Кад је Моша под Дурмитор доша’

Кад је Моша “под Дурмитор доша“’ с прољећа 1941., његов задатак је био јасан: замути извор српске физичке обнове, побиј мудре, заведи младе, збуни срчане, посиј сјеме зла.

Опстанак сваког народа зависи умногоме од његове способности самообнове, регенерације, од снаге националног језгра које рађа нову енергију, обнавља идеје, њедри нове вође… Србима то језгро није Београд, није Нови Сад, није чак ни Бања Лука; сва три су само тачке претакања сирове снаге у култивисану. Косово је то у неком другом, духовнијем облику.

Гдје орлови воду пију

Није Броз изабрао да се ломата источном Босном и западном Србијом само због тешког терена. Има тешког терена и по Словенији. Није послао чича Јанка и Ђида у Херцеговачка Брда да чувају овце, него да загаде извор са којег орлови пију воду.

Једна од највећих трагедија српског народа у 20. вијеку, која ће наш коштати још неколико генерација, је управо загађивање тог извора снаге српског народа, чупање коријена жилавог горштачког духа из којег је исходила свјежа, сирова енергија која је обнављала и давала подстицај остатку народа, однесеном и удаљеном друштвеним развојем од самог извора.

Карађорђе, Ненадовићи, Чупић, Вук Караџић, поп Лука, Милан Обреновић и већина осталих великих личности из Првог и Другог српског устанка блиско поријекло су вукли из динарских гудура и краса Херцеговине, Црне Горе, Брда и Рашке. У каснијим генерацијама ту су били Мишић, Бојовић, у науци Цвијић, и Тесла, и многи други, више или мање познати, да не набрајам.

Да хоћу да набрајам оне који основаше српску Спарту, “олтар прави на камен крвави,“ истинско извориште српске државности која је укинута 1918. и још није обновљена, поменуо бих Требињца Саву Владиславића, Његуша Данила Шћепчевића и његов читав род, устанике, хајдуке, поп-војводе, борбени дух који је одржао Српство на голом кршу, пркосећи завојевачу кад год је смогао снаге и тиме чувајући тај вјечни плам зубље.

Завађена браћа

Није ово прича о Црној Гори, Херцеговини, него о горштачкој динаској борбеној вољи којом је Змај од Ноћаја задојен у Пиви, војвода Бојовић под Златаром, а чича Дража недалеко од њега, под Голијом. Јер истим млијеком, напослетку, бијаху задојени и они који стријељаше Дражу и старог војводу претукоше на смрт, отимајући му дом. Исто млијеко задоји и Крцуна и Владу Шипчића, и Владу Шегрта и Милорада Поповића, и иста енергија их носише, али у крвави судар завађене браће.

Од црних тројки преко пасјих гробаља до Црвеног терора, комунистички идеолози су знали шта раде. Знали су гдје Српству задати смртне ударце. Знали су да срце није на Теразијама, него у кршу под Дурмитором, одакле се добро виде и добро се могу тући сва гнијезда из којих се вијековима легу орлушићи и соколићи. Није Броз послао Саву Ковачевића на Вучево да се пробије, него да погине. Није генерал Арсо Јовановић смио бити пуштен жив преко границе. Нису се партизани удружили са усташама и Нијемцима на Лијевчу Пољу 1945. да бране револуцију, него да побију Ђуришиће, Поповиће, Перишиће…

Није смио претећи и умаћи тај борбени дух, нити је смио измаћи контроли.

Елем, знао је чича Јанко шта ради. Побити највиђеније, старе комите и хајдуке, јуришнике на Скадар и на Бојину Њиву кроз два метра снијега, синове јунака са Вучијег Дола, да нема ко да научи и упозори младе лавове…

Онда регрутовати младе чобане у силовите и срчане јуришнике чији су ђедови знали Вијенац напамет, завадити их са браћом као класним непријатељем, и напујдати их једне на друге. Кад пролијеш братску крви, назад нема, и то је чича Јанко одлично знао. Тако је од црмничких Вукмановића, на једној страни имао Светозара, будућег партизанског народног хероја и политичара Темпа, а на другој његовог брата Луку, свештеника, доктора теологије, који ће страдати у партизанском покољу заробљених националиста око Камника, у Словенији, и бити проглашен за свеца Српске православне цркве.

