Криза српског национализма произлази, између осталог, и из погрешног разумијевања извора, развоја и природе српског новог национализма у годинама пред и након званичног пада југокомунизма.
Народ у којем не постоји доминантна организација која заступа јачање и бољитак тог народа науштрб сила које га слабе и разарају морао је давно да преиспита полазишта са којих гради одбрамбене механизме и метаболизме. Али није.
Зато имамо телевизијске двобоје у којима декларативни националисти један другом очи копају, да би заједно освојили мање од пет посто подршке учесника у изборном процесу, док у истом доминирају снаге које су не само декларативно антинационалне, него које и отворено и агресивно дјелују на разарању српске националне снаге за рачун окупатора.
Зато имамо вјечне расправе између оних који Слободана Милошевића сматрају српским родољубом и оних који га куну као комуњару и Југословена. И између оних који Зорана Ђинђића сматрају издајником и оних који га сматрају визионарем, те оних који сматрају да је био издајник који се опаметио, ородољубио.
Зато имамо Српство које нико организовано не брани, а то би био посао родољуба који дјелују као националисти.
Ствар је у полазишту, у становишту, а не у избору стране.

Ваља сагледати изворишта данашњег српског национализма и мјерити га аршинима ползе српском народу. Да ли он може бити бољи с обзиром на то из чега је никао?
Српски национализам какав је из искуства познат живим Србима је изникао директно из комунизма. Не од владике Николаја, не од Црњанског, не од Лазе Костића, не од Дучића, и не од Светог Саве. Ријетки су и неутицајни Срби који су њиховим национализмом живјели и у којем су васпитани. Не, него од Леке Ранковића и Добрице Ћосића. Ниједна жива генерација Срба није образована и подигнута ван југословенског комунизма, смртног непријатеља српског национализма. Нови национализам се сјећа Лазара и Његоша и Карађорђа и дугује им духовну димензију, али је оперативно нетрансформативан и сасвим условљен југокомунистичким стегама и свјетоназорима.
Како су српски комунисти у сумрак Хладног рата и његове Југославије листом постали националисти?
Партијашки, удбашки национализам југосрпства се, наиме, само пресвукао у тобоже обновљени српски национализам, потребан српским комунистима остављеним на постхладноратовској вјетрометини.
Како су несрпски народи Југославије и ушли и изашли из Југославије пратећи стриктно своје интересе, а Срби стриктно у томе им помажући, престанак хладноратовске потребе за постојањем Титине Југославије оставио је српске комунисте без идентитета, без упоришта, без сврхе, а са знатном количином моћи и власти којом је требало у име нечега млатарати.
Али у име чега? Шта сад да буду?

Комунистички преврат је масакрирао и распирио на вјетру српски државотворни национализам, којему су смртне ране задале још Александрове амбиције, његове — и његових британско-француских тутора – Проклетије, Кајмакчалани, Солунски процеси и Југострадије. Двапут је за тридесет година биолошки нестанак окрзнуо Србе, а њихову младост, здравље, снагу, интелигенцију, носиоце напретка и јачања оба пута је намјерно и систематски сатро. Ко да се опорави послије два огромна, катастрофална пораза, свјетскоратовских размјера?
На које позиције су се могли вратити незнабожачки и незнародни српски комунисти кад су сатрли и затрли стубове српског национализма у име Партије и поретка за које нису знали да нису ту због њих, него због потреба сукоба империјалистичких сила. Уништили су своје за обећани јадац.
Елем, као што рекох, имали су прејаке полуге власти и моћи да би се окренули и отишли, па су, као прави комунисти који живе не за нешто, него против нечега, уточиште нашли у антиглобализму, пошећереном Газиместаном, Добричиним равноапостолством новосрпства и отвореном агресијом Атлантске империје на Србе.
Не, нови српски национализам, овај партијашки, није органски, него генетски модификован, није за него је против, није заснован на љубави према свом роду, него на мржњи поражених комуниста према агресивном поретку који је дохакао њиховој револуцији… Коријени милошевићевског национализма се не могу објаснити Газиместаном, нити Меморандумом САНУ-а, него баш оним злослутним говором пораженог вође који “визионарски“ прекасно прориче, говором који пршти не од српског национализма, него антиглобализма.
Милошевићев национализам, колико год га је било, је био споредни дио његовог антиглобализма, а никако мотивисан пробуђеним национализмом. Он је био националиста зато што је био антиглобалиста, а не обрнуто. Бранио је остатке урушеног поретка од глобалистичких хорди, а српски народ му је био војска, а не извориште снаге.

Војислав Шешељ је, као дисидент и политички теоретичар пар екселанс, тај свој антиглобализам боље теоријски запаковао у национализам, боље их фузионисао, јер је, тражећи она упоришта, набасао на Лазу Костића, па Момчила Ђујића, па се обрео на терену који је, послије уништења државотворног и светосавског национализма, остао упражњен. Шешељ је, ипак, уложио значајан напор да тај простор попуни идеологијом новог српског национализма, теоријски повезаном националистичким духом чији су појавни облици и носиоци одавно уништени. Он се потрудио да премости тај јаз од педесетак година, иако оперативно никад није изашао из Удбиног шињела и партијашког национализма по којем је Партија илити Странка и даље највиши степен поимања политичке организације, којем се подређује све. Шешељев национализам никад није досегао висине државотворности.
