Срби у ери Трампа

Од Доналда Трампа сви очекују, рекао бих, превише. Добро, некима је дао и повода.

Американци који су га подржали очекују – ни мање ни више – реинкарнацију Регана, иако је Реганова економска политика негативно утицала на кључну скупину Трампових бирача: радничке слојеве у државама клацкалицама. Американци који га нису подржали очекују – и прижељкују – самог Хитлера, јер желе да наставе да посједују разлоге да хране антитрамповску хистерију и конкретна дејства.

Шта је са Србима? Срби к’о Срби, ослањају се на инстинкт и надања, а кљукани бомбастичним оцјенама и анализама, занемарују трамповску стварност.

Шта Трамп може

Трамп прије свега насљеђује државни апарат на који предсједник утиче површински, али колико кључно, то зависи од прилика, радикалности програма и саме личности предсједника. Од некога као што је Трамп можемо очекивати драстичније мјере и радикалнији утицај на институције него што би то био случај да је побиједила Хилари Клинтон или Џеб Буш, или пак да је Мит Ромни побиједио Обаму 2012. године. Трампов наступ, програм, састав кабинета одзвања промјенама, мада оне не морају да буду све оно што Трампове присталице желе.

Чињеница је да тренутни састав вашингтонског естаблишмента, посебно његовог спољнополитичког дијела, припада политици коју Америка против Срба води већ бар 25 година. Већина тог кадра је не само навикла на такву политику, него је и доведена због подобности таквој политици. То није лако искоријенити чак и ако постоји јака воља за промјеном. Овај, условно речено, антисрпски кадар се провлачи кроз све установе које играју улогу у спољној политици, од обавјештајних и безбједносних служби, преко Стејт Департмента и амбасада, до владиних агенција и невладиних института и организација.

Трамп најприје мора да ријеши проблем кадрирања. Он не долази из унутрашњости естаблишмента, не може се ослонити на стандардни републикански кадар којим би рецимо Мит Ромни попунио структуре и нема довољно лојалиста блиских државном апарату. Прије мјесец дана је на располагању имао отприлике само петину од потребних кадрова. Трамп је поларизујућа личност, структуре су му пуне непријатеља, нема кадра да удари противтежу, мора очекивати саботажу, а са саботерима и петом колоном се не може управљати државом. Једна од мјера ће сигурно бити и масовна отпуштања из државне управе, тј. укидање служби и структура.

Оно што новинар Глен Гринволд назива “дубинском државом“, а српски обавјештајац Југослав Петрушић “подсистемима“, Трампу у Америци изгледа да није наклоњено. Обавјештајне кадрове и структуре блиске програмима америчког и атлантског империјализма не би било лако преумити ни да се преумљење састоји само из идеолошких елемената; не, ти кругови су везани за конкретне политичке и економске интересе, и прећи ће Трампу онолико колико он буде хранио сваки од тих интереса. Трамп нема разлога да буде пријатељ Срба и да због нас товари себи на леђа додатне непријатеље унутар своје државе. Због неких важнијих ствари – да, али због Срба – не.

Јесте Трампова кампања била препуна сукоба са баш оним представницима америчког естаблишмента који су били и најжешћи непријатељи Срба, од Клинтонових, преко Џоа Бајдена, до Џона Мекејна. И Мадлен Олбрајт је у једном тренутку наружила пола америчких жена, упозоравајући их да морају гласати против Трампа. Међутим, кад дође до одлука, то ништа не мора да значи.

Државне структуре, посебно безбједносне, могу бити непослушне предсједнику, али агресиван предсједник с њима може изаћи на крај уколико их подијели и неке примора на сарадњу, неке поткупи, неке растјера и замијени их лојалнијима.

Трамп може очекивати да сви његови политички противници, у земљи и иностранству, имају подршку америчких и других глобалистичких медија. У том смјеру он већ предузима мјере; послије отвореног сукоба са Сиененом, за очекивати је, а и најављено је проширивање тијела извјештача из Бијеле куће, улазак неких маргиналних медија и чак блогера. Читај: слиједи потискивање неподобних у други план и убацивање неких Трампу наклоњених ликова.

Трампов најважнији краткорочни циљ ће бити разбијање опсаде, тј. агресивно стварање простора за управљање. Ријетко који предсједник је то морао да ради; обично је транзиција одржавала континуитет управљачке културе. Од мексичког зида и најављених депортација, до укидања Обамакера, неће бити ниједне мјере према којој отпор у дијелу јавности, природан или оркестриран, неће бити категоричан и заглушујући.

С друге стране, Трамп од Барака Обаме насљеђује и велики број донесених извршних уредби које, кад би се примијениле, дају енормну моћ станару Бијеле куће у односу на све друге државне институције, а бога ми и у односу на Устав. Гледано у пакету, постојеће уредбе омогућавају предсједнику скоро па да влада указом.

