Оставим прије неки дан коментар на једном од два портала под именом Фронтал (не frontal.rs него frontal.ba) и добијем поруку од једног од новинара тог портала у којој ми тражи да напишем шири текст на исту тему, који би он објавио. Коментарисао сам текст блогера Милка Грмуше, насловљен “Косово“, од 5. фебруара ове године. У њему, Грмуша критикује српске приступе рјешавању косовског питања од ослобођења на овамо и предлаже будуће стратешке правце засноване на концепту “побједничке Србије“. Елем, ја сам текст написао и послао, Фронтал.ба га није објавио, а пошто је договор био да га и ја објавим на Србисту, то и чиним. 

У чланку насловљеном “Косово“, Милко Грмуша је одлично разложио проблематику историјских приступа српске државне политике проблему Косова.

Након критике досадашњих приступа, прилично сувисле, Грмуша се баца на предлагање опште стратегије српске “реконкисте“ Косова и Метохије у чијој су бити интеграције путем економских инструмената, те се онда одмиче од ње, оцјењујући је неизводљивом док се у Срба не промијени политички менталитет. Промјена политичког менталитета је једно опште мјесто које нема посебну аналитичку вриједност јер није ничим мјерљива категорија, у начелу, али ако промјена подразумијева тежњу ка јачању, не може се човјек не сложити с њим.

Међутим, да Срби могу бити “као Јевреји,“ како прижељкује Грмуша, већ би то били.

Гдје гријеши Грмуша?

Па, осим у свјетоназору који неоправдано идеализује интеграције, он гријеши и у такту, као и многи други српски и свјетски аналитичари који се боје да зазвуче неозбиљно и да се изложе дискредитацији од стране неког дијела јавности до чијег суда им је посебно стало. Зато Грмуша, који је у “Косову“ вјероватно хтио да каже да за косовски проблем задовољавајућа рјешења нису могућа, рјешавање одгађа и прибјегава општим мјестима која се косе и са српском стварношћу и са српским искуством, бојећи их условљеним оптимизмом.

Да би земља била кадра расту економске моћи који Грмуша подразумијева, она мора бити или самостална или потпомогнута од стране силе чијој стратегији њена економска моћ може да послужи. Србија није ни једно ни друго.

На примјер, Западна Европа се опоравила послије Другог свјетског рата углавном захваљујући Маршаловом плану и Операцији Гладио. САД су јој дале почетне подстицаје и одвезале јој руке за развој да не би пала у руке Совјетима и домаћим комунистичким оперативцима. Конкретна финансијска помоћ упућена 18 земаља је износила 120 милијарди долара у данашњој референтној вриједности. Поређења ради, БНД Француске пред рат је износио нешто преко 16 милијарди, у данашњој доларској вриједности, а Америка јој је дала око 23 милијарде у годинама послије 1948. Поред конкретне материјалне помоћи, НАТО и ЦИА су организовали и Операцију Гладио, четничко-обавјештајно дејство физичког гушења комунистичког дјеловања широм Западне Европе у деценијама послије рата.

thumb2Да, једну Западну Европу, из које ће се родити економски див Европска унија, је ослободила, реорганизовала и поставила на ноге страна сила, за свој рачун, али и од новца зарађеног ратом у којем је иста опустошена. Амерички рачун је био, наравно, борба против њеног главног непријатеља, Совјетског савеза, и идеологије која је имала милионе револуционарно расположених присталица широм западног капиталистичког свијета.

Јесте Швабо радан и дисциплинован, али Западна Њемачка би прије постала плијен совјетског империјализма него што би се економски опоравила да није било агресивног империјалистичког дејства САД-а, и наравно, војне окупације.

Дакле, и Европска унија је имала коријене у туђем политичком пројекту. Чему онда Србија да се нада?

Хајдемо редом. Је ли Србија самостална? Доноси ли она самостално одлуке о било којем важном националном питању, па и о косовској стратегији?

Па, Србија из свог буџета не може покрити плате и пензије, дакле, теоретски, већ зарађене вриједности, а камоли развој, и да нема ММФ-а и других кредитора, банкротирала би. А контрола над земљом коју у потпуности издржаваш је потпунија него кад имаш своју војску на улицама њених градова. Важна карика те контроле је и сујећење свих напора да се субјекат отргне контроли. Па у којој би самосталној земљи на власти сједили ликови попут Александра Вучића, Бориса Тадића и таквих? Којом би се снагом личности, управљачким способностима или струком Ивица Дачић, Томислав Николић или Млађан Динкић изборили за вође или који би слободан народ такве изабрао за вође?

Ако није самостална, којој страној сили треба јака Србија, која ће моћи економски да колонијализује околне земљице, као што је Америци требала јака Западна Њемачка? Америци и Европској унији очигледно не треба, јер да им треба, оволика њихова контрола би се давно претворила у просперитет. Осим тога, оне имају своје пулене у тзв. региону. Хрватска је, рецимо, већ искориштена као инструмент колонијализације управо Србије, мада њен народ није од тога имао неке користи.

Конкурентске силе, Русија и Кина, тек морају да се изборе за кључни утицај над Србијом, тј. да јој скину атлантистичку омчу, што не значи да би Србија аутоматски процвјетала, него да би се промијенили однос снага и њена улога у окружењу. Ако Грмуша мисли на једну од ове двије велесиле као катализатора српског економског бума, треба тако и да каже. Ако не мисли, онда је читав овај приједлог махање чаробним штапом и додавање на недореченост српских ставова према себи самима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Проблем Косова није економски, него демографски; он није проблем територијалне својине, него народа који на њој живи.

