Ко се у Другом свјетском рату борио за Српство, а ко је помагао окупатору да уништи Српство? Или ко је ратовао за Српство, а ко против њега? Је ли исто издати Југославију и издати Српство? Кога је издао кнез Павле, кога краљ Петар, кога Недић, кога Броз, а кога Дража?
Покушаћу у неколико текстова прегледати ова питања са српског становишта, унутар српског интересног обрасца.
Сваки образац издаје издајником може одредити само оног ко је имао обавезу да не стане на страну непријатеља. Српски образац подразумијева да се подјеле на издајнике и родољубе међу Србима одређују не према томе који Србин је на који начин помагао Енглезима, Американцима, Совјетима или Нијемцима, него који Србин је остао на страни Српства. Једино тако.
Пошто релевантан суд за ова питања никад није и никад неће бити успостављен, остаћемо на дијалектичкој равни анализе, оцјене и осуде. Издаја је велика и тешка ријеч која се лако користи, те је важно претрести улоге и потезе одређених личности кроз призму одговорности за страдање које је Србе трајно осакатило у Другом свјетском рату. Доносити крупне одлуке 1941. године је за вође малог народа био углавном претежак посао у којем се многи оправдано нису најбоље снашли. Али само неки од њих се могу назвати издајницима.
Издаја Краљевине Југославије
У Другом свјетском рату се на српском простору десило неколико великих издаја. Важно је притом истаћи да комунистички судови и њихове одлуке не могу бити мјеродавни у српском обрасцу на начин на који су то били у југокомунистичком интересном обрасцу.
Треба најприје раздвојити издајнике Југославије, чија се издаја завршава априлским сломом државе, од издајника Српства, чија издаја њиме технички тек почиње, а суштински се из њега излива.
Југославија је уништена у априлу 1941., и томе су припомогли многи њени “синови“. Који су од њих издајници Југославије?
Једни су изабрали политички смјер који је водио у директан сукоб са Силама осовине, знајући да ће он да произведе слом државе и страдање народа којег је она штитила. За друге се може рећи да су издали слободарске традиције земље вежући је за нацистичку империју. Међутим, погрешна политичка одлука није издаја, јер нема издаје без намјере да се изда, тј. да се помогне непријатељу.
Мартовски пуч мирише на издају, али само уколико мислимо да су старјешине које су га извеле радиле против интереса Југославије, радећи по налогу британске обавјештајне службе. Јасно је да свргавање кнеза Павла није било у интересу Краљевине Југославије, али питање је да ли оно учињено да би се нанијело зло Југославији, а помогло Савезницима, или су пучисти мислили да је за Југославију боље одбити сарадњу са Хитлером него сарађивати. Она Југославија коју је Хитлер освојио није постојала послије Априлског рата, тако да пучисти, чак и ако им издаја није била мотиватор, горе нису могли наудити Југославији.
Мотивисаност пучиста – колико је то био случај – ријешеношћу на борбу против мрског Швабе такође није издаја, чак и ако јесте непромишљеност и недораслост ситуацији. Дакле, кључно је питање ко је међу пучистима радио за Енглезе, ко је учествовао мислећи да британска служба свргавањем кнеза Павла помаже Југославији, а ко није имао појма за чији рачун изводи преврат.
Многи Југословени су једва дочекали тај слом и свим силама се за 12 дана Априлског рата потрудили да слом буде што бржи и што тежи. Независна држава Хрватска је успостављена већ 10. априла, што је била најочитија издаја Југославије.
Издаје Априлског рата, колико год их неко релативизовао или апсолутизовао, у суштини су резултат чињенице да је Краљевина Југославија била једна неприродна и неодржива творевина, јер није настала као производ искрених стремљења њених конститутивних народа ка интеграцији и сједињавању лојалности.