Уколико се крене у дестабилизацију Трампове управе путем комбинације оркестрираних терористичких дејстава и уличних протеста, он ће засигурно не само одговорити још жустрије, него и искористити прилику да на своју страну привуче више безбједносних елемената и да прошири своје надлежности.

Шта Трамп хоће

Трамп је послао масу изборних порука током кампање. Већином радикалних. Најважнија је, наравно, она економска, а она се, кад се све сабере и одузме, своди на један проблем: Кина. Кина је у већини релевантних параметара претекла САД као свјетска економска сила број један. А ако ниси први, онда си други, што је промјена ка горем у односу на посљедњих 70 година историје. Природно је да се америчке елите с тим не могу помирити, бар они дијелови који губе у дуелу с Кином. Трампов одговор на кинеску економску најезду је онај најприроднији: пред јачим се затвориш и утврдиш, док га не ослабиш и зауставиш му напредовање. Дакле, тарифе, баријере, протекционизам, то страшило за глобалисте, неолиберале и поборнике “отвореног свијета“.

Током кампање, Трамп је доживљавао силне тривијалне оптужбе и етикетирање, али добрано испод радара је прошла она о његовом изолационизму. Један од слогана његове кампање је био и “Америка првенствено“, што је за многе политикологе нерадо подсјећање на дане пред Други свјетски рат, кад је читава једна јака струја америчке политике заступала став да Америка не треба да се мијеша у европске прилике, чак ни у сврху заустављања нацистичке Њемачке. Изолационизам и протекционизам су сродне али различите идеје, али протекционизмом се може стићи до изолационизма. И једно и друго су смртни непријатељи глобализма.

Осим отворених иступа америчких и европских поборника глобализма против Трампа, и отворене подршке Трампу од стране конзервативнијих играча у обје сфере, велики показатељ страха глобалиста и ријешености да се Трамп омета и заустави су и уличне акције група које финансирају глобалистичке фондације и корпорације. Тзв. ратници социјалне правде немају начина да се ‘љебом на’ране док им не удијеле корпорације и њихове фондације, а чињеница да отпор Трампу изван демократског процеса не јењава говори да се средства за акцију против Трампа из корпоративних фондација не штеде. Иде се дотле да и неке феминистичке групе по Београду марширају против Трампа. Будибогснами, али ето…

Елем, америчко затварање се не би десило зато што Трамп не воли империјализам, него зато што осјећа да је то једина одбрана од кинеске експанзије. Сад је Кина носилац глобализма и сад она мора да проноси начела отворености које је деценијама ширила Америка, јер сад њој тако паше. Економски сукоб између такве Кине и такве Америке је неминован. То ће изазвати потресе и претумбавања слична онима с краја 1940-тих, кад је умјесто Хитлера непријатељ “демократске империје“ постао Стаљинов СССР, па се читави програми и смјернице морали прилагођавати.

Унутар Америке, Трамп ће морати да конкретним мјерама заштити домаће тржиште од кинеске доминације, што захтијева подилажење интересима одређених елитних кругова чија му је подршка неопходна. Елите имају своју цијену, а она се мјери новим привилегијама, приватизацијом, смањивањем пореских стопа на добит, дерегулацију услова пословања итд. Све ове мјере којима ће Трамп морати да поткупи онај дио елите који није уз њега директно штете радничким масама које су га подржале. Један дио њихових проблема може да ријеши затварање граница и смањење прилива конкурентске радне снаге, ако не и драстично повећана стопа депортација. Корпорације траже јефтинију радну снагу, а радничка класа тражи више посла и веће плате. А не могу сви побиједити.

Ни Кина неће сједити скрштених руку, као што је њен предсједник између редова и најавио у Давосу. Да је сједила скрштених руку, не би постала суперсила.

Да би зауставио Кину, Трамп мора да успостави нове савезе и да реформише америчку спољну политику. Изјаснио се више пута негативно о Нато савезу, а Владимиру Путину се и додворава. Отпор и ометање потенцијалног приближавања Америке и Русије биће главни задатак кинеске спољне политике, а како и у Америци и у Европи постоје моћне групације које такође не желе да виде Путина и Трампа у загрљају, ето нове глобалистичке осовине. У њој, и Кина и неолибералистичка Европа морају нешто жртвовати да би нешто добили.

Гдје су ту Срби

Срби не треба да се надају поклонима, нити задовољењу некакве правде, али за очекивати је и нивелација односа на тзв. Западном Балкану – и не само ту – и прекрајање граница у догледно вријеме. Избор Трампа јесте тектонски поремећај глобалне динамике, који се мора осјетити и у мање  важним интересним сферама, а камоли у “бурету барута“.

