Којег Трампа ми ових дана гледамо? Пораженог или демаскираног? Који је сценарио вјероватнији?
Онај по којем је противник олигархије у најмоћнијој држави на свијету упркос свим препрекама успио да се докопа пријестола, али на крају ипак није успио да одоли бруталном притиску реакције? Или онај по којем је олигархија толико моћна да не само да држи у шаци све кандидате дуж интересног спектра, него је кадра и да једног кандидата неоконзервативца потпуно преобуче и маскира и увјерљиво га представи као популисту и аутентичног представника народних интереса?
Шта смо гледали током изборне кампање у чему можда можемо потражити одговоре? Које путоказе ка тренутном стању можемо узети за релевантне?
Очекивану доминацију идеалног глобалистичког и неоконзервативног кандидата Хилари Клинтон, на једној страни.
На другој страни је постојао широк низ кандидата из дубине естаблишмента од којих је сваки понаособ, уколико би побједио Клинтонову, могао извршити све задатке глобалистичког кабала истом мјером ефикасности као и бивша прва дама.
Глобалисти, било да су хтјели да интензивирају неоконзервативну политику или да је оставе истом, су без муке могли да бирају између конвенционалних кандидата који би им то сигурно омогућили. И да, контролишући обје странке и њихове центристичке кандидате, мирно плове кроз кампању и свом новом пулену простру црвени тепих испред Бијеле куће.
Шта им је онда требао Трамп?
Једно од вјеровања које се намеће је да је Трамп од почетка био кандидат по мјери неоконзервативаца иако су неоконзервативци водили хистеричну хајку против њега, често на бизаран начин, током читаве кампање. Међутим, током кампање није било мјеста ни трачку сумње да је естаблишмент успаничено био против Трампа. Дакле, не уздржано, не номинално, не форме ради, него страствено и крвнички. Паника се ширила и ван граница Америке, па су је и водећи свјетски глобалистички медији ширили.
Кога су хтјели да преваре неоконзервативци?
Амерички неоконзервативци нису ни мала, ни маргинална, ни тајновита струја. Напротив, доминантни су, и сви њихови најгласнији и најутицајнији представници, од сенатора Џона Мекејна, Линдзија Грејема, Чака Шумера, до гласноговорника Била Кристола и Чарлса Краутхамерa, и других, су дрвили против Трампа, на екранима медија под њиховим утицајем.
У ствари, амерички неоконзервативци су најуспјешније идеолошко чедо из брака морганиста и троцкиста, дакле, агресивног англо-америчког империјализма и лијево-либералног интернационализма. Неоконзервативци и јесу бивши љевичари који су се пришљамчили уз осовине моћи империјалистичког центра и дали му нове смјернице. Палеоконзервативци типа Пета Бјукенена и Рона Пола их не подносе баш зато су их ови измјестили на десну маргину. Палеоконзервативци такође оптужују неоконзервативце да његују дуплу лојалност, и Америци и Израелу, што је и природно, с обзиром на чињеницу да су и очеви и синови неоконзерватизма јеврејски интелектуалци.
Неоконзервативна идеологија је суштинска атлантистичком наднационализму и баш зато је готово немогуће прихватити да је Трамп, са онаквим ставовима и упркос онаквом њиховом отпору, био заправо њихов играч.
Пратећи путоказе, лакше је прихватити да је поклекао пред њиховим притиском и одрекао се својих, претежно палеоконзервативних ставова, него да је био њихов пројекат од почетка.
За ово друго просто нема никаквих релеватних доказа. Док неко не понуди доказе о утицају неке тајне оперативе која је све вријеме дириговала баш онаквом Трамповом кампањом, јер јој није одговарао ниједан од понуђених “мејнстрим“ кандидата, држаћу се става да је Трамп преумљен, а не пројектован и истраживаћу могуће постојање тог тајног интереса и његове мотивације.
Још нешто треба да се подвуче.
Трамп још није напустио све политичке правце које је зацртао у кампањи. Протести против Трампа се по Америци настављају, а улични сукоби између “трамписта“ и “антифе“ све више личе на заказане макљаже. Медијске анкете говоре о драстичном порасту Трампове популарности од оних 59 “томахавка“ бачених на Сирију, али је питање колико је то вјеродостојно истраживање, а колико сугестија самом Трампу која каже: “Настави да ратујеш. Американци то воле.“
Дакле, засад се може причати баш само о потпуном заокрету у спољнополитичком програму, и у Сирији, и према Нато савезу, и у вези са Кином и у вези са Русијом. Али спољнополитички дио и јесте био кључна компонента његовог програма.
У ствари, све се и врти око Русије.
Уколико прихватимо да је Трамп преумљен, а не пројектован, Русија је у средишту тог преумљења. Писао сам о томе раније:
“На глобалном плану, један од највећих Трампових изазова ће бити изградња добрих односа са Русијом, без којих неће бити ни Трамповог успјеха. Тај процес ће бити ометан са свих страна и ометачи се неће либити ни отварања нових ратних жаришта да би интересе Америке и Русије супротставили до тачке на којој је сукоб неминован или је бар савез немогућ.“
Уколико Трампов циљ јесте био васкрснуће политике “Америка првенствено“ умјесто све доминантније политике подређења Америке моћном, наднационалном глобализму, онда се снага те политике морала градити на номинално хришћанској, доминантно бјелачкој Америци и њеном савезу са другим антиглобалистичким бјелачким, хришћанским силама, међу којима Русија предњачи. Трамп је током кампање баш такве путоказе и пратио и баш су и најтеже оптужбе на његов рачун падале због тога.
Наравно, ово су неоконзервативци знали много прије мене и управо томе је неоконзерватизам, као један од идеолошких мотора глобализма, оштро супротстављен.
Процес преумљења Трампа се чврсто заснивао на његовом што радикалнијем удаљавању од Русије и Путина. На томе се радило интензивно, и успјело се. Трамп је спољну политику потпуно препустио неоконзервативцима и генералима “јастребовима“, који су у Џереду Кушнеру нашли – или имали – некога чија природна блискост и утицај на Трампа може да амортизује Трампово незадовољство или да му, уз комбинацију са ко зна каквим “диловима“ и уцјенама са стране, смекша ставове.
Управо је основни путоказ разумијевања Трампа у томе којим се идеолозима и оперативцима окружује, а не на кога је бацио 59 “томахавка“. Турци сруше Русима авион, па се опет помире. Тако и амерички напад на Сирију не мора да се заврши ратом ширих размјера, иако може.
Док је био окружен националистима, природно је било очекивати да се спроводи политику у складу с тим. Како их замјењује неоконзервативцима, можемо очекивати перманентно враћање на регановско-бушовско-клинтоновске стазе америчке спољне политике.
Амерички предсједник управља државом номинално, јер њиме управљају људи којима је окружен и интереси који га условљавају. Проблем са Трампом је у томе што више не знамо ко га је довео на власт, да ли су то они исти који тренутно њиме управљају и шта с таквим мањком знања можемо да предвидимо.
Крај трећег дијела. Слиједи: Трампов заокрет: Талас без јахача
СРБИСТ 