, јамама, дринским кланцима, гдје се који Србин задесио, у Другом свјетском рату је попримило виши степен прорачунатости и организације.

И док се Нијемци баве уклањањем препрека ка Совјетском Савезу и Сјеверној Африци, њихови локални поданици, Хрвати и босански муслимани, те Шиптари и Бугари, часа не часе у настојању у којем су прекинути 1918. године. Иста мета, исто одстојање. Геноцид над Србима у НД Хрватској, масовне интернације у логоре, локалне и оне по Њемачкој, масовна стријељања по Србији, терор над Србима Косова и Метохије и њихово масовно протјеривање, бугарски терор по Источној Србији, и на крају рата, масовна убиства од руке комуниста, кад се саберу, наводе на закључак да је и у овоме рату најјаснији циљ био смањење броја Срба и њихов прогон са националних територија. Кад је Хрватима, који остварују “тисућљетну“ тежњу ка државности, од свих државотворних дјелатности најпрече било истребљење Срба, јасно је да је србоцид и био циљ формирања НД Хрватске. И сам напор који је био потребан да се похватају и побију онолики Срби и говори у прилог тврдњи да је србоцид био на врху хрватских државних и националних приоритета, а не тамо нека државотворност.

Усташе и њихово цвијеће предњаче, али ни Шиптари и Бугари не заостају за њима значајно, бар не у србоцидном духу, мада су се Бугари прилично испуцали у Првом свјетском рату.

Да ствар буде гора, србоциду се, на више начина придружују и комунисти, многи од њих рођени као Срби. Али шта то смета, па и многе усташе су биле рођени као Срби или су српско млијеко посисали… Комунисти физички уништавају цвијет Српства на Сремском фронту, и током Црвеног терора, али њихов ударац је задат далеко снажније на идентитетском фронту, о којем ћемо ниже.

Трећи велики сукоб на српској земљи у 20. вијеку, оно што ја зовем Српски рат Атлантске империје, има сличне актере, мада нема исти исход, из простог разлога што су Срби дочекали непријатеља као Срби, а не као дезоријентисани сљедбеници неке антисрпске догме. Ипак, гдје год су могли, гдје год су им Срби пали шака, Хрвати, муслимани и Шиптари (овај пут без директног учешћа Бугара), призоре који подсјећају на ранија два србоцидна напора су реинкарнирали.

Учесници су, дакле, опет мање-више исти. Локални поданици страног завојевача, наоружани и заштићени њиме. И кад се изредају интереси сваког појединачног учесника у догађајима, заједнички именитељ им је опет исти: Срби. Исход је био не толико физичко уништење Срба, колико драстично смањење српског животног простора. Српство је територијално много мање него прије 1990., а камоли прије 1941. године. И то не само усљед истребљења и прогона.

Долазимо ту до друге димензије србоцида, која је још тежа по Српство, уколико се то може и замислити.

Одсрбљавање је такође програмски одрађено, упоредо са физичким уништењем. Државна политика Хрватске у Другом свјетском рату, тзв. политика трећина, је најбоље одражавала тежњу србоцида која се провлачи кроз читав 20. вијек. Није довољно побити и протјерати Србе, него их се, колико год је могуће, мора и одсрбити, тј. приморати их, кроз разне облике терора и преумљења, да одбаце српско име. Политика која је уродила плодом под аустријском и османском окупацијом, програмски је настављена у 20. вијеку.

Тако Аустроугарска 1914. најприје забрањује ћирилицу у српским школама, које онда и потпуно затвара (што је већ учинила и у Дубровнику 1908., и што је изазвало егзодус Срба из Дубровника). Хрватска то понавља 1941., као један од првих аката од проглашења државности. Бугарска окупациона политика, наравно, није могла затирати ћирилицу, али јесте српски језик, српске школе и српска презимена. Гдје је на удару ћирилица и образовање, није далеко ни удар на српско име, јер упоредо за забраном једног елемента идентитета иду и други.

Тај удар на српско име се у католичким земљама сводио на његово одбацивање од стране Срба католика, јер ако си католик, можеш само бити Хрват, а никако Србин. Ако си Србин, живјећеш под тешким притиском док не одлучиш да се назовеш Хрватом.

Послије 1945., у комунизму, србоцид одсрбљавањем је настављен на више фронтова. Прво је жигосан великосрпски хегемонизам као највеће зло којег се сваки поштен Србин треба стидјети и не смије се нигдје са њим поистовјећивати. Пошто су комунисти наслиједили ту фразу од Хрвата из времена Краљевине, она је означавала и жигосала обичан српски национализам, без којег нација умире. То је и био циљ – не дај Српству ваздуха.

Упоредо са затирањем национализма, у којем су највећу улогу имали комунисти српског рода, затире се и српско име у крајевима гдје су Срби имали резервно или обласно име (Црна Гора), па чак и тамо гдје су га морали измислити (Македонија). Србоцид је у југокомунизму напредовао дотле да се нису одсрбљавали само Срби друге вјере, као до тада, него и Срби православне вјере.

Данас имамо некадашњу Јужну Србију без Срба, одсрбљену наставком бугарске србоцидне политике преимењивања, и некадашњу Српску Спарту, гдје је Српство прогоњено опет од стране одсрбљених, као и у случају шуцкора, усташа, комуниста. Црна Гора је и најдаљи домет србоцида; од дијела Српства који је подигао Србе из ропства, србоцидом је створен мутант којему је ближи Шиптар и Хрват од Србина. Иако народ Црне Горе у великој мјери није одлучен од Српства, сама чињеница да многи јесу и да они владају је алармантна и поражавајућа, али и свједочење о степену србоцида.

Србоцид траје.

Српство је данас на тесту, приморава се да се одрекне Косова, и то не зато што не могу другачије да га узму, него да би се наставио србоцид, да би се Срби сами одрекли себе и стуба свог идентитета. Срби се одричу и ћирилице, не тамо гдје су у мањини, па је притисак неиздржив, него у Србији, гдје су у већини, гдје им је нико не забрањује, гдје је у Уставу записано да је ћирилица српско писмо.

Сваки добар план има фазе, стратешка рјешења прилагођена препрекама, могућности и моменту. Да је србоцид пројекат, јасно је из праћења преласка из фазе у фазу. И док су Срби Николе Петровића јуришали на Тарабош против кише олова, није се могло замислити да ће њихови унуци псовати мајку српску по Цетињу и Подгорицу, растјеривати литије, одавати почаст српским џелатима.

Шта се све може кад се зна шта се хоће, кад се добро испланира и кад се добро проучи мета…

Али може се много и кад се препозна намјера непријатеља. Није исто ратовати у матрицама империјалистичких идеологија и бранити се од истребљења. Не покреће се народ на исти начин кад зна да долазе да га покољу, и кад не зна.

Много се лакше бранити кад знаш да рат није око фашизма, комунизма, демократије, него око твога врата још непрекланог, око твоје крсне свијеће још неугашене, око твога рода још неистраженог, око твог порода још некрштеног.

Срби су овце за клање кад погрешно схватају одакле им пријети опасност, кад су дезоријентисани, а љути лавови кад знају шта на њих удара, с које стране и зашто.

Зато је и вијек србоцида пропраћен вијеком лажи, пропаганде, залуђивања, слављења пораза, да се не сјете овце да су лавови. Зато су и прогоњени, одвођени и укаљани сви који су будили лавове из оваца. Зато србоцид има двије димензије, физичко истребљење и идентитетско преумљење, илити расрбљавање, без обзира који се рат води и који је џелат у тренутној фази носилац србоцида.

В. Ивковић