Амерички изборни циркус је ушао у циљну равнину и успут оголио и оне стране лицемјерја америчке демократије које нису биле толико очигледне, а које су испливале усљед страхова од пораза америчке и глобалистичке олигархије.
Америчка демократија преживљава своја највећа искушења од 1936., а можда и од 1860. године.
У текућем рату глобалистичког естаблишмента, којег је амерички империјализам подигао “до коња и до бојна копља,“ против америчких националистичких тековина на којима амерички народ мисли да му се заснива идентитет и снага, осми новембар ће представљати одсудну битку.
Ма колико ће многе ствари везане за Доналда Трампа остати контроверзне и нејасне, једна је јасна: из невјероватне количине програмског и рефлексног бацања љаге и стигме на његову личност и кампању од стране глобалистичких медија у Сједињеним државама и ван њих, види се колика је он пријетња плановима господара и заступника Атлантске империје.
У атомском арсеналу фекалија бачених на Трампа од стране медија – који су у кампањи Хилари Клинтон учествовали далеко више него она сама – скоро да није остало ништа. Све је употријебљено. Све је истрошено. И све је огољено.
Занимљиво је сагледати шта су све оголили ови предсједнички избори у колијевци савремене демократије и како се све намјештају амерички демократски избори.
Медијски керови гоничи
Очитовала се, више него икад раније, острашћена, хушкачка димензија медија и коментатора у власништву пет медијских конгломерата америчкох мејнстрима. Није било у питању држање стране него – као што рекох – активно и агресивно учешће у кампањи против једног кандидата. Од самог избора вијести и опште организоване хајке на Трампа од стране свих главних медија, преко донација кампањи Хилари Клинтон од стране власника, уредника и новинара – дакле, најотвореније могуће подршке – медији су одиграли улогу кера гонича својим газдама, корпорацијама чија су приватна својина. Привид да медији као што су Си-ен-ен, Фокс, Си-Би-Ес, Ен-би-си, Еј-би-си и гомила других, мање битних, обављају функцију извјештавања јавности је и коначно и вјероватно неповратно пао.
Да је пола онога што су Викиликс, Ди-ци Ликс, Пројекат Веритас и низ других објавили о преступима и корумпираности Клинтонове могло бити на сличан начин приписано Трампу, досад би га разапели. Клинтоновој се тешки гријехови, они који би сваког другог учинили нелегитимним кандидатом, а већину и отјерало на робију, просто перу кроз незаинтересованост корпоративних гласила.
Остаће незабораван одговор Њута Гингрича, републиканца који је деведесетих година предсједавао Представничким домом Конгреса и 2012. био предсједнички кандидат, водитељки на Фокс Њуз Каналу, Мегин Кели, која је Трампа назвала сексуалним предатором. “Ви сте опсједнути сексом и није вас брига за политичка рјешења“, рекао је Гингрич, што отприлике сажима тактичку природу односа мејнстрим медија према Трампу.
Најзанимљивија је чињеница да су у својој пристрасности и некритичности, фрљајући се најавама по начелу што-је-баби-мило, медији били у криву што се тиче сваког предвиђања везаног за изгледе Трампове кампање, и од самог почетка. Да је било по њиховим предвиђањима, Трамп би изгубио још од Џеба Буша или Марка Рубија прољетос.
Илегални гласачи
Као што се у Србији бирачима дијеле сендвичи, саламе, детерџенти, по 20 евра, путовање у манастир, бању и шта све не, тако се и америчкој демократији избори намјештају регистрацијом хиљада појединаца без права гласа, баждарењем бирачких машина, застрашивањем итд.
Трамп се већ оградио од могућег пораза, лармајући о намјештању избора и тако стварајући атмосферу нелегитимности резултата који не иде у његову корист. Мејнстрим се подсмијева наводима о изборној крађи, иако су услови за њу у америчком систему идеални.
Наиме, у Америци ниси на бирачком списку самим тим што имаш право гласа. Не, да би гласао, мораш да се региструјеш до одређеног рока. Регистровати се можеш сам, без по муке, и на сваком кораку, али неријетко регистрацију врше невладине организације које држава кроз намјенске донације за то плати. Наравно, то ко добија донације из државних фондова је одређено идеолошком везом између апликанта и онога који их одобрава.
С друге стране, само двије државе траже доказ о држављанству при регистрацији. Остали вјерују на ријеч и уздају се у пријетњу кривичном пријавом.
Ово је, пак, кључно. У већини савезних држава, гласачу није потребан идентификациони документ да би гласао. Вјерује ти се на ријеч да си ти тај који кажеш да јеси.
У државама са најстрожијим законом, гласач може да гласа без идентификационог документа на тзв. условном листићу, али у року од неколико дана мора да достави неки идентификациони документ, иначе му листић постаје неважећи. Тако, уколико невладина организација везана за Демократску странку, региструје 20000 илегалних усељеника или других недржављана без права гласа, а може, у хиспаноамеричким заједницама у кључном округу Лузерн кључне државе Пенсилваније, то може да донесе побједу Клинтоновој не само у Пенсилванији, него на националном нивоу. Е, сад, иако се до ове године о томе нагађало и ћутало, регистрација особа без права гласа је током ове кампање постала општепозната пракса.