Шта је Краљевина Југославија била Србима
У сваком случају, кад је сломљена и окупирана Краљевина Југославија, тад престаје прича о њеним издајницима. Ко је издао, његова је била побједа. За Србе од тог тренутка постаје важно ко у новом поретку и приликама брани Српство, а ко га напада. Да будем јаснији: постаје кључно који Срби бране Српство, а који му шкоде.
Са српског становишта, шта је та Југославија представљала Српству?
Југославијом су 1918. укинуте двије српске државе, и пропуштена је прилика да се обједини Српство. Дакле, слом Југославије сам по себи није негативна ствар, тј. издаја Југославије с једне стране није издаја Српства. Штавише, стварање Југославије је било издаја Српства. Међутим, родило се, ваљало га нинати.
Иако је већина политичких потеза повучена у Београду између 1918. и 1941. ишла на штету Срба, Југославија до 1941. по аутоматизму преузима улогу државе бранитеља српског народа. Иако знатно смањеног капацитета и повећане рањивости, Југославија је била једина држава коју су Срби имали и сматрали својом. Била је, практично, изрована народима непријатељским себи и Србима, а наклоњеним спољашњим непријатељима. Ипак, судбина Југославије, каква је год била, за собом је вукла и судбину народа у њој у датим околностима, посебно српског народа, који је створио и идентификовао се с њом.
Ако се вратимо на Мартовски пуч и погледамо га кроз српски образац, а у свјетлу потоњих догађаја и онога што је урађено Српству као посљедица тог пуча, јасно је да пучисти нису били мотивисани одбраном Српства, чак и ако нису имали намјеру да га издају на класичан начин. Били су мотивисани британским интересом који је Југославију требао за борбу против Хитлера. Или су били жестоко изманипулисани и недорасли времену и изазовима, што с њих не скида одговорност.
Наводна изјава кнеза Павла Карађорђевића послије пуча којим је свргнут говори много: “Јадни Срби, шта ће бити с њима…“ Она показује свијест о опасности, која се испоставила пророчком.
Рубикон кнеза Павла
Павлово намјесниковање обиљежено низом потеза штетних по Српство, од Конкордата до граница Бановине Хрватске, претече НД Хрватске. Наслиједивши неодрживу државу, Павле се упињао да је реформише на начин који је укључивао неоправдану наду да се она може одржати. Павле је приступио Силама осовине да би избјегао рат и сигуран пораз од Хитлера, а пошто је исцрпио све покушаје да добије војну помоћ и гаранције од Британије, САД-а и СССР-а.
Павле је био енглески човјек све до оног тренутка кад је морао да бира између оданости Лондону и оданости Југославији. Лондон је радио свој посао, бавио се својим интересима, а Павле је радио свој и бавио се југословенским интересима. Кад је постало јасно да се Павлов југословенски интерес коси са британским, Британци су наредили својим плаћеницима у Београду да га збаце, ухапсе и предају њима, да би га они држали у заробљеништву далеко од домовине, у џунглама Кеније.
Павле није имао обавезу да се бори против фашизма, него да сачува земљу којом је управљао и њен, тј. свој народ. У тренутку кад је склопљен, Павлов споразум са Хитлером би тај сукоб бар одгодио, што му је и била намјера. Југославија би, наравно, да би одржавала такав мир, постепено морала пристајати на унутрашњу политику коју диктира Берлин, као и да неминовно учествује у рату на страни Њемачке. Било какав отпор Берлину би изазивао или директну одмазду или охрабривање унутрашњих дестабилизујућих елемената.
Али да ли би Југославија боље прошла у сукобу са Нијемцима у априлу 1941. или рецимо, годину дана касније, кад Њемачка навелико ратује са Совјетима, Британцима и кад су Американци већ у рату. Није захвално нагађати, али ако вагамо издају и погрешне одлуке, улазак Југославије у рат са Хитлером у априлу 1941. је био посљедњи повољан тренутак за Хитлера, а још увијек неповољан по Савезнике.
