Кад је на православни Васкршњи понедјељак, 20. априла, 1914., водећи амерички – а тиме и свјетски – индустријалиста, Џон Д. Рокфелер, наредио гувернеру америчке државе Колорадо да побије породице рудара и разбије штрајк у једном од његових рудника, овај је то и учинио, јер газдина се не пориче. Национална гарда Колорада, дакле оружана сила савезне државе, потпомогнута унајмљеним башибозуком и плаћена из џепа Рокфелера, рафалима из Колт-Браунинга и подметањем пожара убила је 2 женe и 11 дјеце у рударској колонији у мјесту Ладло, те запалила шаторско насеље у које су се рудари склонили породице кад их је Рокфелер избацио из рудничких барака. Шест мушкараца је такође убијено. У четничкој борби између рудара и гардиста, настављеној десет дана, погинуло је око 75 људи.
Вођа ове штрајкачке колоније, Грк Луис Тикас, је ликвидиран са два метка у леђа. Нико никад није одговарао за овај злочин. Рокфелер је пред Конгресом, током саслушања, изјавио да не би издао наређење да се покољ заустави.
Враћа ли се Позлаћено доба
То је била сасвим уобичајена илустрација односа ималаца и немалаца на врхунцу развоја америчког класичног индустријског капитализма, у периоду који је Марк Твен касније назвао “Позлаћеним добом“. Покољ у Ладлоу се десио на измаку те историјске ере, али свакако не заостаје по суровости за најкрвавијим обрачунима америчке олигархије са нижим сталежима. Не би изненадило враћање на то стање, јер тамо гдје су социоекономске разлике такве какве су биле у Америци прије Велике депресије, то се и данас дешава. Свјеж примјер је покољ рудара у Јужној Африци, мада је и Шпанија прије неколико година имала рат рудара и државе у традиционално побуњеничкој Астурији. Француски протести против реформи закона о раду да се удовољи неолиберализму су такође управо то – насиље над Средњом класом.
Закони који штите радника и, посредно, опстанак Средње класе, донесени су под одређеним притисцима и без тих притисака можемо очекивати да их укину или не спроводе, што је увелико случај. Нису иста права радника у Њујорку и у Јужној Каролини, иако су законски оквири исти.
Као што сам објаснио у првом чланку ове трилогије, Америку узимам за примјер зато што она, као водећа капиталистичка сила, покреће токове и оквирно успоставља прилике. Њена Средња класа је показатељ трендова успона и пада Средње класе уопште. Важно је сагледати какав је био живот оних који су омасовили Средњу класу у Америци у вријеме док су били само милиони сиромашних радника, дакле, прије него што су се уздигли и створили Средњу класу.
Америка, земља тајкуна и њихових запослених
У капиталистичкој Америци, свако ко је својим дјеловањем “закидао“ владајућу класу банкара и индустријалиста захтијевајући веће плате, краће радно вријеме или укидање експлоатације дјеце, сматран је непријатељем и није могао рачунати на заштиту државе. Могао си бити осуђен као учесник завјере о подизању дневница (пресуда обућарима у Филаделфији 1806.), као монополиста (Шерманов закон против монопола из 1890.) или – послије Првог свјетског рата и бољшевичке револуције – као ухода Совјетског Савеза и велеиздајник (Закон о шпијунажи 1917. и Закон о велеиздаји 1918. године). Сваки штрајкач је судском одлуком могао бити стављен ван закона самим тим што омета проток робе и услуга.
Рокфелер, чији је таст, сенатор Нелсон Олдрич, звани “генерални менаџер нације“, управо био прогурао Закон о Савезним резервама кроз амерички Конгрес и тиме пребацио моћ штампања новца из државних у приватне руке, био је толико моћан да је за рачун његових нафтних интереса америчка ратна морнарица баш тих дана извршила инвазију на мексичку луку Веракруз. Као одговор на оптужбе да је убица беба, он је упослио стручњаке за јавне односе илити “пи-ар“, тада још неразвијено поље, да му кроз медијску кампању поправе репутацију. Рокфелер је почео да се слика с бабама и да љуби бебе пред фотоапаратима, тако да су спржена дјеца рудара брзо заборављена.
Данас га више знају као филантропа него као тајкуна који је запалио дјецу. Син му, Дејвид, је онај старац који спонзорише Билдерберг групу. Као Топаловићи су, не умиру.
Зашто се десио покољ у Ладлоу
И конкретни разлози због којих је 11,0000 рудара у Колораду ступило у штрајк септембра 1913., а који ће кулминирати покољем у Ладлоу, једном од штрајкачких упоришта, указују на тадашње услове рада у земљи у коју су Европљани хрлили за бољим животом. Од осам захтјева, два су се нарочито истицала:
- Могућност кориштења услуга (стан, опскрба) ван оних којима је власник Рокфелер
- Надокнада за “мртав рад“ – постављање шина, платформи, експлозива…
Да појасним…
Већина америчких рударских насеља су била изолована у планинама. Насеља су била привремена, а како је власник рудника био и власник широког посједа око рудника, он је рударима градио бараке за становање и наплаћивао кирију. Куповати потрепштине се такође могло само од газде, јер у већини случајева, других насеља и продавница није било на десетине километара около. У оваквој ситуацији, често се дешавало да тај власник свега и не плаћа рударе у званичној валути него да им издаје оно што би се могло превести као “цедуља“, нека врста аванса или вересије, или кафанским рјечником, “црте“. Пошто и кирију и потрепштине плаћаш Рокфелеру, а Рокфелер плаћа тебе, нема потребе за доларским оптицајем. У том случају, рудар не зна ни вриједност свог рада ни вриједност робе и услуга које купује.