И друга страна идеолошког спектра потврђује ову теорију настанка српског новонационализма. Срби су се током деведетих подијелили око Милошевићеве политике, и то баш на глобалисте и антиглобалисте. Српски националиста би позиционирао српски интерес и интересно преговарао у односу на њега. Антиглобалисти и глобалисти у Србији су се дијелили око једног питања: да ли сте за отпор Атлантској империји или сте за потпадање под Атлантску империју. Српског становишта ту нигдје није било, па ни интересног преговарања, осим донекле преко Дрине, гдје је баш српски опстанак био баш директно угрожен.
И данас га има врло мало, јер и данас се дијелимо искључиво референдумски, с тим што су некадашњи тврди антиглобалисти прелетјели међу глобалисте и тотално их збунили.
Зато је могуће да Александар Вучић прелети како је прелетио. Пошто ниси везан родољубљем за Српство, него си био везан страном за или против глобализма, довољно је да промијениш дрес. Родољуб не може промијенити дрес, јер он ничији дрес и не носи. Тако родољуб не може бити ни фашиста или антифашиста, јер он је родољуб и не облачи дресове бјелосвјетских идеологија. Поставља се за себе и своје, а не базира оно за шта је на оном против чега је.
Биће боље кад неко пита шта је овдје добро за Србе и кад кроз призму одговора на то питање раздробимо грешке у развоју српског новонационализма. Није проблем бити антиглобалиста, чак је то природно за мислећег појединца, него је проблем прво бити антиглобалиста, па тек због тога и српски националиста.
Ја мислим да нам недостаје стратешког и дугорочног размишљања. Не треба се посебно везивати за поједине странке што не значи да их не треба подржавати и гласати за њих.
Политика је уметност могућег, каже Бизмарк.
Не знам да ли ово има везе али једном сам читао: „…. Албанска бригада је остала сама у Западној Македонији да се бори против одреда балиста и качака, од тога није било ништа, албански партизани би се разбежали чим опазе Џема, вођу локалних балиста, како је писао Темпо“. Они сарађују под свим могућим идеологијама.
Мислим да се не треба посебно везивати за било који облик уређења па чак ни за монархију или демократију, данас најпопуларније међу националистима. Монархија се повезује са Православљем и неки сматрају да је бити православац а не бити монархиста незамисливо, или у другој верзији бити родољуб а не бити монархиста.
Шта мислите о Дверима? Ипак су то млађи људи.
Свиђа ми сеLiked by 1 person
То је и поента; нема стратешко размишљање одакле да дође. Нико није образован у Српству и национализму, нема довољно униформности у ставовима које би било да је било националистичког образовања. У комунизму је постојала униформност која уједињује и смањује простор за размимоилажења. У национализму изграђеном као прибјежиште, а на као природно, основно становиште, не може бити потребне униформности.
Шиптари сарађују јер посједују органски национализам који никад није уништаван, чак је кроз комунизам и поспјешен и консолидован, а преко границе, под “вељикосрпски шовинизми“, је радикализован и изоштрен. Њих нити је ко систематски истребљивао, нити им је неко програмски спутавао национални осјећај. Штавише, подстрекиван је и неријешеним националним питањем и као оружје у борби против Срба.
Ја нисам против монархије, али сам за стриктне и високе стандарде по којима се постаје монарх. То је велика част и заслужује се великом борбом и жртвом, а губи се врло лако. Није ми познат ниједан Србин који те стандарде испуњава, тако да мислим да је бесмислено трошити енергију на промјене које не доносе ништа очигледно добро. Тим прије што је за управљање државом свеједно да ли постоји нека фигура без политичког утицаја на њеном челу или не постоји. Ови који се намећу ничим нису заслужили да се зове српским краљевима, па се ваљда због тога и даље држе југословенске круне. С друге стране, мислим да ће бити озбиљнијег напора од стране Енглеза да угурају некога од Карађорђевића на пријесто. Моји кандидати би били Павлови насљедници, јер се Павле није осрамотио, мада када бих гласао на референдуму, опредијелио бих се против монархије ради монархије.
Прије бих поправљао изборне и управне системе да повећам степене и начине директног учешћа народа у бирању и управљању и повећавање простора за квалитетне појединце да се без странака наметну на локалним изборима, или да из странака изгурају олош.
Дверима требају паре да би живјели, као и свима осталима. Питање је гдје ће их наћи. Није довољно оно што Бошко прича, ако је истина, о ослањању на законом прописане државне паре. Можда јесте довољно за преживљавање, али није довољно за побјеђивање. Са идеолошке стране, мислим да их је политика упрљала, што је неминовно, али баш због тражења материјалног ослонца, што не мора бити неминовно. Ја градирам српске политичке опције не према томе ко је идеалан, јер ја сам сам несавршен, и одакле ми право да тражим савршенство, него ко посједује највише сличности са мојим убјеђењима. Тренутно су то Двери. Имам неке тактичке замјерке, али мало ја видим од онога што стварно јесте, па се не бих упуштао.
