Надвио се над планетом трећи свјетски рат, вриште дежурни агитатори и по српском и по туђим јавним гласилима. Хоће новинари да се упишају од нестрпљења. Све је спремно, само се чека окидач. А гдје је свјетски рат, ту ни паљење звијезде над Балканом није далеко.
Трећи свјетски рат је на одређен начин почео америчким рушењем кинеске амбасаде у Србији 1999. године, а знамо да интензитет и облик свјетских ратова у 20. и 21. вијеку не морају личити. Ипак, оружани сукоб глобалног обима још се није распламсао. Локализовани ратови се воде већ скоро 20 година и питање је како би изгледао и у чијем би интересу био глобални рат који би силом прилика прешао у нуклеарни.
Зато и сматрам да док год постоји могућност вођења контролисаних, локализованих, прокси ратова, и док зараћене стране могу економски подривати једна другу путем саботажа, санкција, прецизних захвата и прокси ратова, а без атомског обрачуна, глобалног рата неће бити. Такође, двије највеће силе, Атлантска империја и Кина, још нису довољно оштро супротстављене да би предуслови за свјетски рат били испуњени.
Што је добро за све, а посебно за Србе.
(Осим тога, политичка анализа заснована на бомбастичним твитовима Доналда Трампа је аматерска, неозбиљна или крајње тенденциозна.)
Ипак, што се тиче оправдане забринутости, Срби имају разлога за бригу као мало који други народ. Не само зато што би глобални сукоб могао да прогута и спржи подручја рубна интересним сферама, него и зато што ниједан народ нема тако трагична искуства са свјетским ратовима као Срби. Већина свјетских народа није пропатила кроз свјетске ратове, тако да и ако од њих с разлогом стрепи, та стрепња није код сваког подстакнута истим искуством.
Срби су изгубили два свјетска рата, из оба изашли десетковани, масакрирани и упропаштени као нација. У једном су изгубили четвртину нације и двије државе, а у другом су биолошки скоро докрајчени, а политички потпуно слуђени и дезоријентисани.
Да, Срби су изгубили Први свјетски рат иако га је Александар Карађорђевић добио. Ко онако напусти мајке и жене и дјецу и крене за вођом преко Албаније, тај може испасти велика жртва и велики ратник, али не може бити побједник. Оно што је Србин предеверао кроз Албанију и преко Солуна је за дивљење, али они који су га на ту Голготу повели су за пријеки суд. Шта значи Геџи, који је крварио на Церу, којем је ђуле одбило ногу, метак избио око, жену му силовали, а дјецу поклали Бугари, па онда изгубио и Србију, то што му је Француска захвална?
У Другом свјетском рату српска држава није ни учествовала јер више није постојала, а Срби као народ, разапети између југословенства и српства, преживљавања и геноцида, пристанка и отпора, Енглеза и Нијемаца, остали су осакаћени, разједињени и обезглављени, кусур Јалте и Техерана.
Још се нисмо опоравили од ове двије побједе. И питање је да ли се уопште може опоравити од таквих катастрофа.
Српске земље данас нису ни у каквој позицији да се радују било каквом рату, а посебно глобалном.
Држава Србија је атлантистичка колонија. Колоније не одлучују о томе да ли ће и како ће учествовати у рату, а Србија авнојевских коријена и не показује вољу да самостално одлучује. За судбину њеног народа она није заинтересована.
Република Српска је окупирани дио империјалног протектората БиХ, државе која то није. Нема могућност вођења самосталне спољне политике, чак и ако у неким тренуцима показује да би хтјела да има. Спољна политика Српске се своди на напоре да задржи своју посебност унутар протектората БиХ. Она може себе одбранити од сарајевске агресије, али не може српски народ у њој од глобалног рата и поред далеко израженије националистичке тежње од оне преко Дрине.
Црна Гора је чланица НАТО савеза, дакле, јединица Атлантске империје. У случају сукоба Империје са Русијом, Црна Гора мора да активно учествује као поданик Империје. Ту нема ништа спорно. Српски народ у њој би имао опцију да бјежи од руских ракета или од Милових читлук сахибија.
Јединствено дјеловање српског народа, те његово посматрање као цјелине која би се бројала као страна у могућем глобалном рату, није могуће. Српска нација практично не постоји као политичка интересна заједница јер нема националне установе које би доносиле одлуке и водиле политику у српском стратешком интересу и у српско име. То је рецепт за сатирање.
Иако има вољних војника, нема националне војске која је способна или која би имала за задатак да брани српски народ. Нема државних установа које би на ползу тог народа преговарале и углављивале споразуме са пријатељима и непријатељима. Нема ни потенцијала да се такво стање промијени без крвопролића међу самим Србима.
Ко нам је зло мислио, није дангубио, јер у оваквом стању, испресијецани империјалним оперативним зонама и без национално свјесног и организованог руководства, Срби у глобалном рату могу само да буду топовско месо или да се упере једни против других, на различитим сукобљеним странама. Ни једно ни друго не гарантује ни голи биолошки опстанак Срба, а посебно не опстанак на вијековним огњиштима.
