Ако пропада капиталистичка Средња класа у најразвијеним капиталистичким земљама, шта онда рећи о животном стандарду у неразвијеним земљама? Чему да се надају Срби, ако Американцима стварна просјечна вриједност плате није расла од раних седамдесетих година прошлог вијека?
Опет, као и у претходна два чланка, наглашавам да је у анализи пропадања животног стандарда и Средње класе уопште кључно посматрати америчку Средњу класу, као носиоца успона животног стандарда у капитализму уопште. Навешћу неке показатеље дубине суноврата америчке Средње класе која се темељила на добро плаћеном, високо-квалификованом занатском и индустријском радника, те амбициозном малом и средњем предузетнику, који ће 8. новембра гласати за Доналда Трампа јер им обећава да ће Америку поново учинити величанственом.
Два темеља социјалног мира
Битно је подвући да двије ствари одржавају социјални мир на капиталистичком Западу:
(1) могућност позајмљивања и живот од кредита;
(2) социјална давања сиромашним слојевима.
У оба случаја, исход је такав да је огромна већина Американаца зависна од оних који производе новац и одређују му вриједност, као што је некад била зависна од оних који производе робу и дају им запослење. Главна разлика је у томе што се нема гдје отићи и дјеловати изван ове клопке, јер више нема слободних површина и дивљих граница, бар не у Америци. Штавише, тренд је супротан; као што је успон Средње класе омогућио субурбанизацију, тј. раст предграђа и бјежање из урбане тјеснине, тако пад Средње класе тјера Американце назад у градска језгра и набија их у ограничени простор.
У Америци је просјечан припадник Средње класе дужан за кућу или стан у којем живи, за кола која вози, за факултет који је завршио, за прошли годишњи одмор… Захваљујући кредиту, просјечни Американац може приуштити много, али не посједује скоро ништа.
Сиромашан Американац, дакле, онај који зарађује мање од националног нивоа сиромаштва, који за појединца ове године износи 23 и по хиљаде долара годишње бруто зараде, прије опорезивања, углавном се квалификује за неки од социјалних програма. Према статистици владиних служби, 2014. године је 46 милиона Американаца примало бонове за храну. Око 72 милиона Американаца прима бесплатно здравстено осигурање. Ово су бројке које не говоре повољно о успјешности америчке економије, али говоре да држава има пара за куповину социјалног мира.
Радници многих корпоративних гиганата, као што је Волмарт, највећи малопродајник на свијету и убица мале привреде, раде за минималну сатницу и опет се квалификују за поједине социјалне програме. Овим држава и порески обвезник практично субвенционишу мегакорпорације.
Пропаст производње
Послије потписивања Сјеверно-америчког споразума о слободној трговини 1994. (NAFTA), и других сличних мјера, индустријска производња је у највећој мјери напустила земљу. Добро плаћена радна мјеста у индустријским халама су замијењена ниско плаћеним пословима чистача, услужних радника, физикалаца по дистрибуционим центрима итд. Један дио оних који би данас били ливци челика су на социјали. Некада моћни индустријски градови су пропали. Град Флинт у Мичигену, некада сједиште највећег погона Џенерал Моторса у земљи и бисер америчког индустријског напретка, прије неколико година је био предвиђен за рушење у одређеној мјери, али није било пара да се плати ни рушење. Недавно, изашло је у јавност да су његови становници годинама тровани оловом из трошног водовода и да је гувернер Мичигена био обавијештен о томе.
Случај пропасти Детроита је прилично добро познат свима, а Детроит је био шести највећи амерички град. Градова мањих и мање познатих од Детроита, а који доживљавају исту судбину је огроман број широм тзв. Зарђалог појаса. Један од епицентара подршке Доналду Трампу је и тај амерички Средњи запад, чије некада просперитетно становништво је жестоко осиромашено, а Трамп је малтене први предсједнички кандидат који на то озбиљно скреће пажњу и предлаже радикалне мјере опоравка.
