‘Оће л’ бит’ оног рата – пита Халил Милана у легендарној сцени из филма “Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића. Двадесет и једну годину након завршетка рата о којем је снимљен овај филм, опет се истим питањем, уз неизбјежну звеку оружјем, ландара пред очима изнуреног и на све свиклог српског народа.

Гдје: у Босни, а гдје друго?

Повод: референдум којим вођство Републике Српске жели да одбрани право на посједовање државног празника. (ВИДЕО: Српска те треба)

Узрок: снажење руског утицаја на Републику Српску кроз подршку дрчности њеног предсједника.

Хушкачи: окупатори Босне и Херцеговине и непријатељи конкретнијег пристајања српског ентитета уз Русију.

Рат је

Народ, иако је проживио све без чега се не може схватити динамика империјалних трвења кроз проливање српске крви, и даље не разумије.

Рат се већ води. Русија са савезницима и Атлантска империја ратују безмало отворено на Дону и у Сирији, преко других у Јемену; неколико других кризних жаришта се распламсавају путем пучева и дестабилизација; отворени економски рат траје још од пљачке руских тајкуна на Кипру, а распламсао се од економске блокаде Русије; прикривени траје од напада Грузије на руски протекторат Јужну Осетију и руску одмазде… Турска наочиглед запрепаштеног свијета изгледа да мијења страну, мада Турцима није вјеровати. И тако даље.

0814aleppo03
извор: newsweek.com

Кина економски урнише Империју по свим ратиштима, посебно по Африци. Империја одговара у Бразилу, Венецуели, али губи на Филипинима, које држи преко сто година. Филипински пораз би значио крах упоришта на кључном дијели тихоокеанског ратишта. Кинеска монетарна политика се, додуше, дрма.

Сви грицкају нокте чекајући 8. новембар и исход америчких предсједничких избора.

Рат се и у Босни води. Земља се непрестано пљачка, народ сиромаши, бјежи по иностранству, умире од болештина изазваних ратом. Зар уништење одбрамбеног механизма и потенцијала није рат?

Ратови су повезани. Фронт је дугачак, а у данашње вријеме и испресијецан различитим, често невидиљивим интересима, савезима, издајама итд. Можда најзначајније ратиште је оно карактеристично за 21. вијек: технолошко. Хакери и једне и друге стране дјелују дубоко у непријатељској позадини. Али се одлучујуће борбе воде за превласт на финансијском тржишту, гдје Русија и с њом Кина, грабе крупним корацима ка коначном оспособљавању својих система за излазак испод доминације атлантског банкарског картела. Из те перспективе, шта је још један ратић у окрвављеним српским гудурама?

Изборни маневри

Милорад Додик је неко ко се осмјелио – а и притјеран уза зид – да игра улогу руског човјека дубоко у непријатељској позадини. Он има феуд који грчевито брани. На прошлим изборима се провукао кроз иглене уши и на демократска средства – ако се у протекторату може говорити о демократији – више не може рачунати. За прелијетање му је касно.

У политици колонијалне демократије никад – али никад – не смије изгубити из вида свеприсутни чинилац звани наредни избори. Изборна кампања се води свим средствима и никад не престаје, то је опште познато.

Међутим, шири погледи говоре да се Република Српска нашла у жижи мало већег проблема од тога којим маневром ће Додик доказати да је националиста и да ли ће Бакир Изетбеговић подићи свој националистички профил подижући Додиков пријетњама о нападу на Српску. Кажем, не смије се тај чинилац изгубити из вида, тим прије што је управо завршена епизода сличног садржаја између Србије и Хрватске, у којој се такође ниво односа привремено подигао на ратну спремност, па спласнуо чим хрватске социјалдемократе нису успјеле да се прикажу Хрватима као веће усташе од усташа. Тресла се гора, размјењивале увреде и изазови, хапсиле се бајаги уходе, само што се ракетни системи нису тестирали, али родио се само онај пословични миш. Засад. Неће Зоран Милановић и Драган Ј. Вучићевић почети рат. Нису кадри, и нису битни.

Накарада

Елем, рата ће бити, али не зато што Додик лаје, а Бакир режи. Рата ће бити, али кад они који стварно могу и имају чиме да ратују, одлуче да је тренутак.

Дакле, можемо заснивати страхове и ишчекивања на томе шта је рекао Додик, шта Бакир, шта Сефер Халиловић, да ли драмосер Александар Вучић мора да се под хитно врати из Њујорка, да спријечи рат, или на томе колико бензина на ватру додају сензационалистички медији. Ако су то премисе, закључак је да неће бити рата.

Босна и Херцеговина, ни република, ни федерација, ни конфедерација, него ваљда накарада, није независна ни у једном смислу ријечи. Није ни држава. Да јесте, не би један њен ентитет звао у рат против другог. Босна и Херцеговина нема ниједну кључну особину независне државе. Независнија је Баварска од Берлина него БиХ. Независнији је Тексас од Вашингтона, него БиХ. Буквално, провјерите.

