Што прочитах Светислава Басару, не знам да ме убијеш, али налетјех на његов стубац у Експресу, у којем критикује тежње Србије да се бави и проблемима Срба ван ње. Једва сам га завршио, јер – Басара.
Срби ван Србије
Али застао сам код једне врло опасне парадигме, која се све чешће пласира у српским гласилима, а по којој су Срби ван Србије расијање илити дијаспора. Басара у ове укључује и Србе у Босни, Крајини, Херцеговини, Славонији, Барањи, Лици, Банији, Далмацији, чак и Црној Гори, а ускоро ће и оне на Косову и у Метохији истјерати у Расијање.
Опасно изврћање, што рек’о Срећко Шојић (лик по којем је изграђен тренутни српски премијер). Иако већина српског народа у Србији не мисли као Басара, не би било први пут да зло сјеме никне.
Израз “дијаспора“ (διασπορά) Србима не мора да значи ништа, јер не знају старогрчки. Не морају ни да га знају, јер постоји врло прецизан српски превод: “расијање“. Исти појам, исти израз.
Срби ван Србије могу бити Расијање само ако су се иселили, тј. расијали, ван граница ове Србије, и то у земље које нису историјски српске. Јер не може бити Србин у расијању, а на својој земљи. Србин на Мајевици, рецимо, може бити херцеговачко расијање, уколико је то релевантно, а никако српско расијање, јер је и на Мајевици на српској земљи. Расијање Републике Србије тек не може бити јер нити је он, нити су му преци дошли из Републике Србије.
Дакле, осим ако се ниси одселио у страну земљу и тако “расијао“, ти ниси расијање и не дај да те неко неук или злонамјеран тако зове.
Што је још горе, управо велики дио становништва Републике Србије је у етнолошком смислу расијање, јер је дошло из других српских земаља (укључујући Басару). То је природно, јер Срби су се вијековима кретали по својој земљи, гоњени приликама или тражећи бољитак. Најприродније је да се пола српског Косова и Метохије збјегне у српски динарски крш пред Турцима, јер ту му је безбједније и ту је слободнији. Најприродније је да пола динарских горштака, кад се стекну прилике, сиђе у српску Шумадију, јер Шумадија је питомија и боље рађа.
Недовршена национална држава
Али то није најважније.
Важније је неразумијевање државотворног и национално-ослободилачког историјског процеса који је прекинут прије него што је српска национална држава објединила све или бар већину српских области. Игром историјских околности, ослобођен је и у Србију укључен Ниш, али није Зворник. Ослобођено је и у Србију укључено Врање, али није Требиње. Како границе Републике Србије није одредила воља или снага српског народа, него комунистички комесари под надзором антисрпски настројених емисара Великих сила, тако Срби који су остављени изван граница Републике Србије нису ту својом вољом, нити природним процесом. Кад је 1918. укинута Краљевина Србија, тада је прекинут и природан процес обједињавања Српства у националну државу.
Само зато су данас Приједор и Бар изван Србије. Зато Басара има простора да се фрља и изврће. (Није Басара једини; прије неки дан налетим на назив “регионални Срби“, окренем се и побјегнем.)
Дакле, Република Србија у својим границама није била крајњи српски национални циљ, него је недовршена творевина на путу ка непостигнутом циљу. Оно Срба што је остало ван њених граница нису се раселили из ње и не могу бити њено Расијање, него су своји на своме вијековном, али Србија као национални подухват обједињења није успјела да дође до њих и укључи их. И они су учествовали у том подухвату.
Српско Расијање је народ одсељен из свих српских земаља у друге крајеве европског или на друге континенте. Расијање је у Бечу, Гетеборгу, Мелбурну, Јоханесбургу, Сочију, Ванкуверу, Хјустону… А не могу Срби Црногорци бити Расијање, јер они су извориште обнове Српства. Сутра ће и Сиринићка жупа код Призрена бити Расијање, по Басари.
Дакле, Црна Гора и Република Српска никада и никако не могу бити српско Расијање, оне су српске земље, српска Матица, као и Република Србија.
Србија Ризе Хаљимија или Ратка Младића
Да ли ће Република Србија, као држава, да прекодринске и преколимске Србе расељене по Америкама сматра својим Расијањем – то стоји до ње и ту она одговара на питање да ли себе сматра завршеном државом свих народа који у њој живе или и даље отјелотворује тежњу ка обједињењу Српства усљед које и сама постоји. Србија је духом српска онолико колико јој је у основи Карађорђева намјера из Вишњићевог стиха о Дрини, “племенитој међи“.
Можда се нова Србија може и градити на “рационалним основама“ умјесто на “мртвим псеудомитолошким матрицама“, како Басара рече, али не знам колико је Шиптару у Прешеву и Зукорлићевом санџаклијском“југенду“ стало до било какве Србије, псеудомитолошке или рационалне. Ирационалне су основе са којих се гради Србија која је отаџбина Ризе Хаљимија више него Ратка Младића.
Бојим се да би таква Србија била Србија ван Српства, пука управна јединица чије име не означава амбиције и тековине њеног народа.
СРБИСТ 