Ако мислите да у “нормалној“ држави лик попут Александра Вучића не би могао водити ни мјесну заједницу – у праву сте. Само треба да замијените “нормалној“ са “слободној“.
Ако вам се чини да људима који управљају Србијом не бисте повјерили ни пијачну тезгу, не гријешите. Само треба да замијените “управљају“ са “заузимају положаје.“
Српске вође су доведени да раде управо то: да заузимају положаје вреднијим Србима. Дат им је монопол над механизмима државне управе и чињеница да они не знају ни како да руководе нити им је намјера да побољшавају друштво их је управо квалификовала за положаје на које су пуштени или доведени. Српски племенски менталитет оваплоћен у партократији, оправданој демократијом, створио им је простор у којем се они такви – и са средствима која контролишу -сналазе боље од оних Срба чије родољубље и добра намјера их дисквалификује из конкуренције за слугерањске положаје. Колико сте само вриједних Срба чули да одбијају да уђу у политичке странке?
Основна квалификација кандидата за власт у Србији је спремност на послушност. Стручност је корисна, али само ако је подређена интересима Империје. Добра намјера и родољубље су не само бескорисни, него и непожељни, јер ће родољуб кад-тад одбити да послуша, или ће из добре намјере кренути да руководи правилно и у корист друштва. А корист српском друштву је директно супротстављена користи Империје. Не могу израбљивач и израбљивани имати исте интересе.
Ваљда зато Срби више немају вође него “лидере“; воле себе да зову како им газде тепају.
Зато Вучић не доноси крупне одлуке; оне су донесене другдје и он их са својом кликом само спроводи. Не пита се Вучић да ли ће Србија у рат, с киме и када; не пита се о Буковима, МиГовима, С-300 или 400; не пита се да ли ће Србија и званичним законодавним чином признати Косово; не, његово је да структуре које омогућавају Империји да оствари свој српски план – шта год да је он – задржи што дуже у позицији контроле над народом. Његово је да искористи све партократске и медијске капацитете који су му стављени на располагање и створи простор Империји да наставља да пљачка и распарчава Србију, али оном брзином и интензитетом који неће изазвати контрадејство родољуба.
Зато се окружио друштвеним шкартом; требају му само они који неће сметати Империји, а који су вични и ради да заузму мјесто онима који би засметали.
Вучић је као и Мило Ђукановић – најбољи могући слуга Империје, јер да је за нијансу гори, прелио би чашу, а да је за нијансу бољи Србин, не би одрадио посао како треба. Има их који виде и позитивне ефекте Вучићеве управе или чак Милове. Прво, ефекат не подразумијева и намјеру. Друго, важније: нису ваљда рушиоци вриједни хвале само зато што иза њих нешто и претекне?
Империји не требају одметници, него послушници, па мора да тактизира. Да Империја у Србији на власт доведе Чеду Јовановића, то би прелило чашу. Да се гурне нагло и до даске, реакција би могла уздрмати упоришта и заталасати процес. Овако, Вучић ради више од Бориса Тадића, а скоро све што би и Чеда, али Чеда се никад није истакао као неко коме би иједан релевантан дио народне масе у било којем моменту повјеровао, те нема капацитете који су Империји неопходни, док су их Тадић и Вучић има. Користећи се обманом и средствима којима располаже само он у Србији, дакле, кормилом партократије, монополом над јавном ријечју и понајвише државном сисом, Вучић држи емоције већине народа под контролом. Он није натјерао пословично магаре у блато, то је учињено прије њега, али на исти начин као и његови претходници, Вучић том српском магарету држи ноге у блату док се стручније узданице Империје редају на њему.
На српској политичкој сцени буквално да нема ниједног лика који се бави било чим важнијим од држања тог магарета заглибљеног у блату. То је њихов једини задатак и обављају га маестрално. Обмањују, кезе се, кењају, изигравају дворске луде, глуматају, нуткају, стежу, попуштају, пријете, лажу, подваљују – чине све да магарету скрену пажњу са чињенице да га за то вријеме страга, је ли, хандре.
Пењу се и они на магаре, редовно. Мало што воле, мало што морају, да потврде оданост. А пењу се и на њих. Неки и то воле, али већина само ради свој посао.
Није, дакле, истина да српски политичари немају појма шта раде. Они су стручњаци за оно што им је речено да обављају. Људи њиховог кова су и потребни завојевачу. Баш такви. Њима је дат низак плафон, а широк простор испод тог плафона да обављају оно за шта су Империји потребни, тј. оно што Империја не може сама да обави. Није им речено да воде бригу о нацији, него да је држе забављеном, слуђеном и под контролом, јер побогу, не требају Империји управитељи, има их она напретек. Не, њој требају само они који знају да оном магарету држе ноге у блату док се она над њим иживљава.
