Дејтон је, ипак, српска побједа

Двадесет је и једна година од дана на који је мали и силним непријатељима опкољен српски народ отпором присилио свјетске силе да му признају државу којом је бранио свој голи опстанак на земљи вијековима шкропљеној његовом крвљу.

Не, није ово патетика национал-романтизма, него објективна анализа историјског феномена. Колико смо објективно могли, доста смо и постигли.

Ратовати без иједног војног савезника против највеће ратне машинерије икад постројене и изнијети живу главу, а камоли спасити какву-такву државност, није мала ствар. Српски народ је деведесетих година прошлог вијека извео управо то. НАТО је прве три офанзивне војне акције од свог постанка , укључујући двије највеће, Операцију Намјерна сила 1995. и Операцију Удружена сила 1999., извео против једног народа: Срба.

Између мегаломаније и југословенштине

Има Срба мегаломана, и оних злурадих, који умањују српску побједу, стављајући је у погрешан контекст и игноришући однос снага с којим је српски народ био суочен. Има и оних који од дрвећа не виде шуму, што би рекли Амери.

Оно, ЈНА је могла узети шта год је хтјела, требало је да заузмемо све 1992. док смо ми били наоружани, а они нису, и сличне небулозе.

ЈНА није била српска војска, него војска коју су напустили сви осим Срба, па је по аутоматизму постала наклоњена народу из којег јој је долазио војник. ЈНА су напустили чак и неки Срби, а само један број њених старјешина се релативно брзо уштекао у националну свијест. ЈНА је у рат слала ненаоружану дјецу зато што њени југословенски дебели генерали нису знали шта хоће, док су антијугословенски настројене старјешине тачно знале шта хоће.

Ено, генерал Веселин Шљиванчанин, који је одробијао Вуковар и Овчару, ни данас не зна да ли је Србин, Црногорац или Југословен, да ли је бранио Српство од Хрвата или Југославију од Југословена. Таквих је на српској страни било маса, а о аномалијама типа Јована Дивјака да и не причам. Срећом, било је и маса старјешина који су брзо сконтали да су Срби, а онда ти не треба пуно да схватиш шта ти је чинити. Југословени немају појма ко им је непријатељ, док Срби то итекако брзо провале.

Четрдесет пет година индоктринације од малих ногу није лако пребродити и остати нормалан и онима који су то успјели треба скинути капу.

Та војска ни у најбољој форми није знала да води офанзивни рат, посебно у урбаним условима, и посебно тамо гдје јој је наклоњено становништво било у недостатку. Ко би држао Тузлу или Сарајево, чак и да су се могли заузети? И на шта би било приморано муслиманско становништво које, реално, не би имало куд него да се бори до посљедњег? Све би ово ишло на руку фундаментализму Алије Изетбеговића и подигло ниво учешћа непријатељских страних сила. Стратешки би било блесаво поднијети силне жртве да би се заузела територија која се послије не би могла држати.

Снага којом се ЈНА дичила 45 година никад није била релевантна, јер снага и стратешка борбена готовост се мјери према спремности за борбу са стварним противником, и према стварном познавању себе. И Хитлеру би 1941. требало далеко дуже од 12 дана да је ударио на војску Мишићевих Срба, а не на војску Александрових аустроугарских прелетача која је Мишићевим Србима пуцала у леђа.

И кусо и репато против Срба

Гледано са дистанце, побједа се мора мјерити у границама могућег, а не како се баби снило. Посљедњи рат против Срба је у исте борбене редове упрегао све елементе Атлантске империје, од Американаца, Енглеза, Француза и Нијемаца до Ватикана, те им придружио растуће силе Исламског свијета, Иран, Турску и Саудијску Арабију. Против којег су се још непријатеља удружили папа и ирански ајатоласи?

По једној дефиницији, стратегија није ништа друго до план оптималног искориштавања расположивих средстава ка реалном циљу и у ограниченом року. Према Сун Цуовој теорији ратовања, онај ко познаје прво себе, па онда и непријатеља, добиће “’сто битака“. Познавајући потенцијалну снагу удружених непријатеља, те српско психичко стање југословенског магновења, може се закључити да смо у ратовима деведесетих, које би Атлантска империја у уџбеницима требало да заведе под “Српски ратови“, прошли одлично.

Поређења ради, Срби су у два свјетска рата изгубили преко два милиона становника само од непријатељске руке, сахранили двије државе (и трећу, ако Краљевину Југославију можемо сматрати српском државом) и трајно избрисали тековине ослободилачке борбе започете још с цетињским владиком Данилом Шћепчевићем. У четири године трајања ратова за опстанак западних Срба, живот је изгубило око 30,000 Срба, што је трагично ако се гледа изоловано, али кад се упореди са ранијим ратовима против мање-више истих непријатеља, тај број је незнатан.