СРБИСТ 
Као да полако али сигурно заузимате дефетистички став? Ваше размишљање полази, од тезе, да су неки Срби у историји стално доносили погрешне одлуке и на томе развијате даљу анализу. Знамо шта се дешавало, а можемо покушати да анализирамо, шта би било, да је Александар са војском остао у Србији. Шта би се десило са Србијом? Да ли би била подељена на срезове и поред могуће победе „савазника“? Ако само замислимо, да би Италијани узели Јадранску обалу, а можда и Црну Гору, да би се можда формирала нека „држава“ на просторима пропале Аустроугарске, да би нешто узели Мађари, нешто Бугари, а можда и Грци. Каква би била судбина Срба по Босни и Хрватској? До сада би сви постали Хрвати, или Бошњаци. То је нешто што нико не анализира нити узима у обзир. Зар се неби десило нешто још горе него ово данас? Толико Срба желело Југославију и сада су они у криву!!?? Да нисте мало претерали? А закључак, да нема „гаранција“? Па наравно, да нико НЕ МОЖЕ, да нам да било какве гаранције.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Дефетизам је кад се народ обесхрабрује да уради оно што може. Ја охрабрујем да се прво реално сагледа оно што се може. Не оно што се жели, нити оно је баби мило, него што се МОЖЕ. Јер што не може бити, то неће ни бити. Супротан став од мога би био кад би се навијало за глобални рат да би се Срби најебали мајке традиционалним непријатељима. Искуство говори да се у таквим ратовима сви нама најебу мајке, опростите на сликовитости која је често неопходна. Доношење погрешних одлука јесте тема и сурови реализам је једина полазна тачка за доношење правилних одлука. Не реализам Срба који прихватају реалност и покоравају јој се, то је Вучићизам, него реализам Срба који уважава реалност и труде се да је промијене у своју корист. Наша искуства са свјетским ратовима су ужасна, мислим да нико нема гора.
Далеко јаче Српство од овога је упропаштено у Првом свјетском рату. Понављам, Српство, а не краљ. Краљ је побиједио.
Може се водити дебата о томе шта је требало Александар да уради. Она иде упоредо са мојим “дефетистичким“ ставом. Јуначки је развалити Аустроугарску на Церу и Колубари, мученички је превалити Проклетије под шиптарском ватром, али није јуначки оставити мученике да их силују и кољу Бугари и Швабе по Србији.
Шта је Александар требало да уради? Да поведе рачуна о народу, а не о својој круну и визији своје величине. Српска војска реорганизована на четничком принципу попут онога што је Дража покушао у Другом свјетском рату би била далеко ефикаснији чувар српског народа против окупатор који није био ни близу снаге Хитлера. Који би непријатељски војник мирно спавао у Србији пуној наоружаних четника који искачу из шума? Кад би се то проширило на све српске земље, то би био герилски рат који силе Тројног пакта не би имале шансе да воде и добију на том терену. Имао би на једној страни јаку конвенционалну окупаторску војску чији је циљ да те прегази и да иде даље, а на другој жестоко напаљену народну војску која четничко ратовање буквално носи у венама. То би било од веће користи и за савезнике. Само савезници у том случају не би могли контролисати ситуацију. Њима је требало топовско месо, а не равноправни савезиници.
Народ би опет прилично страдао, али далеко мање од страдања које је поднио од 1916. до 1918. јер би имао четничку војску која би га бранила. Па Дража је такву војску, релативно успјешну, организовао у горим приликама и против јачег окупатора, а кад је могао Дража, замислите шта је могао Александар да се попео на неку Равну гору и прогласио општи српски рат против Нијемаца, од Купе до Кајмакчалана. Не заборавите, тада Бошњака није било, од једног великог броја муслимана се могла очекивати сарадња, Далматинци још нису били Хрвати какви су постали у Југославији итд. Срби су били већина у Босни и у Херцеговини. Са муслиманима и католицима који би стали уз краља и апсолутна већина с којом се не би могло герилски ратовати.
Елем, можемо шпекулисати у недоглед, шта би било кад би било, и можда ћемо се мимоићи у анализи тог искуства. Мој свјетоназор није етатистички по сваку цијену те ја не стављам на прво мјесто државу, круну, војску, него народ којему све троје треба да служе. Кад му не служе, нису му ни потребни. На шта би Нијемци подијелили Србију би послије њиховог пораза било небитно. Срби никад нису имали јачи националистички моменат него 1914., никад бољу репутацију у свијету, никад већи ујединитељски потенцијал, и чак никад ни боље односе са одсрбљеним народима.
Александар је жртвовао српски народ и српску будућност за своју круну и визију о величини која је укључивала Југославију. И ко зна за шта још. Његови потомци се још не одричу те визије, као што им звање говори. Ја не вјерујем да је иједан Србин газио преко Албаније само зато што је желио Југославију. Добио је наређење од СВОГ краља, и то је једини разлог.
И нема гаранција, то је тачно. Нема гаранција кад нема српске снаге коју би ико схватио озбиљно и с којом би озбиљно рачунао као са савезником или непријатељем.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Пишете: „Јер што не може бити, то неће ни бити.“ Зар заиста верујете, да сте Ви тај који ЗНА шта ће бити и под којим условима? Остаде Недић у Србији. Остаде и Дража. И поред свих њихових племенитих жеља, које по мени нису спорне, не сјурише се ти силни четници и не ударише на окупатора. Како долазите до закључка, да би се четници у првом рату „сјурили“ из шума на Немце?
Што се тиче српске снаге у коју сумњате, зар Вам није очигледно, да се са нама Еуропа највише мучи? Сви су легли на руду, а ми какви такви одолевамо.