Према српском интересном обрасцу, а имајући у виду унутрашње и спољне изазове које је наметала ситуација 1941. године, правилно је резоновао кнез Павле, а неправилно су поступили они који су Југославију гурнули у рат из којег она није могла изаћи жива. Дакле, Павле није издајник, а међу онима који су 27. марта гурнули Југославију под гусјенице Хитлерових “’панцера“ за рачун Британије, класичних издајника Југославије, а посредно и Српства, је дефинитивно било.
Пуч за Черчилове бабе здравље
С обзиром на то како се Априлски рат одвијао, јасно је да војска Краљевине никакву ратну стратегију није посједовала, нити је могла извести. На коју снагу и спремност на одбрану од Хитлеровог напада су се ослањали пучисти? Кад су знали шта ће изазвати пуч, а не смијемо претпоставити да су били толико несвјесни посљедица, да ли су себи дозволили да без икаквог плана одбране изазову напад најјаче војске тог доба? Једна је ствар одлучити се на борбу, а сасвим нешто друго немати никакву стратегију на коју ћеш се ослонити. Ко је био спреман да руши власт у марту 1941., од тога се мора очекивати изванредно познавање прилика, и међународних и унутрашњих, свијест о опасности, анализа снаге и слабости, и своје и непријатеља.
Основа стратегије је познавање себе. Друго главно начело је познавање непријатеља. Али југословенски пучисти, војне старјешине, очигледно нису читали Сун Цуа.
Умјесто тога, Југославија је упала у рат без плана, била уништена, а њен већински, српски народ, физички десеткован и политички разорен. Пучисти су се разбјежали, да би послије, у Каиру, наставили да међусобним гложењем дестабилизују било какво заснивање ауторитета којим би се разорена земља могла реорганизовати и обновити.
Да ли је издајник Српства неко ко је радио на томе да Срби не улазе у сукоб у којем могу нестати? Или је издајник онај ко је гурнуо Србе у такав сукоб за потребе велесила од којих ниједну није било брига колико ће Срба бити жртвовано?
Пошто је тешко повјеровати да искусни војни заповједници могу повући тако наивне стратешке потезе као што су их повукли пучисти 27. марта, логично је закључити да је документовани утицај британске обавјештајне службе на њих био пресудан и да је био катализатор догађаја. Чак и ако је било родољубивих идеалиста међу пучистима, пуч је изведен у корист Британије и за њене потребе, а на штету Југославије и Срба у њој. Сви који су са овом свијешћу учествовали у пучу и догађајима који су услиједили јесу били издајници.
(Крај првог дијела)
СРБИСТ 
Владан Ивковић: Српске издаје, I дио – http://cirilizovano.blogspot.rs/2017/06/i.html
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Душан Буковић:
ОРИГИНАЛНО ПИСМО МИЛОША МИНИЋА, КРОАТОФИЛА, БРОЗОВОГ ЕМИСАРА КОД ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА
Лични и општи податци о Милошу Минићу (Прељина, Чачак, 1914, – Београд, 2003) једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени инернационалном, антисрбском, парамилитарном комунистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите парамилитарне фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних фраза и парола на студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:
Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом!
• Доле са крвавом србијанском монархијом!
• Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија!
• Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
• Доле велико-српска хегемонија!
• Живела Балканска комунистичка федерација!
• Живела Комунистичка Интернационала!
• Живела радничко-сељачка влада!
• Доле са војно-фашистичком диктатуром!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
• Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…
***
Имајући у виду да су се „српски“ комунисти-кроатофили удружили са љутим србским непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку, бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма и Брозовог великохрватског, гастарбајтерског, робовласничког, корпоративног интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“ кроатофилског интернационалистичког естаблишмента била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и обезглављеног србског народа.
Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.
Опште је познато да је Минић за време покретања тзв. буржаско-демократске револуције у Србији 1941, која је била само нагли прелаз у тзв. пролетерску, сарађивао са извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи вишеструког агента Јосипа Броза Тита, идолопоклоника Св. Госпе Фатимске, Пилигринског фратра, империјалистичког лакеја, самопроглашеног генралног секретара КПЈ, који је радио између осталог и за Хитлеров АБВЕР, према сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године:
„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).