Донекле је губитак радних мјеста у индустрији надомјестила енергетика са развојем постројења соларне и вјетроенергије. Ту, међутим, нема дугорочног и стабилног рада, који је постојао у творницама. Нафтна и гасна индустрија такође још увијек имају велики потенцијал, али суочавају се са побуном становништва у многим крајевима гдје је висока свијест о еколошким опасностима. Не ради се само о тренутној побуни у индијанским резерватима, него се отпор исказује кроз грађанско организовање у циљу заустављања пројеката, уредби и финансирања на нивоу локалних управних органа.
Кинези, пензије и усељеници
И Америка се све више окреће потрази за фамозним страним улагањима, те тако имамо велика кинеска улагања. На примјер, Кинези су толико дубоко ушли да су у преговорима о куповини мале, али добро позициониране луке Вилмингтон у држави Делавер. С друге стране, у очи упада и њихов агресивни продор у филмску индустрију Холивуда. О приливу кинеског становништва да и не причам.
Пензиони фондови, посљедња упоришта берзанских шпекуланата, годинама грцају под притиском расхода. И колико год се бацало камењем на илегалне усељенике, велики број њих, иако су прекршили закон при уласку, плаћа порез и пензионо осигурање, врло често без наде да ће и остварити право на пензију.
Не бих да амнестирам политику отворених граница нипошто. Неконтролисан прилив – условно речено – јефтине радне снаге је такође оружје у рукама оних који би да осиромаше америчког радника и малог предузетника.
У исто вријеме, у трајању је тренд по коме на власт ступају агенти друштвеног инжињеринга попут њујоршког градоначелника, социјалисте Била Деблазија, чије социјалне мјере помажу најсиромашнијима, али тако што закидају од средњих слојева, занатских радника, малих привредника итд. Тако он подиже минималну сатницу, али у исто вријеме не чини ништа да заштити грађевинске синдикате од навале антисиндикално расположених великих предузимача на њујоршко тржиште некретнина. Он буквално прелива из Средње класе сиромашним слојевима, од којих очекује гласове, остављајући најбогатије по страни и протежирајући пословичну мечку. Нивелише терен по којем газе привредни гиганти. Не чуди што су му се на листи донатора истицала имена попут Џорџа Сороша и економског убице Џефрија Сакса.
Не чуди ни што ће, по свој прилици, велики број грађевинских синдикалних радника у ултралибералном Њујорку гласати за Доналда Трампа на предстојећим изборима.
Коме треба Средња класа
Дакле, овако је у држави чија је Средња класа симбол напретка капиталистичке цивилизације. Чему да се надају народи у којима се ни капитализам ни његова Средња класа никад нису ни развили? На примјер, обећања српских политичара да ће донијети бољи живот нису утемељена у реалности, него су само популистички одговор на вапаје народа који мисли да је бољи живот у неком масовнијем облику могућ.
Међутим, неће Средња класа бити уништена сасвим, само ће бити смањена на мјеру која се може контролисати. Градски трговци и занатлије су били средњи слој и у феудализму.
Чујем често да људи кажу да није у интересу капиталиста да срозавају куповну моћ становништва западних земаља. Погрешно је мислити да у глобалној економској политици доминира интерес произвођачке или трговачке стране учесника на тржишту по коме куповна моћ што већег броја купаца треба да буде што већа.
Прво, на планети је седам милијарди људи, засад, и тржиште за мали број олигарха који зарађују много је осигурано, без обзира на то колика је куповна моћ просјечног Американца или Јапанца. На планети на којој Бангладеш има више становника од Русије, а Кина и Индија више од Сјеверне Америке, Европске Уније и Јапана заједно, стандард живљења и куповна моћ западно-капиталистичке Средње класе више није од пресудне важности по носиоце свјетске привреде.
Друго, произвођачи и продавци мало утичу на прилике, јер су и они дужни финансијерским новофеудалцима и ту и јесте суштина новоизграђеног система. Они се такмиче не само једни с другима у смислу освајања тржишта, него и добијања и очување кредитне способности, тј. милости олигарха од којих зависи да ли ће бити или неће бити присутни на овом или оном тржишту, да ли ће имати за улагања или неће. Ако те водећи инвестициони фондови не виде као релевантног играча, ти то, у пирамидалном поретку, и ниси. Ако не можеш ти да претвориш долар у три, има ко може.