Спомињете, да смо имали ДВЕ ДРЖАВЕ 1914? Сада имамо ТРИ! Зар то није напредак? Какав такав. Или мислите, да Црна Гора, Република Српска не спадају у то друштво?
Могуће је, да сам нешто пропустио, па постављам питање, када је то Недић, или Дража позвао четнике да се „сјуре“ на окупатора? Значи постојала је прилика да се Ваша теорија провери у пракси. Јасно је, да Вашу варијанту ни Александар, ни Недић ни Дража нису прихватили. А Александар је на крају постао АЛЕКСАНДАР ОСЛОБОДИЛАЦ, а где су завршили Дража и Недић? Значи, да историјско искуство не говори у прилог Вашој тези.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Бркате четничке покрете и четничко ратовање. Ја говорим о могућности промјене борбеног поретка једне оружане силе из конвенционалног у герилски. Фронтални рат је Србија 1915-16. изгубила, а војска се повукла у страну земљу, напустивши народ. Да је остала у другачијем поретку, герилском илити, по српски, четничком, могла је наставити борбу по промијењеним правилима, а не напуштајући народ. Да је Александар командовао са Копаоника или Рудника герилски, умјесто са грчких планина фронтално, боље би народ био заштићен, а и војска герилски мање страда. Јесте, можда не би Макензен дизао споменике ратницима из бајке, али посао српског војника није да га пораженог хвали непријатељ побједник, него да одбрани народ. И национална држава и национална војска постоје само да би одбранили и ојачали народ.
Да се Александар подредио Србији, а не Србија Александру. Овако, морала се спашавати династија, а патрљци војске уклапати у стратегију савезника, а српску нејач ко шиша. Недић и Дража су у комбинацији, у далеко тежим условима на чији настанак они сами нису могли много утицати, одиграли далеко паметније по српски народ од Александра. Недић и Дража су под окупацијом успјели да избалансирају отпор са опстанком, док је Александар препустио земљу и народ окупацији од које се никад није опоравила.
Да, укинуо је двије СРПСКЕ државе: Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Данас имамо авнојевску Србију, номинално и по ничему другом независну, имамо дејтонску Српску, која није ни номинално независна, али јесте српска по ставу, и Црну Гору, која је само насељена Србима, независна је једино од Србије, и по понашању није српска уопште.
Република Српска је једна побједа послије низа пораза, па је њен значај наглашенији него што би иначе био. Ја се том побједом поносим, али она је огромна само у контексту специфичних прилика, које су настале ранијим ужасним поразима. Ја говорим о огромним губицима у свјетским ратовима, а Српска је само сјај звијезде на небу којег су ти силни порази и замрачили. И није извојевана у свјетском рату, гдје се Срби опредјељују између нуклеарних сила, него у једном малом, локалном окршају, који убијеђени и фокусирани могу да воде, јер су циљеви јасни и јер је СРПСКО СТАНОВИШТЕ јасно. У свјетском рату је СРПСКО СТАНОВИШТЕ Србима досад увијек било нејасно.
Понављам: Александар је лично побиједио жртвујући Србе. Дража и Недић су изгубили штитећи Србе, полазећи од далеко теже ситуације него што је било Александрово полазно стање. Александар је имао војску коју је повукао преко Албаније, а Дража је градио војску под окупацијом, док је Недић штитио народ сарађујући са окупатором који је већ био добио рат против Југославије. Александрово десетковање Срба и послијератна политика је и довела дотле да Дража мора изнова да организује герилску војску кад је Александрова творевина пропала за 12 дана.
Да је Александрова војска била француска дивизија, његов маневар повлачења из Србије би имао смисла. Пошто је она била СРПСКА војска, задужена прије свега да брани НАРОД СРБИЈЕ, а не да добија свјетске ратове и да ослобађа Јужне Словене и уједињује, он је маневром повлачења пао на задатку. Ја, који сам из Босне, бих Александру без проблема опростио да није ујединио све Србе, као што у суштини и није, него их је само све стрпао у једну државу коју су дијелили са другима, а да јесте сачувао онај дио Срба за који је одговарао, дакле источно од Дрине. Не, он је жртвовао Србе Србије да би проширио посјед своје круне, а то није за оправдавање.
Можда ово није прича пријатна за уши и српска срца, али народ који се налази у позицији у којој смо ми апсолутно МОРА да преиспитује све историјске одлуке, процесе и околности усљед који је стигао на ову тачку. Ако хоће да се избави. Ако је важније да се слави прошлост него да се преиспитује, онда бујрум и без кајања.
“Што се тиче српске снаге у коју сумњате, зар Вам није очигледно, да се са нама Еуропа највише мучи? Сви су легли на руду, а ми какви такви одолевамо.“
Да, српски дух је непомичан, али све је мање тијела кроз које може физички да постоји и све је даље српско дјело од српских природних инстинката. Срби као европска морална вертикала могу бити “у праву“, што им не мора помоћи да преживе. Срби су били морална вертикала и 1914., па су до 1918. страдали више него било који европски народ.
