Сви Срби су чули за Анту Павелића. По злу, оном најцрњем.

Али, мало Срба је чуло за јунака који му је дошао главе. Иако би Србин који скрати за главу Павелића требало да буде једнак Јеврејину који смакне Адолфа Хитлера, Срби, у већини, ни не знају ко је уклонио са лица земље редитеља најкрвавије епизоде српске историје.

Овај српски јунак се звао Благоје Јововић. Десетог априла 1957., на годишњицу оснивања Независне државе Хрватске, Јововић је у Павелића испалио метке од који се зликовац никад није опоравио.

Јововић је био родом из бјелопавлићког села Косова Луга, из великог братства Јововића. Током Другог свјетског рата, био је штабски подофицир четничког пуковника Баја Станишића и борац у Бјелопавлићкој четничкој бригади мајора Јакова Јововића. Послије рата је избјегао у Аргентину, и био активан члан српске емиграције и успјешан предузетник. Атентат на Павелића извео је у Ломас де Паломару, предграђу Буенос Аиреса, пошто је сазнао да је усташки поглавник ту живио. Ранио је Павелића са два метка, од којих се овај никад није опоравио и којима је подлегао двије и по године касније, пошто је пребачен на лијечење у Шпанију.

Blagoje_JovovicСвоју животну причу Јововић је испричао новинару Тихомиру Бурзановићу под Острогом, 1999. године, при јединој посјети отаџбини послије емигрирања. Бурзановић је причу о атентату на поглавника Независне државе Хрватске објавио у књизи под називом Два метка за Павелића. (доступно овдје и на scribd.com). У њој је испричан и Јововићев ратни пут, и избјеглиштво, те пориви и планирање освете Павелићу.

Јововићеве тврдње нису званично потврђене нити негиране. На Павелића јесте пуцано у Ломас де Паломару, на начин сличан оном који Јововић описује, и он јесте подлегао тим ранама, али починилац никад није ухваћен нити кривично гоњен. О овоме је свједочила и Павелићева унука. Јововић се у планирању и потрудио да сакрије трагове, јер иако је био спреман да убије Павелића, није био спреман и да га робија. Колико је о њему знала Удба, тешко је рећи без увида у досијее. По неким наводима, два крила Удбе и израелски Мосад су у исто вријеме планирали атентат на Павелића. Ипак, нико није изнио оправдане разлоге да се не вјерује Јововићевим тврдњама.

Да је неки Јеврејин којим случајем и пришао близу Хитлера, био би дизан у небеса и слављен као херој не само јеврејске нације него цијелог човјечанства.

Четник Јововић просто није могао бити “брендиран“ као херој у комунистичкој Југославији, чак и да УДБА јесте знала да је он био нападач на Павелића. А кроз блиндирани институционални дух југокомунизма се још увијек тешко пробија истина о српским родољубима као што је био овај бјелопавлићки четник.

Задатак је, стога, сваког српског родољуба и противника усташких злодјела да прошири славу и име Благоја Јововића.

Жртве Анте Павелића и његових сљедбеника се никад не могу до краја осветити. Али тјеши чињеница да је било Срба који нису могли мирно заспати са знањем да убица српске дјеце слободно шета у домету њиховог оружја.