Пљачка на стероидима

У основи динамике тзв. међународних односа је пљачка. Пљачка путем филозофије зване “коћекогизам“, да се позовем на великог српског блогера Небојшу Малића. Ко ће кога опљачкати је кроз историју мотивисало све освајаче, све превратнике, све велике идеологе, све ратнике. Нападаш да отмеш, злато, земљу, жене, нафту… Браниш се да нападнуто сачуваш. Док не ојачаш толико да и сам кренеш у отимачину.

Фараони, краљеви, папе, великаши – вијековима пљачкају једни друге, а највише ниже сталеже, робове, себре… Онда се робови, себри или радници дигну инспирисани идеолозима и подстакнути страним уплитањем, те збаце и опљачкају своје некадашње душмане. Дакле, и револуције су пљачке.

Француском револуцијом је, рецимо, ојачала француска капиталистичка класа збацила и опљачкала стару феудалну елиту. Америчком револуцијом је млада колонијална енглеска елита, уз помоћ Француза, отели земљу и имање империјалном енглеском племству у дијелу сјеверно-америчких колонија. Српским устанцима је млада српска трговачка елита, поред националне револуције, извела и отимачину посједа турском племству у Београдском пашалуку. Лењин је побио руску империјалну елиту да би је опљачкао, што је и Броз урадио српској капиталистичкој елити 1945. Можемо набрајати до сутра и вјероватно нећемо наћи ниједан примјер у историји гдје исход освајања или револуције није пљачка.

Ко је бољи, тај више ујагми

Дакле, у основи сваког освајања, и сваке револуције стоји пљачка.

Политичке идеологије, укључујући организовану религију, разрађују се само да оправдају пљачку или прикрију је као мотив. Са становишта пљачкаша, постоје оправдани разлози за пљачку. Ја лично сматрам да је нормално то што је Карађорђева буна имала за исход пљачку и протјеривање Турака из Београдског пашалука. Па, тристо педесет година су ти исти Турци пљачкали ту исту земљу. Такође, мислим да је нормално и то што је Мехмед Освајач дошао у пљачку, јер јачи је, шта му тешко. Разлика између Карађорђа и Мехмеда је у томе што је Карађорђе и отимао и светио се, а Мехмед само отимао. Још је важнија разлика то што је Карађорђе мој, а Мехмед туђин, а српски народ лијепо каже: “Нека свога и у гори вука“.

Међутим, иако нема народа или велике политичке идеологије која једном није била пљачкаш, очигледно је да не уживају сви велики пљачкаши једнако у плодовима пљачке. Најбољи примјер је Шпанија. Хабзбуршка Шпанија је напљачкала као мало ко у историји, уништавајући читаве богате цивилизације и отимајући им све до голе коже. И шта је у дужем року имала од тога? Османлије су опљачкале огромне области, од Беча до Багдада и Гибралтара, па гдје су сад?

Енглеска, с друге стране, са својим нацијама-огранцима, шампион је пљачке. Али одрживе. Енглези не отму и само оду. Не, то би било превише варварски. Они ти прво развале одбрамбене механизме, покоре те, покољу што морају да би се знало ко је газда, па онда граде систем одрживе пљачке.

Шпанци, Турци и Енглези су само примјери.

Зашто је стандард толики у Њемачкој, а није у Турској? Зашто је сједиште глобалног финансијеризма у Њујорку и Лондону, а не у Мадриду и Лисабону? Зато што постоји разлика између добре пљачке и одрживе пљачке.

Одржива пљачка

Лако је опљачкати, али де ти добро искористи опљачкано, мајчин сине… Де створи услове за обновљиву пљачку, де створи систем улагања плијена у развојне дјелатности и – најважније – де подигни системе одбране, јер ниси ти једини добар пљачкаш.

Одржива пљачка управо подразумијева упоредо отимачину и изградњу система – економских, политичких, идеолошких – који пљачку чине перманентном и обновљивом.