Сто година је кратак историјски период, а ми смо за сто година изгубили много, с тим што смо највише изгубили усљед кобних грешака везаних за свјетске ратове. Ми смо у ствари од 1916. до 1945. изгубили снагу коју смо градили 300-400 година прије тога.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Нема ни потенцијала да се такво стање промијени без крвопролића међу самим Србима.“ Има, има…
Било је земаља у горој ситуацији од Србије па су се извукли, свашта може бити.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Дајте мало оптимизма 🙂 , чим постоје војници постоји и потенцијал, сетите се хајдука.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Само сам упоредио пређашња искуства. 1914. смо имали државу, и то двије, војску, мобилизациони, ујединитељски моменат, малтене јединствену команду над народним снагама, па смо из тог рата изашли преполовљени. Шта данас имамо од онога што смо имали као народ 1914., у погледу снаге и стратегијске и логистичке спремности да се прими глобални рат? Хајдучија није никакав старатешки адут. Она је прибјежиште, морање. Хајдук не може бранити жене и дјецу, само може задавати проблеме окупатору који урнише народ. Хајдуци долазе послије пораза.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ваша идеја, да се регуларна војска претвори у нешто друго није позната у историји. Тачније мени није познато. Чињенице су неумољиве. Као што су регуларну војску у Другом рату Немци спаковали и одвели у логоре, зар се то исто неби десило и у Првом рату. Само би логори били на територији Аустроугарске. Резултат је хтели Ви то да видите или не, да је Александар претекао и сачувао државу. Сви остали су имали другачију замисао и нису сачували државу, а нису баш били успешни ни у чувању народа. Зар губици у Другом рату нису били већи него у Првом?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Зашто, је л’ немогуће ако постоји воља команданата? Зар свака војска данас не посједује јединице за герилске акције? Зар очување народа и одбрану треба претпоставити конвенцијама?
Осим тога, зар нису Руси Наполеона баш тако тукли, слабећи га четничким нападима? Шта спречава команданта поражене војске да не капитулира него да промијени начин ратовања? Које конкретно правило? То што то можда нико прије њега није радио? Какав је то изговор? Па читави ратови су добијени кад стратег одлучи да уради нешто што нико прије њега није радио. У томе и јесте генијалност. А Александар је практично имао на располагању герилски народ, нема бољег, и није га упослио.
На крају крајева, Дража је урадио баш то, реорганизовао је остатке војску на герилском принципу. Сви његови команданти су били старјешине који су од вољних бивших војника формирали нове јединице. Начин борбе је оно што наредиш војнику. Ако је фронталан, онда је ров и артиљерија, ако је герилски, онда је бусија, диверзија, ударац у позадину, уништење ресурса итд. Ко то зна боље од Србина?
И ја не знам за примјере гдје је војска у повлачењу напустила земљу и народ комплетно и склонила се у страну земљу. Можда их има, али ја их не знам и не знам како тај народ данас цијени ту војску и те команданте. Херојство српског војника није овдје упитно, али јесу одлуке његових команданата.
Нијемци су у 2. с.р. спаковали војску која се ПРЕДАВАЛА јер јој је тако наредила врховна команда која је КАПИТУЛИРАЛА. Они који нису признали капитулацију него су се реорганизовали четнички су заробљавани у оној мјери у којој се то у рату редовно дешава. Масовно су одведени у Њемачку они који су се предали.
Није проблем да ја са стране војне стратегије и аналитике нисам у праву. Проблем је кад се величају потези упитне тадашње вриједности, а који су имали и катастрофалне посљедице. Да су посљедице биле катастрофалне, то није ни спорно. Спорно је то да ли је могло паметније, тј. да ли су могле бити мање катастрофалне. Шта би за српски народ било горе да је Александар одлучио да не повуче војску из земље? Ја, са ове дистанце, мислим да не би било горе, ЗА СРПСКИ НАРОД. Александрово понашање у рату би се могло и оправдати да је његов послијератно понашања указивало на то да му је примарни био интерес осакаћеног српског народа, али јасно је да није. То комплетира слику о њему и ставља под знак сумње и његове намјере током рата.
Губици у Првом с.р. нису упоредиви са губицима у Другом. У Првом су ратом биле захваћене тадашње Србија и Црна Гора, док су Срби преко Дрине и Дунава и Саве били захваћени маргинално. У Другом су главница сви Срби у Југославији. Ако поредимо проенте у односу на такве главнице, онда треба да видимо колики је проценат Срба који су били изложени ратним дејствима страдао у Првом, а колики у Другом. Видјећемо да је више српских жртава процентуално било у Србији и Црној Гори у Првом рату, него у укупном Српству у Другом. Дакле, више је страдало Срба за које је био одговоран Александар и краљ Никола, у односу на њихов укупан број, него оних за које у суштини, послије 16. априла, нико није био одговоран, тј. били су одговорни сами за себе. Кад су били одговорни сами за себе, страдали су жестоко и масовно углавном тамо гдје су их “штитили“ партизани или гдје није било заштите уопште.
Чим су се образовале четничке јединице, страдања на тим подручјима су се смањила, мада нису престала, јер нису четници били нити најорганизованија нити најјача војска у Краљевини од 1941. до 1945. Али њихов успјех у одбрани цивилног становништа није занемарљив уопште. Гдје је народ масовно страдао? Тамо гдје су Срби били мањина и на рубним или равничарским подручјима гдје је било теже образовати српску герилску борбу и упоришта.
И на крају, Александар није сачувао државу. Држава која је настала није истовјетна држави која је нестала. И да је побјегао у Француску, по побједи Антанте је могао формирати исту државу какву је и формирао 1918. Шта мислите да би Енглези и Французи формирали на простору српских земаља 1918. да није било Солунског фронта? Велику Хрватску? Велику Бугарску? Велику Мађарску? Босну? Оставили би Аустроугарску? Чисто сумњам.