Упркос избору Трампа и јачању Путина, силе које су Србима из својих интереса нанијеле толико зла су још моћне. Не врте се њихови интереси око Срба, али ако се њихов сукоб са противницима одвија и на Балкану, а хоће, њихова канџија нема куд него преко српских леђа.

Ако Трамп крене ка протекционизму, а пљунуо би на све што је говорио ако не крене, то подразумијева и промјену спољне политике из агресивно империјалистичке ка политици прегруписавања и престројавања. За ово су му потребни нови савезници; или ће преумити Европу, или ће се зближити са Русијом.

Вратио бих се на план Тимотија Леса који није толико важан због самог цртања граница колико због принципа који је истакао: етничко разграничење умјесто пропале мултиетничности. Уколико се Трамп и Путин приближе, Западни Балкан не може остати овакав јер ни једном ни другом не одговара стање нестабилности која лако може да се запали уколико не мисле да ратују један против другога. Комунистичка Југославија је подијељена овако накарадно баш из разлога доминације Атлантске империје и јер је њој таква слика одговарала. Што год је више Русије у тој једначини, више је и равнотеже, а тим више и стабилности. Постојеће државе су све само не стабилне.

Бомбастични наслови у новинама типа “Трамп препушта Путину Балкан“ су мало тзв. клик-мамци, мало непознавање прилика и процеса, а највише пусте жеље.

Трамп звучи одлучно када критикује Нато, али критика је више фискално мотивисана, него идеолошки. За Србе, сваки покушај промјене натистичке политике је прилика која се може, али и не мора искористити.

Србија је још увијек под шапом Атлантске империје, док Српска, ефективно сваким даном по један корак даље од Босне и Херцеговине, показује чак више знакова самосталног одлучивања или бар отпора. Реваншистичке санкције Милораду Додику додатно су оголиле безидејност хегемонистичког Бошњаштва и потпуно одсуство такта и плана. Иако наизглед показују приврженост Вашингтона бошњачкој страни, оне у ствари говоре супротно: Вашингтон је толико незаинтересован за опстанак Босне и Херцеговине да се према приликама у њој понаша по систему “офрље“, стављајући је у бесперспективну ситуацију.

Трамп не може ништа “препустити“ Путину, али уколико жели Путина на својој страни против Кине, мора платити цијену. Нећу да се претварам да знам шта је Путинова цијена, али поуздан савезник у Средоземљу мора бити дио жељеног пакета. Ердоганова Турска не да није поуздана, него и сам Ердогану носи главу у торби.

Такође, и Америка мора консолидовати своје посједе у овом дијелу свијету ако се већ престројава, и ако је вјеровати Лесу, Велика Албанија би би била довољан амерички адут на Балкану. Наравно, интересних групација чији прсти су умијешани у овакве одлуке је много и много је потенцијалних тачака прекида унутар динамике одлучивања. Моћни одлучују ко ће им бити савезник, али најчешће бирају између понуђених и истакнутих опција. Срби морају да се истакну као опција, што значи да морају да покажу да имају зубе и снагу, јер коме треба слаб и непоуздан адут. Основни елемент снаге је реалистичан став о могућностима, посједима и циљевима.

Разграничење по етничком принципу, дакле, по томе ко шта држи, без обзира одакле му, може ускоро постати руководећи принцип нове подјеле Западног Балкана. Етнички принцип се уклапа у Трампову поруку натистима: ја нећу да вас издржавам ако немам конкретне користи од вас. Ријечју, хоћу да видим докле је моје. Такав став се на Балкану лако може преточити у разграничење по којем нема сивих зона, него постоји јасна граница између интересних сфера коју подржава и демографско стање на терену. Можда ради мира, а можда и ради рата.

Трамп неће бити српска мајка. Неће то бити ни Путин. Један развој догађаја који је скоро немогућ без великог сукоба је повратак Косова и Метохије у српске руке, бар не оног дијела јужно од Ибра. Без великог сукоба не може доћи до етничког чишћења Шиптара, а без чишћења, била би то медвјеђа услуга Србији.

Присаједињење Српске и Црне Горе Србији имају далеко реалнију перспективу јер могу да се десе без крвопролића. Српска, уз мале измјене граница, једва чека да изађе из Босне и Херцеговине, која никад и није функционисала, а за чији се опстанак се све мање релевантних чинилаца залаже. А нема тог Сарајлије који ће ратовати за Приједор и Бијељину. Што се Црне Горе тиче, српски елемент није ослабљен ни близу онолико колико то изгледа на површини, тако да значајног отпора уједињењу са Србијом уопште не би било уколико таква одлука падне између Вашингтона и Москве.

Трампова вјероватна потреба за компромисом са Русијом може донијети добра и Србима, али само уколико Срби знају шта је добро за њих. Ако то не будемо знали, одлучиће други, можда по свом субјективном, можда по нашем погрешном нахођењу. И још једна историјска прилика може бити пропуштена.