Грмуша, као и многи љубитељи интеграција, осим националног искуства игнорише и ставове потенцијалних других страна, партнера, и не разматра шта о било каквој интеграцији мисле Шиптари, не само данас, него и прије 100 или 50 година. Шиптари од Призренске лиге одбијају да се помире са било каквим стањем које није или Велика Албанија, или, прије 1912., одржање османске им домовине. Шиптаре занима шта о томе мисле Срби само онолико колико им Срби глава могу поскидати у процесу. Моћна заштита је све што је Шиптарима од 1878. требало и све што су тражили. И сваки пут кад су је нашли, Срби су остали са мање Косова. Напредовали су до тачке гдје Срби више нема шта да бране Косово, него могу само да га ослобађају.

Срби нису доказали кроз своје постојање да икога могу да интегришу. Шиптари су само један примјер. Као што Јевреји 2000 година нису знали да направе себи државу, иако знају на чему небо стоји, тако и Срби не знају да интегришу друге иоле бројне народе у својој држави. И народи имају своје особености, као и појединци. Основа изградње сваке стратегије је познавање себе. А једна непобитна српска особеност је да не знају да управљају нелојалним народним заједницама. Знамо их истријебити, знамо се и разграничити од њих, али не знамо њима управљати.

Ја не знам која је српска држава настала на интеграцијама, али знам неколико које су уништене усљед непотребних и штетних интеграција. Знам и да Карађорђева и Милошева Србија нису настале интеграцијама него протјеривањем елемената противних српском ослобођењу. Знам да и Црна Гора Петровића није настала тако што је интегрисала Турке на Цетињу, него баш зато што није. Знам и да је Александар Карађорђевић уништио двије српске државе зарад интеграција, о јаду нас забавивши до дана данашњег. Знам да и Републике Српске данас не би било да у Босни и Херцеговини није дошло до мање-више присилне размјене становништва. Ко је икад изнио рат са непријатељским живљем иза леђа? Па, Американци своје држављане јапанског поријекла потрпају у конц логоре да не би ризиковали петоколонаштво и то амерички Врховни суд чак не обори као противуставну мјеру.

%d0%b4%d1%83%d1%88%d0%b0%d0%bd%d0%bc%d0%b0%d1%87Грмуша каже: “Душан Велики је био човјек интеграција.“ Не, Душан Силни је био човјек мача. Мађаре је истјерао из Шумадије, Бугаре је помлатио код Велбужда и убио им цара, Ромејима је огњем и мачем преотео Македонију, Епир и Тесалију, искориштавајући грађански рат у Источном римском царству. Никога он није интегрисао, што показује и чињеница да му је царство трајало номинално шест година, а ефективно 10-15, и да је било толико интегрисано да му послије смрти владара ни српска властела није остала одана, а камоли грчка или бугарска. Душаново царство је велика побједа – иако краткотрајна и са проблематичним посљедицама –  српске државотворне снаге, али не усљед било каквих интеграција, него усљед јачања војне моћи.

Да сам ја српски непријатељ и да градим стратегију одрживе пљачке Србије, музао бих питање Косова – као и питање уласка у ЕУ – колико год дуго могу, држао на власти у Београду екипу која ће њиме расипати српску енергију, и док читава Србија гледа у Косово, пљачкао бих је и отимао на другим мјестима немилице. Тако су и радили и сад мужу приводе крају, јер је косовско виме скоро па пресахло.

Једини начин да се Косово ослободи јесте тај да се Србија ослободи, па да ојача. Проблем је у томе што Србија никад не може ојачати док је укољенчена Косовом. Слаба Србија не може одбранити ни Бању Луку и Подгорицу, пуне Срба, а камоли Косово. У интересу је поробљивача да се ова узрочно-посљедична стега не раскида, а у интересу је Срба да се она прекине под што је више могуће српским условима.

Као кад имаш дјецу, а немаш чиме да их нахраниш, па ти неко понуди посао на другом крају свијета. Мораш оставити дјецу да би их могао прехранити, или ћете поцркати од глади и ти и они. То је данас српска косовска судбина. Рјешења се морају тражити у том оквиру, ако Република Србија више уопште на конструктиван начин и у сопственом интересу и учествује у тражењу рјешења. Тешко је више и упријети прстом у било шта што Република Србија ради у интересу сопственог народа.

А може се и чекати да ујаше Путин на бијелом међеду и да рашћера Шиптаре на буљуке, па низ Бијели Дрим, али то није ни реално надање, а камоли стратегија. Много ће прије Српска и Црна Гора постати дијелови Србије него Косово.

Да би Србија ојачала сама ради себе, не Косова ради, прво мора да себе и ослободи и уједини, да се интегрише сама са собом, да уради оно што је требало да уради 1918., да се ограничи и разграничи, да удари међе тамо гдје може да их брани и да гради државу од онога што држи. Кључ косовске браве је у Београду, а не на мосту у Митровици. Кад падне Београд, трезвенија Србија ће активније градити косовске стратегије. Мислим да и Грмуша на то донекле мисли кад говори о промјени менталитета. Мислим да бисмо се око тога на крају и сложили.