То да ли су љотићевци или нису је глупа прича, и само Радикали могу да је потежу.
Мислим да је Бокан у праву и да није тако како он каже, Двери, који нису имали прилике да разочарају бираче, би биле друга најјача политичка опција у Србији, по самом аутоматизму разочарења у све који јесу били на власти. Ја стално понављам да глас није невиност, не губиш га само једном. Па, шта ако погријешиш? Па, шта ако они које си бирао испадну другачији него што су обећавали? Гласај даље, за неког трећег, четвртог, петог…
Ја сматрам да слободан човјек, који се интересује за политичке, економске, друштвене прилике у свом друштву има неколико начина на које може учествовати у политичким промјенама у своју корист. Може гласати, може донирати странкама, може потплаћивати службенике и политичаре, може прибјећи насиљу. Све је то легитимно, али није све друштвено корисно. Једино ме нервирају они који одбијају на учествују на било који од ових начина, а кукају како ништа не ваља. Ако подмићујеш, то је у реду, али не жали се на корупцију. Ако не гласаш, не жали се на то ко је на власти. Ако одбијаш демократију, а не волиш стање, онда прибјегни насилним средствима. Само немој бити да не радиш ништа, а да кукаш.
Одох ја далеко 🙂 Хвала на питањима.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ne, svaka cast na iscrpnom odgovoru, meni je zadovoljstvo.
Da bi narod imao malo veci uticaj potrebno je izvrsiti
decentralizaciju.
U Srbiji ima samo 180 opstina, samo cetiri evropske zemlje imaju manje. Susedna Madjarska ima preko 3000, Hrvatska preko 400 itd.
Uglavnom kada se kod nas govori o decentralizaciji ima se u vidu regionalizacija sto je uvod u novi sepatatizam i feudalne drzavice lokalnih politicara.
Opstina Novi Bg ima preko 300000 ljudi to je kao jedna drzava sa druge strane Crna Trava ima oko 2000. Niko se time ne bavi jer im to i odgovara, tako je vlast dalja od naroda.
A seoske skupstine su u nasoj tradiciji, Jevrem Grujic kaze da se parlamentarnom zivotu naucio,ispod starog oraha u rodnom selu na seoskoj skupstini.
O ovome je pisao Slobodan Antonic knjizi Demontaza kulture.
Свиђа ми сеLiked by 1 person
Да се управљање друштвом базира на користи друштву, тј. да је друштво слободно, ти закључци би били сасвим природни и уређење би се кретало у том смјеру. Међутим, кретање је у супротном смјеру и добро је организована само пљачка. То је основна ствар коју Срби никако да схвате. Систем функционише САВРШЕНО ономе који га је ЗА СЕБЕ направио. Народу не функционише НИКАКО, али то је зато што за народ НИЈЕ ни направљен. Народ мора да се избори да њему буде добро, да систем буде направљен за њега и да ради за њега. А то се постиже организовањем сваке групације око свог уског економског, политичког или социјалног интереса, па онда сукобљавањем тих групација, или уједињавањем, до коначних компромиса које граде равнотежу. Добро друштво није богато, нити егалитаријанско друштво, него друштво уравнотежених интереса. Ја сматрам да та равнотежа мора бити посљедица трвења, сукоба и компромиса на које стране пристану и који су наспрам њихове снаге, јер ако се наметне одозго, нису појединачни интереси срасли у њу, нису нашли своје мјесто у систему, а то није природно стање и не може трајати и не може градити друштвени уговор без којег друштво не може бити сретно.
Зидови пуцају и кров цури углавном због темеља и можемо их чепити и малтерисати колико хоћемо, не можемо их поправити јер нису они проблем. Они су посљедица, а не узрок. Они су лист на грани, а не коријен, нити стабло.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
https://www.facebook.com/dragoslav.bokan/posts/10156142812549144 Ово је добра анализа
Свиђа ми сеLiked by 1 person
Ако пронађете чија је шаховница знаћете ко их подржава, ако знате ко су шћипетаре-чифутари и шта значи ШОТЕ знаћете ко их подржава. Ако знате како изгледа грб Југе из 1943 из Јајца (нико се не пита зашто) и ако сте у стању да прочитате символику (шест) знаћете ко нас је сјебао. Ако знате шта значи црвени терор знаћете одакле све иде.
Погледајте врата на Даунинг стриту 10 па погледајте символ изнад врата знаћете ко управља Бритима, уосталом ако знате шта је брит.
Мало смо превише мали и подељени таквој 7-главој накази да се супротставимо.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ko će sve to da nađe i gde? hajde malo linkova, a ne ovako, u formi pitanja….
Свиђа ми сеLiked by 1 person