У колонијално намјесништво Србије се улази испуњавањем услова са империјалног конкурса. Главни услов је да знаш с магаретом. Српска “владајућа“ елита је то постала зато што није имала добробит Српства као визију и циљ, а не зато што јесте.
А магаре к’о магаре, и њему је као и оној баби штошта мило, и њему се свашта снило, и оно сања о зеленој ливади, о сјенику и младој магарици, и кука над судбином што га препусти неспретним вођама, који, међутим, само раде свој посао, и то га добро раде.
Чини ми се, да се овим текстом веома претерује. Имамо у свету безброј случајева, да су на сличне положаје долазили ликови сумњиве стручности. Рецимо, матори Кенеди, амбасадор у Паризу. Тврдити са одређеном дозом искључивости, да раја не зна кога и зашто бира је претеривање и убеђеност у тачност сопственог размишљања. За претпоставити је, да проблеми избора наведени у тексту имају и неку границу. У неком моменту, за претпоставити је, да ће сазрети мисао, да власт не ваља. То је данас, са Брегзитом и Трампом, сасвим јасно. Сигурно је, да у том правцу треба тежити, али садашњи моменат и ситуацију нема смисла посматрати у „замрзнутом“ стању.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Тешко је расправљати с неким чији је главни аргумент: “Ти тврдиш то и то јер мислиш да је тачно“. Наравно да сам сигуран у тачност онога што тврдим, зар би иначе то тврдио? Раја бира из понуђеног, а понуда се строго контролише на разне начине. То се не дешава само код Срба, али о Србима ја говорим. Него, имате ли ви неки одговор на тврдњу да се на чело Србије не може доћи и на њему опстати без одобрења Империје?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Чињеница, да тврдите, да је Ваше мишљење тачно, је управо оно на шта сам желео, да скренем пажњу. На Ваше питање, мој одговор је, НАРАВНО ДА МОЖЕ! Историја на с учи, да је било безброј ИМПЕРИЈА, које су постојале, трајале неупоредиво дуже и пропадале. Тако да ми није баш јасно, на коју се империју Ваше питање односи.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Па наравно да је моје мишљење тачно. Зар ви имате неко мишљење које није тачно?
Моје питање се односи на Империју која влада Србијом тренутно, ону која поставља и смјењује вође, креира фискалну политику итд., дакле, Атлантску империју.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Очигледно је, да на „тачност“ сопственог мишљења имамо различит поглед. Када је реч о мени, ја имам о многим питањима своје мишљење, али ни једно не доживљавам као ТАЧНО. Што се тиче Империје, сасвим је јасно да има утицаја на догађања у Србији, али бити искључив и написати: „поставља и смјењује вође, креира фискалну политику итд., дакле, „, нетачно. Ту се враћамо на питање тачности мишљења. Ако је Ваше мишљење тачно и ако је моје мишљење тачно, како ће се ТАЧНОСТ ускладити? Увек сам се питао, зашто Срби не успевају да се удруже. Ви сте ми јасно објаснили. Ако сваки Србин своје мишљење схвата као тачно, на Ваш начин, није способан, да то “ тачно мишљење“ усклади са другима.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Требало би да свако изводи став из расположивих чињеница, образаца, околности и законитости. Не морамо сви извући исте ставове, јер не располажемо сви истим закључцима. Ја не тврдим да су ваши закључци (то што зовете мишљење) правилни, него да су моји правилни. Али не оспоравам вама право да тврдите да сте у праву. У теорији, јер је говоримо о конкретним закључцима, један од нас је више у праву од оног другог. Расправом се може доћи до напретка, и вашег и мог. Зато је најбоље да оспорите неки мој конкретан закључак, па да имамо о чему да расправљамо. Ви мени овако говорите да ја не би требало да имам став да су моји закључци тачни. Оспорите их, па да видимо јесу ли тачни.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Владан Ивковић: Да постанеш српски лидер
http://cirilizovano.blogspot.rs/2017/02/blog-post_2.html
Надам се да не замерате што сам „мигове“ и „букове“ ставио у наводнике и скратио им почетно велико слово.
Ја тврдим да тако треба и да је тачно – осим ако деда Слоба не устврди другачије.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Није проблем. Ја сам погријешио. Да не каже Слобо да мислим да сам стално у праву 🙂 Можда бих ја и Слоби признао да гријешим кад би он оспорио неки мој конкретан став, а не само моје право да изводим закључке из чињеница.
