Глобалистички медији ће, кад све буде испричано, остати највећи губитник америчких избора 2016. године. А највећи побједник ће, без обзира на то ко буде нови предсједник Сједињених држава, постати Џулијан Асанж и његова обавјештајна операција Викиликс, чак и ако га та побједа кошта главе.
Ако Хилари Клинтон, са њеним идеолошким становиштима, спонзорима и савезима, прихватимо као агента глобалистичког марша који се, како и сама каже, креће ка брисању локалних механизама одлучивања, идентитета и граница и успостављању централне свјетске власти, онда свакога ко одмаже њеном избору за предсједника САД-а морамо схватити као непријатеља и препреку том глобалистичком маршу. Доналд Трамп, са својим протекционистичким и изолационистичким ставовима, највидљивији је експонент битке која се води у Америци. Међутим, и свакога ко му помаже можемо назвати агентом антиглобализма и противником корпоративног фашизма и неолиберализма.
Само треба установити ред величина; чији је ефекат далекосежнији и жртва већа, Трампова или Асанжова?
Асанж против медијске хоботнице
Моћна гласила тзв. мејнстрима, у власништву неких од најбогатијих свјетских тајкуна, су се листом и отворено опредијелила за једног кандидата, Хилари Клинтон, и то не само у Америци. У главном штабу демократије је иначе пракса да медији заузму страну и отворено подрже једног кандидата, али обично та подршка буде донекле уравнотежена између два супротстављена табора.
Ове године то није случај.
Не постоји ниједно гласило у власништву пет најмоћнијих медијских конгломерата у Америци које није подржало Клинтонову, декларативно или очигледно. Фокс Њуз се гиба између неутралног сензационализма и подршке Хилари, али друга гласила у власништву Руперта Мурдока, као Вол Стрит Журнал, намећу очито анти-трамповски тон. Медији у власништву водећих тајкуна, Самнера Редстоуна (СиБиЕс), Брајана Робертса (ЕнБиСи), Дизни Корпорације (ЕјБиСи), Тајм Ворнера (СиЕнЕн), породице Шлезингер и Мексиканца Карлоса Слима (Њујорк Тајмс) или власника Амазона Џефа Безоса (Вашингтон Пост), од самог почетка буквално воде рат против Доналда Трампа. Њима се могу придодати и изразито идеолошки опредијељене водеће друштвене мреже, Фејсбук Марка Закерберга и Твитер Џека Дорсија и екипе, као и свемоћни Гугл на челу са Ериком Шмитом.
Десничарска маргинална гласила, попут Инфоворса Алекса Џоунса или Брајтбарта, су “мало руках, малена и снага“, и по утицају се не могу мјерити са медијским гигантима горе набројаним, чак и подржани од стране Драџ Рипорта, најутицајнијег агрегатора вијести у Америци. И руска мрежа Русија Данас као да хода по жици кад су у питању амерички избори.
А и љевичарска маргина, попут Мајке Џоунс, Дејли Коса или Слејта, отворено је у служби кандидата наднационалних корпоративних интереса.
Ако њих занемаримо, против медијске снаге без преседана, којој у уво шапућу глобалистички медијски стратези упрегнути у кола антитрамповске кампање, у циркусу информативне размјене, сукоба и спина, устао је један човјек, Асанж.
Захваљујући Викиликсу и процурјелим документима које екипа на челу са Асанжом скоро свакодневно износи у јавност, неке сумње и слабо документована сазнања, попут оног да кампања Хилари Клинтон буквално диригује уређивачком политиком америчких информативних гиганата, више не спадају у домен тзв. теорија завјере, него су необориве чињенице. Асанж и његова служба су остале малтене једини глобално релевантни истиноборци у свијету глобалистичке контроле над сазнањима обичног народа. У оквиру америчких избора, Викиликс је практично једини медијски играч глобалног домета – а унутар Империје – који не само да не подржава Хилари Клинтон, него се и бави истраживачким новинарством које продире у дубине тема којима би се водећи медији требало да баве, а намјерно се не баве.
Аутистичност глобалистичких медија
Сам успон Доналда Трампа као водећег кандидата за предсједника САД-а се није десио зато што је Трамп рекао или предложио нешто ново, него зато што је доспио на позорницу са које се нису могли чути ставови и размишљања већине народа. Захваљујући Асанжу и храбрим појединцима који му помажу, антиглобалистички ставови које Трамп износи у име великог дијела америчког народа постали су утемељени и оправдани документима који излазе директно из уста носиоца и стратега империјалистичке политике.
