“Медитеранска“ прича Мирјане Бобић Мојсиловић, која је ових дана “дрмала“ српским друштвеним мрежама, да се изразим таблоидски, типичан је приказ српског односа са политичком културом Атлантске империје.

Не, није прича о пушењу, него о менталитету носилаца моћи и жртава моћи. Мала прича о великом проблему.

Иде прича како је позната списатељица сједила у ресторану у неком грчком одмаралишту, пијуцкала и дуванила, кад јој је пришао неки енглески туриста и замолио је да пређе за други сто јер је дувански дим сметао његовој дјеци. Или тако нешто.

џојс

Књижевница се, по српски, дакле, ужаснуто и нерадо, помјерила, иако то није морала, јер правила понашања у том угоститељском објекту нису забрањивала пушење. Дакле, њено је право било учтиво рећи надобудном Енглезу да одбије.

Српкиња је, међутим, одступила за други сто, подаље од Енглезовог забрана.

Ту није крај.

Енглез ће, на поласку, доћи да се захвали Српкињи коју је макнуо с њеног стола, што је удовољила његовим потребама иако није баш морала. А онда му је поносна Српкиња сасула све у лице, по списку, је ли, како једној типичној припадници правдољубивог, поносног, горштачког соја доликује. Шта он мисли ко је, зна ли каква је култура ту гдје је дошао, Медитеран је ово, еј, а не твоје покисло, блатњаво острво.

И нека му је рекла. Није се отворио ни за туру. Па, зна се како се захваљује у кафани на Балкану…

(Срећа му је што није ударио на Србе на Закинтосу. Али то је нека друга прича.)

 

А шта је овдје типично?

Српско инаћење? Ма, не. Српкиња се није инатила, него се повукла, иако је била у праву. Одступила је с положаја, такорећи.

Енглеска надобудност? Није ни то. Човјек је само штитио своју дјецу од излагања отровима дуванског дима. Чист људски интерес. То што је тражио нешто на шта није имао право, то нема везе, јер кад је то зауставило Енглеза… Па, наравно да се енглеска дјеца не штите од никотина тако што их не доводиш у кафане пуне дима, него тако што уђеш и љубазно обуставиш пушење док ти дјеца вечерају, па се онда љубазно захвалиш. Енглеска посла.

Па, шта је онда у питању? То да Срби немају длаке на језику и да не узмичу пред пиргавим Англосаксонцима? Па, рекох већ да је узмакла, а да му је накнадно, кад је Енглез већ остварио свој интерес и пошао кући, нану нанину у лице.

роудс

Не, типично је то што је Српкиња уступила своје право, а онда накнадно нешто као давала до знања и моралисала Енглезу. Да простите, јебе се Енглезу за моралисање. Кере лају, а каравани пролазе. Они да су се бавили моралом и да нису газили све пред собом зарад свог интереса не би ни постали империја у којој сунце не залази. Енглез је једноставним и чак љубазним захтјевом добио и оно на шта није полагао право, а Српкиња је узмицањем изгубила и оно на шта јесте имала право.

Мира је изашла из приче као “морални“ побједник, али изнервирана што се Енглез дрзнуо да се на “нашем“ Медитерану понаша као Енглез. Требало је, међутим, да буде љута на себе што није отјерала надобудног Енглеза тамо гдје треба прије него што је прешла за други сто. У том случају би она побиједила, а он би морао да се повлачи и прилагођава. Он би био морални, а она стварни побједник.

Или је требало да се прави Енглез кад већ одступа, и да са лажним осмијехом каже да јој је било задовољство уступити кисеонички животни простор мусавим Енглешчићима. И штипнути их за образ уз обичајно српско: “Дабогда се отхранили.“

Мислим, могло је и горе бити. Да је умјесто ње ту била каква другосрбијанска натољупка, већ би се пред кафаницом држали перформанси у знак солидарности са угроженим енглеским непушачима на дивљем Медитерану и “овим просторима“.

У сваком случају, Енглези побјеђују, Срби се повлаче без борбе, па се онда љуте, негодују и пријете. Енглез је сила јер не пита има ли на нешто право, него да ли му то нешто треба или не треба и има ли снаге да га присвоји или нема. Ако има – узме. Ако нема – скупља снагу и слаби непријатеља да би отео кад ојача.

Е, то је типично за однос побједника и поражених, носилаца моћи и жртава моћи.

Али нека му је Мира очитала, матер му безобразну, освајачку, побједничку.

Догодине на Закинтосу.