Осим тога, много је важније да преживи народ него да преживи држава. Видјели смо каква је држава остала иза обезглављења народа у оба рата. Шта су Срби добили једном или другом Југославијом дугорочно? Тројанског коња. Више њих.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сад ћемо да видимо да ли ће Амери докачити Русе
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Владане Ви сте пета колона, саботирајте их тамо 🙂
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Већ их саботира Трамп 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Неће бити, да је Трамп пао са Марса и да нема појма шта ради. Пре ће бити, да се понаша и користи Твитер за замајавање. А ми „верујемо“ да смо га прокужили.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Трамп није српски патриота, нити руски, нити сиријски, него амерички, колико је та позиција уопште искристалисана.
Данас амерички патриота све више значи да си против империјализма, против интервенционизма којег заступају глобалисти, да си против тзв. слободне трговине, тј. наддржаве, и свега другог за шта су они процијенили да штети америчком народу, а користи олигархији која влада и над америчким и над другим народима. Његова позиција се заснива на изолационистичкој политици која је изгубила пред Други свјетски рат. Наравно, како полазишта нису иста, и саме могућности тог става су еволуирале од тада до сада, што значи да то није више иста политика, али јесте сличан дух. Главни носиоци те мисли у америчкој политици данас су Рон Пол и Патрик Бјукенен, те плејада активиста, политичара и коментатора који су им блиски. Трамп је годинама уназад на свој начин иступао и критиковао неке аспекте америчког глобализма, али он није идеолошки сложен и дубок као Пол или Бјукенен. Зато Пол није могао освојити више од 1 посто гласова, а Трамп јесте. Бирачи не разумију истину, јер је она сложена, само разумију сигнале и надражаје, а Трамп је мајстор те врсте комуникације.
На Трампову жалост, Вашингтон је дуго прије његовог доласка био у рукама глобалиста, које је он запријетио да ће растјерати. То не иде тако лако, јер је јачи државни апарат од привременог предсједника. Није лако преузети и преусмјерити империјалну машину. За мене је чудо била и сама Трампова побједа.
Ја се не надам да ико на америчкој политичкој сцени воли Србе или Русе и равна се са мном по том питању. Било би глупо да се према томе опредјељујемо, јер то није могућ избор. Не воли нико ни Шиптаре, него му се уклапају у стратегију, и још дају лову. Важно је чија политика би нама најмање зла нанијела. Мени је већи проблем то што на српској политичкој сцени не могу да нађем некога ко воли Србе.
Твитер није за замајавање, него за комуницирање са бирачима. А са бирачима се комуницира замајавањем, јер они то воле. Народ воли да навија, а не да анализира. Чим навијаш, значи бираш између понуђених страна, а не утичеш на саму понуду. Осим тога, Трампу да није било твитера, он би изгубио, јер је комплетна машинерија традиционалних медија била не против њега, него се организовано потрудила да га сахрани и потаба чим се појавио на унутарстраначким изборима. Мени је то, рецимо, био кључни сигнал да у Трамповој појави има доста позитивног у смислу промјене америчке глобалистичке политике.
Акција креће одавде, дејствује по периферији, и питање које је нама Србима важно је колико ће она бити агресивна против нас. Што мање агресивна, то боља.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани, Христос Васкрсе!
И поред тога што је на занимљиву тему, ова прича о томе шта је требао Александар Карађорђевић да уради је ипак ,,шта би било кад би било“…
Не би требало ми сада да занемаримо оно што Владане помињете, и због чега сам и почео да пратим овај блог, а то је СРПСКО СТАНОВИШТЕ! Да га коначно кроз заједништво избистримо, осмислимо и изложимо у јасном нацрту који би могао да послужи као основ за Национални Програм, политичку снагу која би из таквог уједињујућег положаја заиста то могла постати и дејствено, корак по корак закорачити у ново ослободилачко и државотворно освешћење.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Морамо одредити шта је оно најшире у чему се већина нас родољуба слаже.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Поштована господо,
ред је да се идентификујете. Овако сте АНОНИМУСИ, који су у било каквој причи БЕЗНАЧАЈНИ. Тужно је, да се представљате као ГЕРИЛА. Можда вам и није познат појам, шта герила подразумева?
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
@Урбана герила, нешто слично томе су урадили ови са Стања ствари са својих 10 тачака за Србију, има код њих на сајту.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Ваистину васкрсе!
Расправа о Александру има српско становиште за полазиште. Можда смо Слободан и ја мало дубље забраздили у “шта би било кад би било“, али мислим да се морамо сложити да у кобним српским одлукама у 20. вијеку има најмање српског становишта и да свака расправа о томе шта је српско становиште, а шта оно није, мора да крене од расвјетљавања историјских заблуда. Без поштеде Петра, Александра, Павла, Драже, Пере, Мике… Без симпатија или антипатија за фашизам, антифашизам, демократију, глобализам и друге империјалистичке идеологије.
Основно је питање да ли је српско становиште оно око чега се већина слаже, дакле, компромис, или бескомпромисно разрачунавање са појединачним историјским моментима и одлукама, без идеализовања личности. Кад кажем већина, то може да буде већина декларисаних родољуба или већина народа.