Асанж је проказао и раскринкао не само пристрасност корпоративних медија, него и њихову аутистичност и ароганцију.
Иако им мало ко стварно вјерује, и иако их подржавају само они који навијају за исти тим као и они, корпоративни медији и даље тврдоглаво и аутистично фурају исти фазон, без корекције курса.
Трампу огромну подршку даје онај дио народа који не само да више не вјерује корпоративним медијима, него их и јасно види као такве, као нападача у екипи противника. Ефекат је фасцинантан; пола Америке вјерује у супротно од онога што му кажу корпорације и њихова гласила, али медијски стратези упорно лупају у исте бубњеве, дижу децибеле халабуке и пристрасности, без осврта на реакцију јавности и ефекат који производе. Изгубили су флексибилност у спину јер су убили сами свој кредибилитет, тако да више није важно како спинујеш, јер све док си извор ти, проказани гласноговорник глобалистичке доминације, не вјерује се ниједном твом спину.
Ево једног примјера.
Од почетка изборне трке, мејнстрим медији излазе са анализама и разлозима на којима заснивају тврдње да је Трампу одзвонило. Прво није имао шанси против толико искусних републиканских вођа. Како се поље сужавало, упињало се да се покаже како не може тући Рубија и Круза. Кад је Крузу странка намјестила пар побједа, Канзас и Вајоминг, за мејнстрим медије је то био јасан знак да је Трамп готов. Све док Џон Кејсик није одустао, тобоже је имао шансе иако је Кејсик добио само једну државу – своју, Охајо. Све вријеме се протурала прича да ће се Трамп повући много прије новембарских избора. Све вријеме су анкете показивале да он, чак и ако прође унутарстраначке изборе, нема шансе ни против Клинтонове ни против Сандерса. Кад је било јасно да је помео противнике, чули смо како му странка неће дати номинацију. Кад му на страначку конвенцију нису дошли виђени републикански прваци, речено је да нема шансе да се носи са Клинтоновом без њихове подршке. И за сваки медијски оркестрирани скандал процјењивано је да ће коначно срушити Трампову кандидатуру.
И ниједна од ових процјена уважених аналитичара, стратега и Врло Озбиљних Људи није била тачна.
Нити једна. Све су биле “што је баби мило, то јој се и снило.“ Ништа није било утемељено. Све је било чисто навијачки.
Да су изашли на кладионицу и ставили неку лову на ове процјене, сад би просили. А све се чинило да се гласачи збуне, да им се убије вјера, да им се побједа Трампа учини немогућом, те да одустану од еуфорије.
И све су ово били испити на којима су амерички мејнстрим медији не пали, него погинули.
Више као да не постоји ни привид, ни претварање да корпоративни медији покушавају бити објективни и утицати на читаво друштво. Огољена је дуго занемаривана чињеница да су корпоративни медији само слуге својих газда и да везе немају са потрагом за истином и чињеницама.
Свјетионик истине у медијском мраку
Е, сад, замислимо да није било Асанжа и Викиликса. Шта би јавност знала? Само оно што долази из тих навијачких мејнстрим медија. Владао би потпуни медијски мрак.
Асанж је у том смислу најистуренији непријатељ глобализма, јер нема државну структуру иза себе, нема еуфорију подршке десетина милиона људи, има само ријеч и храброст да информације до којих дође баци у лице најмоћнијим структурама планете. Неко и иза њега мора стајати, али моћ глобалистичких структура се и огледа управо у томе што су ријетки они који им се отворено супротстављају.
Његов боравак у амбасади Еквадора у Лондону је најјасније оправдан недавним открићем да се Хилари Клинтон поигравала приједлогом да га убију дроном. Да се крије у некој земљи Трећег свијета, то би се под неразјашњеним околностима и десило.
У рату између орвеловско-хакслијевског наступајућег фашизма и жилавог слободарства, Асанж и слични њему су она замјатиновска душа човјечанства, чије буђење представља директан удар на саму суштину матрикса. Или она његошевска “вјечна зубља вјечне помрчине“ која “нит’ догори нити свјетлост губи“.
СРБИСТ 