Ко није залијепио на Вучеву, Игману, Неретви, тај је послат да ускаче у челичне њемачке ровове по западним странама. Ко и то преживи, тај заврши на Голом отоку, ако је шта лануо, или му се поклони швапска кућа у Бачкој, ако се клео у револуцију. Ако се баш истакао као крволочан и безобзиран братоубица и борац против класног непријатеља, показана му је кућа осамдесетседмогодишњег војводе Петра Бојовића, да са њим чине што им је воља.

Ловити Владу Шипчића и Божу Бјелицу су могли само вукови горске нарави који су се смјели завлачити по шкрипама и вукојебинама. Кад је и та потреба пресушила, братоубицама је подијељено ордење и споменице, њиховим синовима ударничке значке, а подрепаши, позадинци и бивше усташе, су заузели њихова мјеста у јуришним редовима револуције, довршавајући кидање Српства које је чича Јанко тако добро започео са Дурмитора.

Занимљив је случај Арсе Јовановића, капетана војске Краљевине, те начелника Врховног штаба НОПОЈ-а и касније главнокомандујућег генерала Југословенске армије. Нису Јосип Броз, нити Моша, нити Ђилас, нити Кардељ, нити Бакарић, заповиједали партизанском војском кроз читав Други свјетски рат, него капетан Јовановић, родом из племена Пипера, некада један од најперспективних младих краљевих старјешина. Ратник, а не идеолог и активиста, Јовановић ће отказати послушност Партији послије рата, што ће га коштати главе.

Извориште националне снаге

Револуција је створила Одсрбе од оних Срба којима је било намијењено да наставе обогаћивати и обнављати национално биће кроз генерације. Данас њихови синови, напредни и либерални, сеире по Београду, пљујући на оно млијеко од којег су њихове очеве Јеврејин Моша и Броз одлучили позивом на јуриш за вратове браће, отаца, ђедова… Позивом да матер за сису уједу.

Није снага јеврејског народа у атомској бомби, Анти-дефамационој лиги, Свјетском Конгресу, него у Хасидима који по читав дан уче Талмуд и Тору, рађају дјецу убијеђену у судбину “изабраности“ и свиклу на духовни живот и одрицање, па их такве шаљу у свијет омекшао у својој култивисаности и толеранцији, гдје енергија, оштрина и усредсређеност на циљ те ошишане дјеце, подржана мрежом сличних, просто ломи све препреке.

Није снага америчког народа на Вол Стриту, мада му Вол Стрит јесте исисао снагу, него у “црвеновратим“ дјечацима са прашњавих gridiron борилишта од којих постају генерали, па сенатори и предсједници. Снага америчке империје је у опадању управо зато што у њиховом Конгресу сједи мање бивших војних старјешина него икада у њиховој историји.

Снага српског народа се чувала у динарском кршу, у сировом, примитивном, чобанском, у борби са вуковима, у пјешачењу до школе кроз километре шуме и сметове снијега. Из таквог живота су излазили Спартанци и сатирали “култивисане“ потомке истих таквих горштака, који су то прије њих чинили другима које су затицали. Култивишући се и сами, јачали су својом животном енергијом заједнице у које су улазили, те укупну народну вољу за напретком.

Кад је Моша под Дурмитор доша’, сила те природе се преусмјерила, несмањеном жестином, на саму себе, на свој рођени дух, да се скрши и самоистријеби.

Још трпимо, а на дугорочне политичке посљедице које су изникле из пасјих гробаља Моша Пијаде само може задовољно да трља руке, а владика Раде и Марко Миљанов да се преврћу у гробу.