Ја мислим да је то почетна тачка. Параметри расправе.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нисам сигуран, да је „српско становиште“ нешто зацементирано за сва времена. Верујем, да свако време носи своје бреме, те се у складу са тим и одређује и српско становиште. Искуство у последњих двеста година показује, да у Еуропи нисмо имали савезнике. За почетак би то могло бити призивању памети. Нема ту везе ни Александар, ни остали које спомињемо. Мене изненађују „православци“ којима нија јасно о чему се ради и да Еуропа је директно прихватање католичанства. Равноправно са тим је и однос према КиМ и Српској. Немам појма шта још треба додати српском становишту, које се спомиње. Мало је претенциозно, да се мало мало па појављују идеје о „српском становишту“ од појединаца, а нико не пише о српском становишту ДАНАС. Ако и пише, углавном критикује некадашње Србе. А ваљда рекох, ОТПОР према исконском непријатељу је основица и резон СРПСКОГ СТАНОВИШТА.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У једном погледу јесте зацементирано.
Српско становиште је интересна позиција, а не исход, не одлука. Шта је у интересу српске нације у свакој датој геополитичкој ситуацији, али и у дугорочној стратегији. Ја сам то обрађивао у вези са кнезом Павлом и ситуацијом 1941. уопште. Не морам ја бити у праву што се тиче исхода, али мислим да јесам кад је у питању поставка.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ако желимо озбиљно да разговарамо, свакако да ћемо узети појмове у њиховом правом, а не придодатом значењу. Дакле, Српство и српско становиште нису и не могу бити предмет лицитирања масе (да не кажем руље) на коју је сведен наш народ, већ бескомпромисно постављање ствари и вредности тамо где припадају. У такав однос свакако спада и одбацивање било каквог идеализовања личности, епоха, идеологија… тачније једностран поглед на ствари. Најчешћи проблем око разумевања тога шта у ствари представља српство је неслагање појмовника и стање политичке несвести које су узроковане последицама југокомунистичког идеолошког испирања мозга, таблоидиотизације и вулгарно банализоване варијанте ,,национализма“ из 90-их.
@Јован Т. на Стању Ствари сам наишао на тај предлог пре неке две године и обрадовао се. Међутим, у расправи се показало управо ово о чему говорим овде. Имам је забележену, а надам се да се може и тамо наћи још увек.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
“Најчешћи проблем око разумевања тога шта у ствари представља српство је неслагање појмовника и стање политичке несвести које су узроковане последицама југокомунистичког идеолошког испирања мозга, таблоидиотизације и вулгарно банализоване варијанте ,,национализма” из 90-их.“
Баш зато се и не могу почети ударати стубови српског становишта без расвјетљавања прошлости. Како да знамо шта је данас српско становиште, ако не знамо шта је оно било или није било у кључним тренуцима прошлости. Стога и расправа о Александру. Без правилног постављања према њему, крпимо кров који прокишњава зато што су темељи попуцали, а они нису правилно изливени на самом почетку. Џаба га крпимо.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Јоване, има тамо свега и свачега. Што не написате, шта су урадили? Наравно, да је то заборављена ствар о којој нико не пише, а Ви се сада тога сетисте!!?? Свако може да напише „10 тачака“, али се вазда нађу неки, којима се нека од тих тачака „не свиђа“, или не паше. Обавестите пратиоце ОВОГ сајта, да је СТАЊЕ СТВАРИ стигло у фазу објављивања обичних вести гарнираних са рекламама непримереним за православни сајт. Мени је Ацо од Смедерево укинуо „право“ да коментаришем,иако сам ПОТПИСАО тих 10. тачака и био један од „акционара“.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Немам појма шта значи бити „Амерички патриота“. Знам само, да је Трамп ЗДРАВ, ПРАВ и све остало што подразумева врхунски КАПИТАЛИСТА. Како сте написали има овде безброј „српских патриота“. Нажалост, број родољуба је упитан. Изгледа ми, да је Ваш утисак о Америма погрешан. Као што Ви постављате тезу, да је Александар био „папан“, зашто то не примените и на Трампа? Надлежни га потурили, да замајава америчке патриоте, који, слутим, немају појма шта се дешава ни у америчкој економији, ни у свету. Није он добио изборе! Изборе су добили они који су га потурили. Вратио би се на дефетизам, који сам ОСЕТИО у основном тексту. Могуће је да ме је осећај преварио? Нисмо опстали зато што су политику водили данашњи другосрбијанци, или неки слични из претходних времена, већ смо опстали, јер вођство, а и већина народа веровала да пружање озбиљног отпора нешто заначи. Причу из текста слушамо свакодневно и никако да буде опште прихваћена. Чини ми се, да се из тога види СРПСКО СТАНОВИШТЕ. Нема потребе, да ми као појединци тражимо да се „утврди“, „пронађе“ и шта ти ја знам. Потребно је само, а ово САМО је највећи проблем, да се обједини, удружи и претвори у некакву организовану снагу. Јасно је то и оним другима, па нас постепено даве. А за крај постављам и питање. Шта би било од 1914 па на даље, када су Аустроугари онако немилосрдно се обрачунавали и у Србији увели ЛАТИНИЦУ? И Ви сада пишете, да је постојао неки други избор!!?? Можда бркам и не памтим, па ми помозите. Шта писаше у ултиматуму? Да ли то МЛОГО личи на Рамбује? Ја прочитах овај текст и видех, да пишете неупоредиво писменије, али ко да Вам је идеолог наш текући несрећник.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Додао бих нешто што није поменуто.
