Трампов заокрет: Талас без јахача

Доналд Трамп није измислио идеологију која је добрим дијелом стајала иза његовог програма. Без обзира на то колико је вјеровао у постулате који су практично америчка верзија национализма, а колико се претварао, они стоје и постоје са Трампом или без њега. Уколико се Трамп одрекао тих начела и те политике, питање је како ће се даље развијати идеологија коју је зајахао и покрет којему је дао крила.

Амерички национализам је рањена звијер. Рањена и опасна. Трамп јој је привио мало мелема на ране. Од одговора на питање како ће националисти схватити Трампов заокрет и како ће се прегруписати, зависиће будући развој догађаја унутар Америке.

Представља га просјечан Американац, углавном бијели хришћанин, али нису у старту искључене ни друге скупине. Карактерише га не толико сам отпор према глобализму колико схватање да он више нема користи од империјализма. Ова идеологија није хомогена. Једни унутар ње желе јаку Америку у смислу физичке силе којом намећу своју вољу другима. Али већи дио види такву Америку као подређену глобализму од којег просјечни Американац има све мање користи и све више штете, што у материјалном, што у културном смислу.

Једни себе зову либертаријанцима, други (палео)конзервативцима, трећи су изникли из покрета Чајанка, четврти су сљедбеници различитих досљедних идеолога као што је Рон Пол и “инфлуенсера“ са друштвених мрежа попут Мајка Серновича, Алекса Џоунса, Мајла Јанопулоса и сличних, пети се сврставају у покрет Алт-рајт (Алтернативна десница), док се не може занемарити ни присуство екстремиста разних фела. Није јасно, бар мени, ко контролише коју од ових групација, али је природно да већина није настала на органским темељима, него подсредством моћних интереса унутар Дубинске државе или блиских њој.

Уједињује их супротстављеност групама означеним као љевичарске, дакле, тоталитарном либералству, ономе што они виде као освајача који остварује хегемонију над друштвом које сматрају својим. Иако и на љевичарској, културно-марксистичкој страни има доста бијелаца, њима расни идентитет није кључан, чак га се многи и одричу у корист пост-расних визија и припадности.

Кад изговарају Трампов слоган “Учинимо поново Америку величанственом“, једни националисти мисле на глобалну доминацију из времена Ајзенхауера или Регана, а други на стандард живљења који је у опадању широм спектра. У подлози и једног и другог је неизречена мисао: “Кад смо ми, бијелци, владали…“

Није уопште ни битно колико су њихове представе о прошлости и величанствености њихове отаџбине тачне. Битно је да они мисле да јесу и да се окупљају око заједничких стремљења, и бијесова.

А Трамп је њихове тежње изнио у први план. Бар они тако мисле. Ојачао их је еуфоријом и, што је најважније, побједом. Његов заокрет их обесхрабрује, разочарава, збуњује. Иако већина још подржава Трампа усљед законитости дихотомног политичког спектра, они који су свјесније супротстављени глобализму и неоконзерватизму се окрећу против Трампа.

За многе, Трамп још није напустио борбу против културног марксизма којим се силују устаљени друштвени идентитети и традиционални поредак. Такви се, уколико им ставови нису условљени антиглобализмом, још уздају у Трампа.

Трамп се није нешто посебно ни бавио политиком друштвених идентитета у кампањи, али амерички националиста мисли да онај ко је против илегалне имиграције и исламског фундаментализма, тај мора бити и против истополних бракова, забране посједовања оружја, инвазивне вакцинације и посебно, против културе политичке коректности која узрокује тиранију етничких и друштвених мањина над већином, ненормалности над нормалношћу, како то све више изгледа. То је за многе од њих пакет аранжман, мада најчешће није.

Перципирана угроженост бијелог хришћанина је темпирана бомба. Народ који је изнио на својим леђима уздизање америчке империје осјећа да га туђи интереси обесправљују, осиромашују и обезглављују, и да се даљи успон те империје одвија на његову штету. Њега још има 63 посто или близу 200 милиона у Америци, ако изузмемо бијелце који се изјашњавају као Хиспано-американци. То је највећи бјелачки народ на свијету.

И мада не мисле сви бијелци на исти начин и не узимају свој расни идентитет као основу за друштвено-политичке ставове, све већем броју бијелаца се чини да је перципирана пропаст америчког друштва у директној вези са рушењем поретка у којем је њихов идентитет био доминантан и стварањем новог друштвеног договора, по којем се прокламовани интереси и захтјеви мањинских и маргиналних скупина, од црнаца, Латиноса, муслимана, до иносексулаца, намећу бјелачкој већини да би срушили њене традиционалне вриједности и идентитетски је измијешали са осталима, уништили јој отпорност и тако хомогенизовали рају.

Они се сад гибају између наставка безрезервне или условне подршке Трампу, а то ће зависити од његових даљих корака, те оцјене да их је Трамп издао и одмицања од њега. Прво би значило одређен вид пацификације дезоријентацијом, јер Трамп нема шансе да помири интересе идентитетске већине са аспирацијама мањина. Друго би произвело осипање масе, али јачање националистичког језгра, тј. покрет би имао мању масовност, али већи број дубоко убијеђених.

Дакле, Трамп није произвео стихију, него је само зајахао. Ако он сјаше, или ако га талас збаци, неће нестати и покрет и идеологија. Ту идеологију и њене демографске носаче је глобалистичка, тотал-либералска Америка дуго маргинализовала и чак игнорисањем покушала склонити с пута, што јој се обило о главу прошлог новембра.

Можда најважније унутрашње америчко питање – а што је америчко, то је и свјетско – биће у шта ће ударити та стихија и да ли ће она разорити нови поредак или ће бити разорена.