На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези, који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).
У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).
Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз Тито у буржоаском-мултикорпоративном западно-европском и америчком империјалистиочком естаблишменту којег представља невидљива влада у сенци (Види: Dan Smoot, The Invisible Government, The Americanist Library, Published by Western Islands, Boston-Los Angeles, 1965), види се и по једном разговору, који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је рекао Брозу:
„Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).
Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових диверзантских акција и покретања тзв. демократско-буржоаске револуције, како то кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у перманентну интернационалистичку, интермариумску-фашистичку, великохрватску, фабијанску , бундистичку и бољшевичко-троцкистичку пролетерску револуцију.
Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог стоји:
„Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му:
‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховоме пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године.
О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји:
“ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220).
Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове великохрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичке, бундистичке, бољшевичке, кроатофилске рајетинске и интернационалистичке и антисрбске издајничке клике у Србији, коју су представљали између осталих тзв. „велики изабраници и кадрови“ др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи… Дража је својим потчињеним командантима рекао:
“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).
Оно што Дражи вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:
“У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).
Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се херојски скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где стоји:
“Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”
Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и да настави У Србији са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких национал-социјалистичких окупатора, који су стрељали за убијеног Немца стотину недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој, великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи коммунистическој пропаганди – Материаали международнога симпозиума, Москва, 1975).
У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).
Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао:
“Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је:
“… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску, интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.
Врло је интересантно да је Дража уочи тзв. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944. године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали, усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, ступи у преговоре са совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је преко њега и преко тзв. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974, стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A., стр.81).
Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:
а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и
б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и допунама…“ Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар ИИ, претседник Владе др Божидар Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943).
Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је мени пред смрћу оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:
I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
3. Тадање занимање?
4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?
II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
8. Име члана партије који га је увео у партију?
9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
19. Учесће у Партизанској борби?
20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и простудирао?
22. Општи ниво партијске изградње?
23. Знање из области марксизма и лењинизма?
24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и лењинизма?
***
Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно одговорио. Одговор гласи:
I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.
Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.
II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.
Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).
На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940 години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943 године.
На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:
Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће:
Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.
III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ
Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.
IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ
Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.
Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука ВИ Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
20. VIII. 1943 год.
МИЛУТИН
***
Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа 1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предаваца, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.
Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Покрајинског Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисованог рајетинског естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…
Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Тито најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не мислим, него сам потпуно сигуран да је овакво размишљање о 27.марту потпуно погрешно. И ја, да сам био жив тада и да сам знао шта ће се све догодити након пуча, сигурно бих свим срцем учествовао у тим протестима. Зато што ја као Србин, чији су преци ратовали за слободу од Косова па до данас, не бих могао поднијети да мој народ стане на страну такве злочиначке организације као што је то била нацистичка Њемачка. Исто као што и данас се противим да мој народ постане дио западне цивилаације која је исто тако злочиначка као и њихово недоношче од прије 80 година. Свима је познато шта је Хитлер планирао са Словенима и што је Србе (а и Хрвате) чекало када би се он коначно обрачунао са Совјетским Савезом. Да ли је пуч одложио напад на СССР за више од мјесец дана и тако пресудно утицао на исход Другог свјетског рата то је шпекулација која би могла бити и истинита. Али оно што је сигурно је да смо преживјели и да је то можда и посљедица овог пуча. Нисмо се осрамотили пред прецима који су увијек бирали оно Небеско царство јер је земаљско за малена царство, а ово увијек и до вијека. И данас има још увијек Срба, који су спремни да тај барјак слободе носе све до Страшнога Суда, да нас Господ барем по томе позна јер нисмо савили кичму пред антихристима нити смо допустили да Зло овлада нама.
Свиђа ми сеСвиђа ми се