Друга ставка се односи на помоћне радове без којих руднички процес не функционише, а који се не могу претворити у тонажу ископане руде. Рокфелер није плаћао на сат, него на тону.
Власници рудника су одбили све захтјеве рударског синдиката. Што и не би, кад су били власници крова над главом рударских породица, које би, у случају штрајка, летјеле напоље, на цичу зиму планина Колорада. Ипак, рудари обустављају рад, Рокфелер их деложира, а синдикат им гради шаторскa насељa у којима ће прегрмити најжешћу зиму у Колораду у посљедњих 30 година.
Рокфелер прво унајмљује тзв. детективску агенцију, да се обрачуна с рударима. Ове детективске агенције, од којих се у каубојцима највише прославила Пинкертонова (Рокфелер је у Ладлоу унајмио фирму Болдвин-Фелтс), имале су као примарну дјелатност разбијање радничких штрајкова за рачун индустријалиста. Филмови их приказују у мало другачијем свјетлу. Ове најамнике би локална власт, такође у џепу тајкуна, наравно, привремено именовала за полицајце, те би они разбијајући штрајк, у ствари дјеловали као орган реда против изгредника. Згодно, а?
Кад најамници почињу да убијају синдикалне активисте и тероришу рударе и њихове породице, хапсећи их, пребијајући их и пуцајући ноћу на шаторе, рудари се наоружавају и узвраћају. У јесен 1913. почиње тзв. Руднички рат у Колораду. Ова група рудара је била екстремно радикализована бруталношћу Рокфелерових најамника, а према свједочењима, и вична герилској борби. У кампу Ладло говорило се 22 различита језика и већину рудара су чинили средоземни народи, Италијани, Грци и Срби, мада је било и Пољака, Мексиканаца и америчких црнаца. Међу најамницима су доминирали Американци ирског и њемачког поријекла, тако да је сукоб имао и димензију анимозитета између старе и нове имиграције. У извјештају гувернеру Амонсу поводом једног окршаја с јесени 1913., револвераши фирме Болдвин-Фелтс јављају да их је “напала група од 40 грчких и црногорских стријелаца из Балканског рата“.
Све у свему, најамници нису успјели одрадити посао, па је послата Национална гарда. Кад је Гарда стигла у Ладло, дочекао их је музички оркестар штрајкача који су носили изблиједјеле униформе српске и грчке војске из Балканских ратова. Рудари су дочекали Гарду као спасиоца, али је она, послата и плаћена од стране Рокфелера, само интензивније наставила терор над штрајкачима, што ће кулминирати 20. априла. Кад су хиљаде наоружаних рудара кренуле у освету, кад су им се почели придруживати жељезничари и други радници, те обичан народ почео силазити са чука и гудура Колорада, кад су напади на постаје натјерали Гарду у панику, кад је десетодневни четнички рат коштао Рокфелера око милион долара, предсједник Вудро Вилсон је послао војску, која је раздвојила зараћене, похапсила најтеже преступнике, и послала на робију вође штрајка. Убице рудара и њихових породица, укључујући Тикасове убице су, међутим, ослобођене оптужби.
До неког новог Ладлоа
Ово није био једини сукоб радника и индустријалиста у који се умијешала америчка војска. Године 1921., америчка војска је авионима бомбардовала чете рудара који су пет дана водили рововску борбу са најамничком војском рудничких магната на планини Блер у Западној Вирџинији. Деветсто осамдесет пет рудара, који су у борбу увучени тако што су им групе тајкунских најамника по ноћи пуцали на куће и породице, осуђено је на казну затвора, а злочин је био велеиздаја и шпијунажа за рачун новооснованог Совјетског Савеза.
Сличних крвопролића у обрачуну индустријалиста и њихове државе са побуњеним радницима је било безброј. Ријетки су случајеви, посебно прије 1935., у којима држава није активно и агресивно стала на страну тајкуна.
Крупни капиталисти, потпомогнути државном силом коју су за себе организовали и контролисали, нису бирали средства заштите својих интереса од народа и радника који су им били потребни само мирни и послушни.
Од закона и судова, преко редовне употребе бруталне физичке силе, амерички капитализам се одржавао у успону сурово се обрачунавајући са сметњама све до појаве конкуренције, тј. система који је био спреман да му минира напредак. Кад је крвавим походом на свјетску сцену ступио Совјетски Савез, империја заснована на идеологији страховладе немалаца, имаоци широм свијета су закочили.
Чим је уклоњена комунистичка пријетња, кола су кренула низа страну Средњој класи. Вријеме је било да се врате компензације дате у име социјалног мира.
Ако примијетимо да се средњи слој осиромашује тако што му се смањују права на радном мјесту, и тиме преговарачка моћ, онда је неопходно анализирати тај тренд и из угла крајњег могућег циља такве политике. Уколико моћ запослених пада, а моћ послодаваца расте, разумно је питање до које мјере то може ићи, чија ће снага или воља зауставити такав тренд и да ли он може сам стати прије него што се амерички радник – иако далеко измијењеног профила и карактера – поново нађе у неком Ладлоу.
Претходни дио: Била једном Средња класа
Наставак: Степен суноврата
СРБИСТ 