Генерације од 40-их до 70-их су својом кризом идентитета и неспособношћу у сваком смислу доказале да на се од њих ”пита не прави”.
Нажалост, они још увек представљају ”дрматоре”, и то врло арогантнте, јер, иако држе све полуге моћи у својим рукама, кривицу сваљују на своје потомке, за које у Србији нема ни леба ни места. Пример је српски председник који тврди да су млади Срби ”нерадници”. Пример је и аутор овог блога и они који на њему коментаришу, који га оптужују за дефетизам.
Гротескне су оптужбе за малодушност које долазе од стране поколења које је, у апсолутној већини, одбило да омирише барут, док су им растурали земљу. Тада су се пушке латили само они којима су католици или муслимани директно припуцали под прозором, уз пар часних изузетака мешу осталима, којих нема више од неколико хиљада.
Од оне мањине што је током деведеситих држала пушку, нити један није део естаблишмента.
Генерација која се формирала и одрастала уживо гледајући ко му је пријатељ а ко му ради о глави, која има најјаснији српски идентитет, не пита се апсолутно ништа. Да би се додатно осигурало да не таласају, подељени су им пасоши, тако да излапотине које су спискале простор од Вардара до Триглава могу комотно да наставе да крцкају његове остатке.
Ако се погледају поруке за стицање легимитета садашњих српских власти (изборне и друге) може се јасно видети коме су упућене – не онима на којима свет остаје.
Сваке године стотинак хиљада најамбициознијих (тачан број се крије) напусти српске крајеве, на злурадо задовољство садашњих и скорашњих пензионера.
Узгред, било би лепо када би, они што, упозорења да би следећи светски рат за Србе представљао катастрофу, називају ”дефетистичким”, лепо рекли где су били у периоду 91-99, као и то где намеравају да буду у том наредном крвопролићу.
Конкретно – шта би урадили ако би Председник Вучић прогласио мобилизацију и послао војску на фронтове?
У уво сам се претворио.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Генерално се слажем са изнесеним осјећањем. Све је питање одговорности. Југославију су растурили комунисти и генерације које за њом највише кукају данас. А њихова – не моја – је била одговорност да је чувају, ако им је била добра. Ја сам био дијете и чак и да сам желио, нисам јој могао помоћи.
Али исто слиједи и за нас. Ко шта воли, и ко је за шта одговоран, за то треба да се бори. Побјеђује онај који се боље бори за своје циљеве. Кад кажем боље, мислим: адекватним средствима. Некоме је адекватна атомска бомба, некоме лова, некоме демографска експанзија, некоме вазалство јачима.
Проблем је процијенити своје могућности и допунити их могућностима других истомишљеника који би се борили. То је стварање војске.
И да, реализам није дефетизам, ту смо се сложили. Према критичарима мога “дефетизама“, ја би требало да призивам рат курчећи се како су Срби јаки и непобједиви, јер то соколи омладину која би у том случају гинула, а да игноришем сва искуства и све чињенице које говоре супротно, и да притом неко други – не ја – оде да погине мислећи како га метак не бије.
Ја нисам против рата као појаве исконсе људским бићима, али јесам против еуфоричног, непромишљеног, таблоидизованог погледа на рат. Ако се по јутру дан познаје, 21. вијек би могао бити најкрвавији и најварварскији у људској историји, чак гори од ужасног 20. вијека, а ја не бих желио да мој народ нестане у тим приликама. Овако духовно слаб и физички ненаоружан народ није за рат.
Што се тиче српских ратника, од којих су ми многи близак и најближи род, зашто се ништа ни питају? Ко је требало да се избори да се они нешто питају? Гдје су били Пантери кад су им убили Маузера? Гдје су били Лавови кад су им убили Манду и Вукови кад су им убили Кнежевића? Не оптужујем, али позиционирам одговорност. Како је могуће да толика сила бораца препусти државу коју је својом крвљу створила издајницима и криминалцима?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
То о убијању тих команданата је занимљива прича, мучки нема шта.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не знам зашто ми је последњи коментар под анонимни, као ни како да одговорим г. Ивковићу, јер испод његовог коментара нема оног ,,Одговор“.
Елем, можемо причати и о прошлости, не сматрам то погрешним, већ се само бојим да као што обично бива, заглавимо у навијачким препиркама, иако се начално слажемо. Ипак, свакако да је потребна и основа, нацрт једног програма или бар осовине, као обједињујућег чиниоца пријемчивог сваком искреном родољубу. Нека врста основног стајалишта без кога нико родољубиво мислећи није.
У суштини се слажем са Вашим мишљењем о краљу Александру, а волео би да пред нас израњају ликови српских и православних мислилаца и прегалаца као узори, спрам којих би се мерили и настављали.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Не знам зашто се то дешава. Погледаћу.