Него је л’ се тако пише и “мерцедес“ и “адидас“ и кад се говори о производу, а не о компанији?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Негде нађох да малим словима мора, ако је у питању производ – каже правопис – али наводници нису обавезни. Ја их стављам, терам инат другима који не стављају обавезне наводнике ни кад је у питању назив компаније, тј. „Мерцедес-бенц“, „Адидас“, итд.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У језику је, као и у многим другим пољима, много тога наука, а добар дио и ствар договора. Логичка разлика између компаније и имена њеног производа свакако постоји и слажем се са договором да их другачије треба писати.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Александар Јовановић
Ако је аутор написао без наводника, а Ви пишете са наводницима, шта је за неког ко чита основни текст и исправљени текст, тачно. Надам се, да нећете оспорити, да две „тачности“ о употреби наводника тешко, да могу да постоје. Наравно, да је питање тачности „мишљења“ сасвим друго питање.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@В. Ивковић
Написао сам: „Имамо у свету безброј случајева, да су на сличне положаје долазили ликови сумњиве стручности. Рецимо, матори Кенеди, амбасадор у Паризу“. Тиме сам оспорио Ваш закључак, да су неопходни „стручњаци“. Оспорио сам Ваш став, да је појединачно мишљење истовремено нужно тачно. То смо и видели, да Ваше „мишљење“ како се нешто пише у односу на мишљење познаваоца правописа није тачно. Покушао сам, да скренем пажњу, да је МИШЉЕЊЕ РЕЛАТИВНО, а ТАЧНОСТ нешто друго, односно објективно. Првом реченицом сам рекао, да ми се ЧИНИ, да се веома претерује. Када Аца, мој крвни непријатељ, каже то се пише тако и тако, јер правопис боље познаје од мене, ја само могу да кажем: РАЗУМЕМ! Ако не верујем, погледам у правопис и видим, да је ТАЧНО. Када читам неки текст, који је размишљање, последично мишљење, ја не могу да исто проверим и закључим, да је то ТАЧНО. Наравно, да ја у тој причи не могу, да тврдим, да је моје мишљење тачно. Нажалост, Аца је Вас исправио, али није ништа рекао о мојим тезама.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
>>>Тиме сам оспорио Ваш закључак, да су неопходни “стручњаци”<<<
Па, ако боље прочитате, мој став је да су неопходни онакви стручњаци какви требају окупатору да лакше влада. Дакле, струку постављам као релативну ствар. Неко је стручан да гради, неко да разара, неко да кући, неко да расипа. Вучић је одличан стручњак за задатак који му је дат. Дакле, струка се цијени према задатку, а не сама за себе. Ако је задатак проналажење лијека за рак, скупиш екипу молекуларних биолога, онколога, генетичара итд. Ако је задатак држање Србије у послушности док је пљачкају и растурају, Вучић, Тадић, Динкић, Дачић су стручњаци из снова. Све зависи од задатка и перспективе. Тесла је, сви то знамо, био генијалан физичар и инжењер електротехнике, али ја му не би дао двије овце нацртане да ми причува, а камоли да управља било чим, јер је својим животом доказао да то нити умије нити га занима. Мене рецимо не занима ауто-механика, и боље да ми нико не даје да му мијењам кочнице.
Ја кад тврдим да су моји закључци тачни, мислим да је тако док ме неко логиком или чињеницама не разувјери. Ви ме нисте разувјерили ни у једном аргументу, али мислим да је то углавном зато што нисте ваљано ни покушали. Мишљење јесте релативно, али док не чујем боље и тачније, моје је најбоље, за мене. За вас је ваше, наравно, и ја немам ништа против, што ме неће зауставити у расправи. Кад чујем боље и тачније, подржим такво. Кад дође до теме у коју се не разумијем, ја потражим некога ко се разумије и прихватам његове или њене ставове док не налетим на вреднији став.
Примјер исправљања правописа је одличан. Ја признајем да нисам био у праву и чак ћу у будућим текстовима да примијеним новонаучено правило. Ја сматрам да се у српски језик разумијем одлично, али и да не знам све, што је нормално, јер ко зна све о било чему.
Исто мислим и да је потребно оспоравати мишљења, од ових наших блогерских до научних. Сјећам се кад смо добијали кечеве ако не знамо да постоји девет планета у Сунчевом систему, кад оно сад Плутон није планета и има их само осам. Или прије неки дан изађе високи руководилац америчке климатолошке агенције и каже да је његова агенција годинама фалсификовала податке о глобалном загријевању у корист заговорника загријевања. А народ хоће да изгине расправљајући се на ову тему и кунући се у ''научно доказане чињенице''. Ех, та необорива наука 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се