Амерички медијски догађај вијека није импресионирао, али је одрадио посао.
Доналд Трамп никога новог неће убиједити да гласа за њега, а Хилари Клинтон се може надати и губицима. Њих двоје су у ставовима и карактерно толико далеко једно од другог да нема очекивања да гласач бира између њих. У овом тренутку, већина Американаца који нису тврди сљедбеници Трампа или Клинтонове, или тврдо не мрзе једно или друго, одлучује се да ли да уопште гласа или не.
Дакле, и Доналд и Хилари још имају простора да натјерају грађане да гласају за оног другог или да не гласају уопште. Није питање кога су кандидати привукли на своју страну; питање је кога је у понедјељак навече Трамп отуђио, а кога Хилари. И ко је више људи отуђио.
Из афро-америчке перспективе
У мору оптужби, површних тврдњи, испразне реторике, инсинуација, напада на личност, размотрио бих дебату само из тог једног угла који је важан за исход избора: ко је отуђен, тј. која је заједница увријеђена наступом једног или другог у толикој мјери да неће гласати или да ће промијенити избор.
Мислим да је то афро-америчка заједница.
Трамп има минималну подршку афро-америчке заједнице, тако да он може себи дати слободу да стоји иза политике као што је “заустави и претреси“ без опасности да отуђи неког свог црног бирача.
Хилари, с друге стране, нема тај луксуз, јер се њена Демократска странка деценијама ослања на став афро-америчке заједнице да је обесправљена, да су Републиканци криви за то, да су им Демократе једина одбрана од расизма и дискриминације. Овај став се деценијама подупире и масовним учешћем црначке елите у структурама Демократске странке, усљед чега они који намећу званични став заједнице бране себе бранећи Демократску странку. Народ од тога нема пуно користи, што многи међу њима и сами виде. Чињеница је да Демократе владају у доминантним црначким срединама, које су уједно и економски најсиромашније урбане заједнице у земљи. Чикаго је поново америчка престоница убистава, а Демократе у њему држе апсолутну власт, градоначелник је утицајни бивши шеф кабинета предсједника Обаме, који је и сам из Чикага.
“Није тако лоше“
Хилари је у првој дебати изјавила како стање у црначкој заједници и није тако лоше као што Трамп прича и то ће је коштати црначких гласова. На твитеру, са стране афро-америчких националиста су се одмах чула питања типа да је ли она икад била у Браунсвилу и Источном Њујорку (двије четврти у Бруклину). Сваки амерички црнац би на ова два могао додати бар још десетак сличних мјеста у свом граду, да појача утисак.
Није тако лоше? Осим дубоког, институционализованог сиромаштва које на корак од социјалних немира држе само социјални програми, од бонова за храну до бесплатног смјештаја и здравствене заштите, Клинтонова је овом изјавом просто игнорисала проблеме црначке заједнице који су у жижи усљед протеста против бруталности полиције.
Није тако лоше? У Бруклину, граду од 2,5 милиона људи, црнци чине 35% становништва. Има дионица на којим можеш шетати два сата – по дану – а да не видиш никог осим црнаца. Ипак, сем фризерских радњи, тешко да ћеш наићи на легалне привредне дјелатности у власништву црнаца. Одређен број угоститељских објеката држе црни карипски усељеници, Јамајчани и Хаићани, али што се тиче америчких црнаца, њихова економска моћ је занемарљива у граду у којем доминирају. Чак и уличне штандове за храну држе Пакистанци и Бенгалци.
Има црнаца који тврде да им је током сегрегације било боље, јер су имали већу економску моћ унутар своје заједнице, иако нису имали права унутар бјелачког свијета.
Иако се може објаснити чињеница да су Афро-американци 13% америчког народа, а 37% од 2,2 милиона америчких мушких затвореника, нико разуман не може тврдити да то није резултат дубоког социоекономског проблема и да стање није тако лоше.
Посљедице
Ова изјава Клинтонове дође нешто као шамар тој заједници, без обзира да ли неко мислио да је њен бијес на државу и полицију оправдан или не. Они мисле да је оправдан и то је довољно, а сад изађе предсједнички кандидат који тврди да их представља и каже да им није тако лоше.
Хилари Клинтон се изложила опасности да један дио црнаца одлучи да она није кандидат који осјећа њихову патњу. Већ постоји мали број црнаца који су жестоко против Хилари, а има и оних који подржавају Трампа. Ако се томе дода феномен притајених трамписта, о којем се много говори, може се очекивати много другачији резултат избора унутар афро-америчке заједнице од онога који предвиђају анкете.
Елем, Доналда Трампа неће коштати подршка превентивним полицијским методама које црнцима могу изгледати расистичке, али јесу смањиле стопу злочина како у граду Њујорку, рецимо, тако и у његовим афро-америчким заједницама.
Притајени трамписти су они који не изражавају подршку Трампу отворено, тј. самоцензуришу се усљед притиска и непријатељства окружења, али ће гласати за Трампа. Њихов број је, природно, неодређен, али су феномен о којем се расправља и који се узима у обзир.
Притисак јавног мњења на присталице Трампа је огроман и понекад носи фашистичку црту типичну за либерал-прогресивце, илити регресивну љевицу, како је неки амерички коментатори с правом зову.
Све у свему, контам да је у маси изнесених ставова током прве дебате, овај о црнцима једини који може да утиче на гласаче.
СРБИСТ 