Убиством Оливера Ивановића срушен је и мост који је он градио, мост који је спајао доба српске одбране Косова и Метохије са временом пуког српског одржања на њима. Оливер, са свим својим врлинама и манама, је на мосту бранио Србију на Косову, а кад га је Србија напустила, бранио је на њему голи живот српског народа.
Убиство Ивановића није изненађење, не само зато што је он то наговјештавао. Не може бити изненађен ниједан нормалан Србин, јер Србе на Косову и Метохији убијају деценијама. Није ни Оливер Ивановић изузетак од тог црног таласа, него је само његова највидљивија жртва, и највише нам га је жао, као Србина, борца и симбола.
fbstranicakmКо га је убио, не знам, али ко је дозволио да буде убијен, то је јасно к’о дан. Његова смрт је епилог приче о напуштању Косова и Метохије од стране авнојевске Србије и препуштање већински српских дијелова Шиптарима, које је завршено – да, завршено – 2013. године кад је потписан Бриселски тзв. споразум. Све српске вође које стоје иза Бриселског споразума и оне које су довеле до њега су једнако криве за смрт Оливера Ивановића као и онај који је пуцао и онај који је наручио.
Косовско-метохијски Срби, који су се колико-толико добро држали пред шиптарском и империјалном најездом док их није напустила званична Србија, бриселским парафом су предати на милост и немилост Шиптарима.
Оливер Ивановић је до 2013. могао бити симбол борбе, а од тада је стуб останка. Стуб који је јуче пао. Какав ће његова насилна смрт сигнал упутити остатку народа који се борио да остане, можемо само замислити.
Одбрана Косова је завршена кад је Београд престао да помаже у одбрани Оливеровог моста у Митровици и кад је кренуо да предаје линије одбране Шиптарима. То је истина, а вјеровање Вучићевим обманама је већ у домену српске патологије. Још многи Срби ову истину одбијају да прихвате, али да се изразим грубо, кере лају, а каравани пролазе. Неодговорно је правити се луд, па макар то било и из најплеменитијих побуда. Откако је Сјевер Косова, тј. Ибарски Колашин, предат Шиптарима у надлежност, опстанак Срба је зависио само од тога како се која заједница сама снађе у односу са Шиптарима.
nasjeipakviseОливер је премостио та два раздобља и нашао снаге да се бори у тежим, промијењеним условима, кад је против одбране Српства на Косову и у Метохији на страну Шиптара стао и званични Београд, столица авнојевске Србије.
Данас и кусо и репато по Србији плаче над Оливеровом жртвом, многи и да би му се постхумно примакли, да би се приказали на његовој страни, од које су најчешће били далеко за његовог живота. Његова порука “Нас је ипак више“ постала је за два дана политичка поштапалица сљедбеника идеолошких тежњи које везе немају ни са Ивановићем ни са његовом жртвом, Косова се одричу годинама и деценијама, а помало га се и гаде, као и свега српског.
Ко се није бунио против Тадићеве предаје царина – јер царина је једина битна граница – тај нема шта сад да нариче над Оливером. Ко се није бунио против Дачићеве и Вучићеве предаје Сјевера, тај је лицемјер и нема морално право да својата жртве те издаје.
Над јунаком у српској традицији не плаче ни породица, а над јунаком Оливером се најгласније ускукала иста она лицемјерна Тадићева, Дачићева и Вучићева Србија која је њега и његов народ оставила на милост и немилост великоалбанској агресији. Од тога нема очитијег знака политикантства и обмане. Ако си за био за Тадића или Вучића у вријеме кад су они издавали Косово, не можеш бити за оног кога су издали.
Оливер Ивановић, покој му души, није заслужио да му над одром плачу издајници, лицемјери, подрепаши, и бриселске проститутке, ма које странке боје тренутно носили, а чија су му дјела и дошла главе. Ко није стајао на Оливеровом мосту, буквално или фигуративно, није заслужио ни да плаче над њим.