Управо је навијање проблем. Код интелектуалаца тога не смије бити. Ја немам обавезу да браним никога из српске историје безусловно. Истовремено, имам обавезу да разумијем сложеност специфичних прилика и ков појединачних личности који је утицао на њихово опхођење у приликама које су има наметнуте. Ако смо интелектуалци и родољуби, онда ћемо Александра аналлизирати у свјетлу могућег, и уз разматрање посљедица за које је одговорана. Ако смо навијачи, онда ћемо му громогласно аплаудирати и пљувати све који га критикују, или ћемо бити на супротној страни и без анализе га осудити. Држање за стуб српског становишта је једино што прави разлику између ова два модела.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Одговор на питање ”зашто се то дешава” углавном сте дали у тексту о полиархичном систему. Ја бих био склон мишљењу да су гране контроле много шире, а слично сматра и Стевановић у овом напису:
http://www.srpskilist.net/gledista/paukova-mreza-srpskih-tajkuna
Други део одговора је дао сељак Жика Вуковић, чија се кратка анализа може наћи на Јутубету. То бих допунио једним цитатом: ”Those in corporate captivity would do anything to ‘feed a family.’”
Трећи део проблема лежи у ономе што сам поменуо у претходном коментару – вентил емиграције сасвим сигурно попушта притисак на естаблишмент. Бизмарк је, својевремено, посматрајући клипане на руском двору, изразио уверење да ће тако способни људи завршити у опозицији. То се на крају и десило.
Да се то не би догодило и српској власти, ту је рецепт ала Броз&Кастро – изволите ви преузети свој пасапорто, па у иностранство.
Што се тиче грехова новијих генерација, мислим да је онај највећи опет везан за претходнике, јер евентуална пасивност младих је дефинитивно стечена, не урођена.
Након насилне урбанизације, стопа запослености у Србији је 30-40%, па су родитељи један од главних извора прихода младих и здравих људи, и самим тим су ови у њиховој власти и од њих зависни. Пре него што су ”меме” на Вукајлији цензурисане, тамо сте могли наћи одличну илустрацију те друштвене дегенерације – слика приказује групу младића у парку који са жалошћу коментаришу: ”Који бедак, брате, пензија тек у понедељак”.
Када томе додате ендемичну патологију српског савременог родитељства која се хвали колико су Срби ”бољи родитељи од западњака”, због чињенице да им се потомци ретко осамостаљују пре тридесете, онда добијате потпунију слику проблема.
Слична је ситуација и са ветеранима – уморни и разочарани, а многи и даље носталгични за Југославијом – прихватили су корицу хлеба у замену за ћутање. Ко им убија команданте и испоручује их у хагове, то много боље знају ти команданти, има их много живих, а ћуте ко заливени.
Јуче је Вучић помињао Јасеновац и обећао јачање војске. Војска је потпуно под контролом Нато, али се онима који су рат деведесетих посматрали на екрану, вероватно одмах од поноса успева да дигне, док им деца у стотинама хиљада напуштају замљу.
Уосталом, једино чиме се Председник бави јесте ослушкивање шта је неко лано на интернету, да би одмах сутрадан спремио изјаву да умири јавност. Права власт у Србији је ко зна где, мирно спроводи своју агенду, и нема времена да се бави тиме. Демократији је у опису посла само ЛЕГИТИМИТЕТ, ништа друго. Вучић је савршен демократа, који обезбеђује легитимитет овоме што се дешава.
Чак и они што су се, пред пензијом, сетили ”српског становишта”, активно учествују у ”унутрашњем дијалогу”. Мора се признати Председнику – обећао је Србима ”унутрашњи дијалог”, и дао им Га је. Уместо да се насмеју на шизофрено поигравање појмом ”унутрашњи монолог”, српски полусенилни интелектуалци прихватају наратив у коме се расправља да ли о суверенитету СР Србије треба да одлучује Европска унија или Савет безбедности, све док се број становника смањује геометријском регресијом, привреда не постоји, безбедност такође, Црна гора улази у Нато, а БиХ контролишу Вашингтон и вехабије. Направили су петиције, још само да покрену патриотски лист…
За оне који не пристају на сав тај третман у здрав мозак, пасош је много рационалнија опција од исправљања кривих дрина. Људи увек иду линијом мањег отпора, баш као што вода увек иде низбрдо, и то се не да променити, већ само искористити знање те чињенице.
Евентуалне промене зависе од тога колико брзо критична маса интелигентних у Србији схвати да мора или нешто да мења, или да се спреми да увезе Арапе да им мењају пелене. За сада, Србенде бирају Арапе.
Мислите ли да је случајно што је Председник ономад у тв емисију довео своје родитеље? Речено му је да да легитимитет српској де-генерацији, у којој се хијерархија огледа у ланцу: пензиони фонд – њен прималац, бивши члан СКЈ – средовечно ”дете”. Иако се женска ”деца”, по својој природи, у томе боље сналазе, проблем је у томе што су они, од којих се очекују промене, тако потпуно кастрирани.
Није то, у самој суштини, много другачије ни на Западу, али су Срби баш закуцали на дно.
Онај ко је осмислио пензиони систем је, очигледно, обавио одличан посао. Свет тако данас остаје на државној сиси, и на ономе ко је гарантује.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Одличан коментар!!/ако изузмемо поједине делове.но идеално је само у замишљању, зар не.-)/
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Дуго сам контао шта да додам, али немам шта. Осим можда да је потребно да се занемаре “мале” теме, попут Косова, криминала, корупције, малодушја и да се баш прича о великим, које се углавном своде на судбину 7-8 милиона Срба у глобалном тумбању становништва. Руководим се чињеницом да има страшно сиромашних земаља које кад би незнатним процентима своје популације потпуно сатрли и измјестили Србе, а видјели смо да без проблема Бенгалци могу сутра закуцати на врата Србије у хордама.
Свиђа ми сеСвиђа ми се