У претумбавању глобалног поретка и односа снага, које је у току и динамичније је него икад, не пропада само Средња класа састављена од добро плаћених радника, него и мали привредници који су такође важан дио Средње класе и који су се такође уздигли усљед општег подизања цијене рада. Порески намети их све више притискају, а зна се да је порез највећи непријатељ предузетништву. Тај исти Волмарт, који је често примјер иако далеко од тога да је једини, доноси привредну пустош гдје год се појави, убијајући малог привредника спремношћу да прихвати губитке и по неколико година док не очисти локално тржиште од конкуренције малих и средњих трговинских фирми.
Што је тржиште веће, појединац је све мањи. Глобално тржиште, под управом финансијерских наднационалних гиганата, једе мале. Укрупњавање је природна компонента глобализације, а укрупњавање директно уништава ситне, били они радници, ситни земљопосједници или мали предузетници.
Битно је сјетити се како је било онда кад је све било по вољи тајкуна и олигарха.
Битно је подсјетити се откуд уопште Средња класа и да она никад није била по вољи тајкуна и олигарха.
Битно је, дакле, знати да тајкуни и олигарси не воле Средњу класу, јер не воле да ичија економска моћ пријети да угрози њихову политичку моћ и не воле да им ико гура руку у новчаник.
Укрупњавање и алтернативе
Битно је и знати да алтернативног идеолошког система једнаке моћи који пријети финансијерском капитализму – нема. Алтернатива атлантском типу новофеудализма, додуше, има. Умјесто атлантске олигархије може доћи кинеска, руска. Сама смјена на пријестољу неће подићи стандард живљења јер Русија и Кина, иако јесу геополитичка пријетња атлантизму, нису му и идеолошка пријетња. Наиме, и оне су капиталистичке и у њима царује њихов финансијеризам.
Русија и Кина се и драстично разликују у природи свог империјализма и суштини својих идеолошких матрица једна од друге. Тренутно су савезници само зато што имају заједничког противника. Али ни кинески ни руски финансијерски капитализам, уколико је то алтернатива, не доприносе развоју Средње класе, нити приморавају америчку или западноевропску олигархија да угоди својој раји.
Ипак, свака противтежа доминантној империји је пожељна и неопходна. Као и у случају Совјетског Савеза, чак и идеолошки систем далеко од идеалног позитивно утиче на корекције глобалног курса ако се поставља као сила равнотеже. Свака посебност слаби једнообразност и центрипеталност глобалног.
Зато је једина препрека глобализацији, која носи уништење Средње класе и повећану неједнакост, у ствари национализам или суверенизам, тј. уситњење тржишта у којем о економском развоју у Шумадији, Бретањи или Западној Вирџинији, не одлучује неко на Вол Стриту. Што је даљи центар моћи, све мање утицаја на њега имаш самим тим што не можеш до њега допријети и што ти је конкуренција за приступ далеко већа.
Српски тајкун никад неће моћи успоставити толику доминацију над малим тржиштем Србије колику може успоставити управник ККР фонда из Њујорка, јер је њему Србија само једна од пословних јединица империје. Управник ККР-а Дејвид Петреус је много већи баја од Жељка Митровића и самим тим, много је теже доћи до њега. Незадовољни народ – ако се организује поводом незадовољства – може много лакше стићи до Митровића и утицати на његову политику, него до Петреуса, а поготово Петреусових газда. А у тржишту којим се влада из Лондона или Њујорка, и Митровић, уколико се лијепо влада, постаје заштићен као дио империјалне клике, те теже доступан.
Онолики си колики су у поређењу са онима око себе. Што су они виши, ти си све нижи.
За финансијерске новофеудалце на Вол Стриту или у лондонском Ситију, мали себри су ништави и треба да буду још ништавији. Процес глобализације је и процес грађења све веће разлике између врха пирамиде и њеног дна. То оставља и све мање простора за оне који би да се набију у средину. Једини ваљан одговор на такву политику је напор ка изласку из глобалне пирамиде и грађење мањих пирамида гдје ће дно бити много ближе врху.
СРБИСТ 