Дакле, рата ће бити ако Империја хоће да нападне Русију баш ту. Шта о томе мисли Бакир, па и Додик, мање је битно. Патетика путем друштвених мрежа ту неће помоћи, али шта ће јадан народ него патетисати.

dodikputin
извор: Спутњик

Путину је, наравно, важно да има свог човјека на челу Српске без обзира, па и кад му треба мало погурати кампању – није проблем и није први пут. Али важно је зашто је важно Путину да одржи Додика на власти. Сигурно не због скок-шута и шаторске милозвучности.

Шамарчина

Одлука Уставног суда да послије 21 годину прогласи неуставним право да Срби славе Дан Републике на дан кад је она основана је опаснији показатељ намјере Империје да истјера Додиково љубависање са Владимиром Путином на чистину, него то што Бакир режи. Рат почињеш кад немаш избора, али то није паметно. Рат се почиње кад си сигуран у побједу, или ако ниси баш добро испланирао, а положај ти се погоршава, онда рат почнеш бар мало прије него што је непријатељ спреман на њега.

Уставни суд БиХ је окупациона политичка инстанца. Нема везе са правосуђем. Дакле, ако је намјера Империје да отвори сукоб на српском фронту, укидање Дана Републике је не само тај потребни прст у око, него шамарчина да ти уши звоне, а на коју се мора одговорити.

Русија је већ у рату. Са Атлантском империјом. Они не жртвују мир; већ га немају. Ако Империја путем одлуке Уставног суда жели да удари на поље руског утицаја, шта треба Русија да ради? У Србију се не може уздати, Додика има колико је то могуће и питање је да ли може приуштити да га изгуби, али и колико може да се бори за њега.

Референдум, иако реално свакодневан демократски обичај и право, има потенцијал да постане Путинов Рубикон на Балкану, а Додик је очигледно коцку већ бацио, и то у лице Империји. Та иста Империја је свој Рубикон прешла у Украјини и њене намјере су јасне. Референдум, чак и око питања које није судбоносно, чини босанску ратну реторику озбиљнијом од београдско-загребачке. Референдумом се каже: “Република Српска одбија одлуку окупаторског суда,“ а то је нови моменат у крчкању босанског лонца.

Око чега би Милановић и Вучић ратовали? Нато окупира обје земље, и једино отворено пристајање Србије уз Русију даје Нату повод за рат. Хрватска с тим нема ништа, она се не пита да ли ће у рат.

Референдум је повод. Одговор на шамарчину. Пристајање уз Русију. Ако прође један референдум о 9. јануару, ко ће зауставити слиједећи и које је слиједеће питање на реду?

Борбена готовост

Питање које мене копка је ко је спреман на евентуални сукоб. Ко није спреман, тај не ризикује. Ако је Империја била спремна на забрану 9. јануара, да ли је била спремна и на референдум и на дан касније? Да ли је Путин спреман да помогне Србима у случају потребе? Да ли је уопште у логистичкој могућности?

erdogan_bakir_sabin_na_mezaru_alije
извор: theapricity.com

Ако је референдум пробни балон којим ће обје стране испитати колика је спремност народа да задужи калаше и да њима пуца на оне друге, онда неће бити рата ускоро. Народ није спреман, мада пар правовремених окидача могу ту спремност да драстично и брзо подигну. Бакир плати пар специјалаца да минирају споменик у Поточарима, и ето ти окидача.

Још једна ствар је битна; у Украјини ратују странци, мање-више; тзв. Слободна сиријска војска нема у себи превише Сиријаца. Разноразне Ал-Нусре и неизбјежни Даеш (Исламска држава) су хорде страних плаћеника. Па, кад су гомиле муџахедина биле спремне деведесетих да ратују по Босни, што неће сад, кад је читав свијет наоштренији и сиромашнији.

Значи, ако нећете ти, Халиле, и ти, Милане, у крвопролиће, доћи ће вам Мухамед из Кандахара.

Велика је непознаница и Турска. Бакир је вјеран Реџепу Ердогану, бар онолико, ако не и више, колико је Додик вјеран Путину. Опозиција Додику у Српској шпекулише и да су се Додик и Бакир уротили и да подигну један другом изборни профил националисте пред локалне изборе тако што ће се међусобно нападати. С друге стране, нагло приближавање Русије и Турске непосредно пред неуспјели војни пуч против Ердогана мора да се одрази и на Босну и на односе између руских и турских пулена на Балкану. У вијестима из свијета, и Курди у Ираку траже референдум и већи степен независности, што је Турској проблем од животног значаја.

Није лако све ово увезати, али јасно је, кува се.

Потенцијал за рат постоји свуда у свијету, ако постоје интереси.

Дај, Боже, да не искипи по српским главама.