Атлантска империја је током Српских ратова деведесетих била на врхунцу своје силе, браде масне и трбушине набрекле од крканлука над одром пораженог совјетског непријатеља, снујући сне о крају историје, о вјечном новом поретку попут Хитлеровог “хиљадугодишњег Рајха“, само либерално-полиархично-империјалистичких настојања.

Прст у око римског цару

На простору на којем је створена Српска, и нажалост уништена Република Српска Крајина, Срби од средњег вијека нису могли успоставити никакав облик државе која би била српска, све до 1992., и печатирано Дејтоном, 1995. године.

Историчари сматрају да је средњевијековна српска држава кнеза Часлава Клонимировића и његових предака и рођака била центрирана негдје око горње Дрине, са крајњим западним дометом око Уне, и крајњим источним око Ибра, можда Јужне Мораве. Франачки краљевски анали, дакле, дворска хроника, кажу да кнез Људевит, који се, у околини Сиска, побунио против насљедника Карла Великог 819. године, од одмазде бјежи Србима, који “насељавају највећи дио Далмације“, не помињући присуство других народа у тим предјелима. Далмацијом западни писци тога времена сматрају оно што је обухватала некадашња римска провинција истог имена, од мора све до Саве. Оспоравани источно-римски цар Константин Седми Порфирогенит ће вијек касније ретроспективно уметнути на крајњи запад тих простора и Хрвате, чије ће присуство, мада не у истим границама потврдити такође оспоравани барски бискуп, писац Барског родослова, касније по њему прозваног Хроника попа Дукљанина. Источно-римски хроничар из средине 12. вијека, Јован Кинам, говори како Дрина одваја Босну од остатка Србије. Бан Босне из средине 13. вијека, Матија Нинослав, народ којим влада зове Србима. И краљ Твртко од народа којима влада помиње једино Србе, а уз њих и гомилу територија под својом власти.

Елем, од пред-османског времена, Срби нису имали државу западно од Дрине, ако не рачунамо разне југословенске пројекте који су уништили и оне српске државе источно/југоисточно од Дрине.

А Дрина није било каква граница. Као и о већини европских граница, ни о њој се никад није изјашњавао народ који живе око ње. Као и већина европских граница, и она је империјална.

Дрином је ишла подјела Римског царства на Западно и Источно, и римски папа, као насљеднике императора и наддржавни владар католичке Европе још скоро хиљаду и по година послије Одоакровог укидања Западног царства, ни на једно прелажење те Теодосијеве линије није гледао благонаклоно. Штавише, некатолички елемент западно од Дрине је вијековима био мета агресивног покатоличавања.

Замислите сад римског папу, без чијег се благослова хиљаду година није могло бити крунисан у католичкој Европи, па и шире (краљ Стефан Немањић је круну добио од папе Хонорија Трећег, према званичној историји). Замислите га гдје је освојио Јужну Америку до Огњене земље, те Азију до Филипина, а с друге стране Јадрана, на препишај, не може да потчини себи Србе. И кад их кроз читав двадесети вијек тријеби, десеткује и растјерује, они му опет на крају тог вијека подигну устанак и помјере границу чак на Уну. Па, има ли то смисла?

Не, Република Српска је побједа. Највећа српска побједа у 20. вијеку. Побједа цјелокупног српског народа која не би била могућа без Србије, Црне Горе, без жртве Далматинаца, Личана, Славонаца.

Побједи се у зубе не гледа

Да ли би било боље да нико није погинуо, да смо добили више, да смо мијењали Сарајево за државност, да нисмо предали Брчко, да смо трампили нешто мање стратешки важно за Горажде, да смо добили више индустрије, или нешто мора? Нормално да би, уколико је било шта од овога било у понуди.

Да ли би било боље да је Слободан Милошевић укинуо Југославију, мобилисао комплетно Српство, избио на Купу и ударио српски барјак? Можда, али од комунистичког политичара Милошевићевог профила се то није могло очекивати, све и да је био у могућности. Од кога је – доста је и било и оно што јесте учинио.

Да ли би било боље да смо задржали све српске земље? Би, мада не знам ко би живио на њима. И не знам колика нам је сила била потребна да би неко могао оправдано очекивати да то постигнемо.

Јесмо ли све одрадили савршено? Далеко од тога. Али, јесу ли непријатељи? Па, већину побједа не однесе онај који не гријеши, него онај који гријеши мање од непријатеља.

Да ли улажењем у ситна цријевца можемо наћи материјала за закерање и критиковање? Можемо, и из разлога стратешке аналитичности, подробности, учења из побједа и пораза – и није згорег. Али постоји разлика између конструктивности и онога што смета рђавом полном органу генијалне српске пословичности.

Побједа је зато што је сачувала хиљаде српских живота.

Побједа је зато што је била остварење на границама могућег, с обзиром на снагу непријатеља.

Побједа је, чим јој доказани српски непријатељи даноноћно раде о глави.

Побједа је чак и ако смо извукли неријешено, ако ни због чега другог, а оно зато што већег успјеха у двадесет вијеку као народ нисмо имали.