Кад Енглез пљачка, он не само да однесе, него и успоставља систем контроле који уништава потенцијал потлаченог да се икад опорави, замјењујући органске основе опоравка системом израбљивања који није довољно опресиван да изазове ерупцију насилног одговора, али је довољно перфидан и свеобухватан да омогућује умјерену пљачку на дуге стазе. Одржива пљачка у основи зависи од омогућавања жртви да производи нову вриједност у мјери која је довољно велика да се пљачка исплати, а превише мала да се изгради локална економска моћ која би парирала израбљивачкој.

Одржива пљачка се не завршава на материјалном. Не, Енглези носе и културна богатства. Или их уништавају. Енглези онемогућавају и културни развој, јер је он опасан, може проширити видике, подићи свијест и самопоуздање потлачених. Из овог разлога се, рецимо, експонати археолошких открића о најранијим средоземним цивилизацијама држе у Британском музеју, а не по сиријским музејима. Слаби народи у античким градинама напасају говеда, а јаки народи пошаљу археологе да под плаштом науке изнесу те силне споменике културе из њихових постојбина. Онда отворе музеј, па се диче и продају улазнице и научне аксиоме. Онда они теби кажу шта си и ко си, и немаш више прилику да сам свој идентитет сам себи откриваш. Па кад ти кажу да се ово збило овако, а оно није, шта ћеш, покриј се ушима, они имају музеј и археолошке доказе, ти немаш.

Најбољи пљачкаши мисле на све.

Не можеш опљачкати и отићи с плијеном, а оставити опљачкане да се опорављају, јачају, оружају, па да ти закуцају на врата да те подсјете чије си ти село ономад запалио и жене и коње одвео. С друге стране, не можеш их ни робити сваки дан, јер ем неће имати шта да ти дају, ем ће побјећи главом без обзира.

Мораш им дати прилику да се опораве таман толико да им имаш шта узети, а недовољно да ти од силе кажу “Стој, море!“ И мораш им и нешто мало оставити, али таман толико да се не покупе и утекну ван домета, ни зеру више. Упоредо, не заборави, мораш им утувити у главу мисао да Бог овако заповиједа, и да тако треба да буде, и да би било много горе по њих да нема тебе, њиховог милосрдног пљачкаша.

Финансијерски новофеудализам

Финансијерски новофеудализам је врхунац одрживе пљачке. Ремек-дјело. Пљачка те, а ти хоћеш још. Заспу те еуфемизмима, као што је одрживи развој или разне варијације на тему бољег живота и владавине права, а ти легнеш на руду. Помогнут својим слугама неолиберализмом и људскоправашком тиранијом, непревазиђен је.

Може се одржавати докле год може да производи вјештачку вриједност, а моћи ће да је производи све док има коме да је наметне као зајам, као дуг, милом и силом. Замисли да само ти производиш Нешто без чега живот не може да функционише. И да ти одлучујеш колико ћеш тог Нечега пуштати у промет, кад и под којим условима. А ко не задовољи услове, ти га казниш. Ко ти се не свиђа, њему не даш. Ко ти помаже у овом пројекту пљачке, њему шаком и капом. Како ти хоћеш.

Кад се једно тржиште засити, ти га разрушиш, бомбардујеш, напујдаш непријатеље једне на друге, а онда прелијеш дуг у слиједеће, гладније тржиште, на гладнији и јефтинији народ, а овом првом даш времена да поново огладни, да поново тражи твоје Нешто. И тако укруг. Генијално.

Финансијерским новофеудализмом су власници богатства преко банака и производње и наметања вјештачке монетарне вриједности подијелили посједе над људским дугом, и посредно над земљом, ресурсима, производним потенцијалом и, коначно, над живим људима.

Ако је отимачина природна тековина људског постојања, а одржива пљачка њена савршенија инкарнација, онда је финансијерски новофеудализам отимачина на стероидима.