Наравно, не смију се заборавити ни мртви гласачи. Оних који након смрти нису скинути са бирачких спискова такође се мисли да има на хиљаде.
Да се разумијемо: лажне гласаче традиционалнo користе и републиканска и демократска страначка машинерија. Овај пут републиканска машинерија није стала иза свог кандидата у цјелости и потпуно, јер јој олигархија то не дозвољава, те Трампу нису на располагању сва она средства којима се обје странке редовно служе. Генерално, републиканцима већа излазност мање одговара – иако су овогодишњи избори изузетак и од ове традиције. Стога и државе у којима они доминирају више инсистирају на строгости изборног закона.
Све у свему, честитије је подијелити народу саламу и детерџент.
Чинилац Сорош
Намјештање резултата избора може ићи и даље од регистрације илегалних гласача.
Наиме, проширила се вијест да гласачки аутомати које се користе у великом броју савезних држава производи фирма у власништву Џорџа Сороша и да је то јасан знак да ће овај водећи експонент атлантског империјализма и културног марксизма, дубоко повезан са Демократском странком, ту предност искористити на намјести изборе. Услиједила су негирања у виду чињенице да фирму Смартматик, једну од неколико која производи ове машине, не држи Сорош, него британски племић Марк Малок-Браун, Сорошев близак сарадник и у његовом инвестиционом фонду и у Отвореном друштву, те некадашњи шеф кабинета Кофија Анана.
Није шија, него врат.
Уколико је Отворено друштво на било који начин и преко било кога умијешано у демократију, јасно је да је ту демократски процес угрожен. Сорош је такорећи свеприсутан као чинилац близак кампањи Клинтонове, што је оголио Викиликс објављујући имејле Џона Подесте, првог стратега кампање.
Организације које су финансирају посредно или непосредно из Сорошевог и сличних фондова су екстремно либералне и наоданије тековинама културног марксизма и глобалистичке контроле којој се супротставља Трамп.
Застрашивање и насиље
Све су чешћи случајеви застрашивања и физичког настрања на Трампове присталице, на појединачном нивоу, а упади на њихову приватну својину и уклањање знакова подршке кандидату су свакодневица. Захваљујући Пројекту Веритас истраживача Џејмса О’Кифа, сазнали смо и да је изазивање нереда на Трамповим скуповима организовано у штабу Клинтонове.
Усљед медијске хајке и агресивности либерал-прогресиваца, многи Американци који у некој мјери подржавају Трампа остали су ускраћени учешћа у отвореној расправи о кандидатима. Стигма ударена на Трампове присталице учинила је да се многи нерадо јавно изјашњавају, посебно у либералнијем окружењу, на послу, на улици итд. Осјећај је да је Трампових присталица далеко више него што то изгледа, и да их анкете не укључују. Нису сви они љубитељи Трампа толико колико не подносе Клинтонову и само због тога ће гласати за Трампа. Ипак, да избјегну нежељене посљедице и притиске, држе се подаље од истицања ставова.
На Трампа је закачена стигма бахатог насилника, дркаџије, расисте, мушког шовинисте, коју његови противници радо преносе на свакога ко покаже и најмање знаке подршке Трампу или чак и некој од основних мјера које он заступа. Ако си за стриктну имиграциону политику, сигурно си расиста. Расиста си и по асоцијацији, чак и ако само оспориш тврдњу да је Трамп лудак који ће изазвати свјетски рат чињеницом да он никоме ко би могао водити свјетски рат не пријети и да се не само да не пријети него и нада се договору с Русијом, за разлику од Клинтонове која отворено пријети. Ако је Трамп расиста, је ли, онда је расиста свако ко се са њим слаже по било ком питању, чак и невезано за расне и друштвене односе генерално.
У тим условима притиска, неки се још више испрсе, а неки се још више сагну.
Електорски колегијум
Врхунац лицемјерја америчког демократског процеса представља уставна категорија звана Електорски колегијум. Ако се и мало разумијемо у америчку демократију, чули смо да предсједника не бира народ, него ово тијело. Али да мало појаснимо.
У америчком Уставу не пише да народ директно, на изборима, бира предсједника. Предсједника бира тијело звано Електорски колегијум, чије чланове, према Члану 2, Секцији 1, Клаузули 2, постављају законодавни органи појединачних савезних држава. Електора мора бити исто онолико колико и конгресмена оба дома, уз додатак три представника престоничног округа Вашингтона, који иначе нема право на посланике у Конгресу. Овај број тренутно износи 538 особа. Свака савезна држава има право на онолико електора колико има посланика у националном парламенту. Иако народ гласа првог уторка послије првог понедјељка у новембру, а ове године тај дан пада 8. новембра, електори не гласају до понедјељка послије друге сриједе у децембру. Дакле, оно што медији у току изборне ноћи и Савезна изборна комисија у данима који слиједе објави као резултат не мора бити ни обавезујуће ни испоштовано. Иако обично буде онако како чујемо у ноћи послије избора, одлука се у ствари доноси на електорским засједањима мјесец и по дана касније.
Скупштине савезних држава електоре постављају прије избора. Углавном су дужни да обећају да ће гласати онако како већина бирача у њиховим државама гласа. Међутим, електори нису дужни и да одрже обећање кад дође до гласања у децембру, мада неке државе у закону имају казнене мјере против тзв. вјероломних електора.
Пракса је да сви електорски гласови из једне државе иду кандидату који освоји највише тзв. гласова народа. Двије државе, Мејн и Небраска, одступају од овог правила, и користе дјелимичну методу, гдје сваки изборна дистрикт има свој електорски глас. Услов за побједу је освајање 270 од 538 електорских гласова.
Најважнији је разлог за успостављање овог “чувара демократског процеса“ понудио Александар Хемилтон, у Федералистичом Есеју број 68:
“…да не би институција Предсједника допала у посјед ниједног човјека који за њу није обдарен знатном мјером потребних квалификација.“
Ваљан разлог, зар не?
Иако је институција Предсједника у прошлости допадала у посјед ликова као што је Бил Клинтон, који својом прошлошћу сексуалног напасника уопште није плијенио, или Џорџа Буша Млађег, који ничим није плијенио, многи би данас у овом опису Хемилтоновом препознали управо Трампа и сложили би се да је Трамп неко кога би Електорски колегијум требало да заустави ако му народ да одлучујућу подршку.
Џејмс Медисон, једнако важан национални филозоф и утемељивач, изражавао је управо бојазан од доминације народних фракција чија би бројност могла прећи половину народне масе и директних изборима угрозити доминацију олигархије. Наравно, није користио израз олигархија, али на то је мислио.
Чињеница да Америком владају двије странке илити Медисонове “фракције“, међу којима у основама политике нема пресудне разлике, очигледно не брине брижне, јер олигархија контролише обје странке. Проблема нема ни када се појаве предсједнички кандидати који би објективно морали бити кривично гоњени за читав низ злодјела, а у најмању руку би им странка требало да ускрати подршку. Проблем настаје само појавом фракције коју олигархија не контролише. Тада олигархија пада у параноју и не би уопште изненадило посезање за независним капацитетима Електорског колегијума у случају немогућности да се Трамп заустави осмог новембра.
Епилог
Либерали су мрзили Џорџа Буша Млађег. Конзервативци мрзе Обаму. Оволика мржња са обје стране као што се исказује према Трампу и Клинтоновој је ипак незапамћена.
Глобалистички марш неће трпити препреке, а угрожена бјелачка већина у Америци нема простора за узмицање. Америчка економија неће још дуго моћи поднијети стагнацију, а излази из ње се не назиру без револуционарних промјена, на које је мало ко спреман. Дотјерало се цара до дувара. Културно-марксистичке реформе безобзирно газе све традиције и све вриједности живљења већине америчког народа. Сукоб, унутрашњи или спољашњи, чини се неизбјежним, као издувни вентил, као пуцање по шавовима или као наредна фаза глобалних промјена.
Војске невладиних активиста које спонзоришу Сорош и њему слични милијардери су спремни да крену и у насилне протесте против евентуалне Трампове побједе. Народ који је дочекао Трампа као месију је наоружан до зуба. Држави под контролом глобалистичке олигархије је потребан окидач за интервенцију и наметање грубље контроле над циљним групацијама. Питање је само да ли појава Трампа убрзава тај процес или га скреће у ћорсокак.
Опција за заустављање Трампа пред капијом Бијеле куће је још увијек приличан број, легитимних и нелегитимних. Питање је колика је политичка воља олигархије да спријечи Трампов долазак у посјед институције Предсједника, тј. колико јој је критично да се пут глобализације настави без застоја. Од активације права Електорског колегијума и права Конгреса на избор предсједника, до изазивања неке врсте ванредног стања које би приморало Обаму да заледи процес примопредаје дужности, опција је довољно и о свакој се у одређеним круговима америчке јавности већ расправљало.
Могућа је – и сасвим логична – и варијанта у којој Трампу буде уваљен врућ кромпир, тј. допусти му се предсједниковање, али му се стање дестабилизује и живот загорча до те мјере да ће или он морати посегнути за драстичним, можда насилним мјерама, или ће морати да се повуче или буде уклоњен са позиције на неки начин.
Не треба сумњати у једно: никакав жељени привид демократије неће спријечити олигархију да се послужи свим расположивим средствима уколико јој Трамп у Бијелој кући буде потпуно неприхватљив исход.
Осјећај је као у пјесми Забрањеног пушења “Звијезда над Балканом“:
Ратници чврсто стезали копља, ћутали и чекали…
.
СРБИСТ 