Ирска: Епицентар сукоба или консолидација Империје

Технолошки див Епл је у епицентру земљотреса који ће неко вријеме потресати трусно подручје односа између центара моћи Империје у опадању. Еунијатска комесарка за конкурентност, Данкиња Маргрете Вестагер, тражи од америчког Епла да плати пореска дуговања његове ирске подружнице, у висини од 14,6 милијарди америчких долара, нагомилана у раздобљу од 2003. до 2014. Наиме, ЕУ овим негира право Ирске да одређује пореске стопе страних улагачима по свом закону или нахођењу, и да им даје повластице. Епл је на овај потез из Брисела одговорио пријетњом да ће повући све операције из земаља Европске уније. Да је ђаво однио шалу потврђују и упозорења америчког министарства финансија Бриселу да се не праве луди, тј. да престану да дискриминишу против америчких фирми у земљама Европске. Најављују се да су други привредни дивови, као Гугл, Амазон и Мекдоналдс, слиједећи на листи да добију по дупету од бриселских харачлија.

Да сажмем: Ирска дала Еплу корпоративну социјалу, одрекла се пореског прихода тј. државне зараде, у корист транснационалне корпорације. Брисел је, десетак година касније, одлучио да му то смета и да не може више тако. Епл пријети да ће да оде ако му се и даље буде тражило да плати порез. Вашингтон пријети Бриселу оштрим тоном из скеча Топ листе надреалиста о Циганима Ђасмину и Хакали. Ирска, са своје стране, срамежљиво одбија да потражује било какав порез од Епла.

Луд збуњеног, зар не?

Ма, не, то је само неолиберална буразерска пљачка.

Спор око међе

Искрено, 14,6 милијарди долара за Епл није никаква сума, што јасно говори да се овдје не ради о самом плаћању пореза, него о томе коме се плаћа. Ово је спор око међе, сељачки речено. И неких других ствари.

Брисел званично негира да Ирска има право да сама одређује пореске олакшице. Ирска је ову америчку фирму опорезивала по стопи од 0,005%, што је Епл, практично, стављало на државне јасле. Бројке су, међутим, мање интересантне.

Интересантнија је сама природа унутрашњег сукоба и манифестована природа “слободног“ тржишта неолибералног типа.

Годинама, дакле, Брисел игнорише паралелне пореске праксе унутар своје надлежности. У ужареној 2016. години одједном постаје битно шта америчке фирме у сарадњи са националним владама раде иза леђа Бриселу. Кад се Епл схвати као врх леденог бријега, и кад му се придодају најављени удари на Амазон, Мекдоналдс, Гугл и ко зна кога још, постаје очито да се овдје не ради о пореским пребијањима и надлежностима, него о сукобу центара империјалне моћи у којима један, Брисел, удара на други, Вашингтон, кажњавајући његове истурене привредне ровове и носиоце његове економске моћи, које је, док су односи били срдачнији, трпио, и због своје користи и због савезништва.

Не треба ни помишљати да ће Вашингтон и његови корпоративни интереси остати дужни. Питање је само да ли су само америчке фирме имале овако жестоке повластице, па се зато удара на њих, или су и фирме из других ваневропских земаља имале штелу на штету националних држава.

Ирски модел

Порески пенали су мања казна Еплу, а већа Ирској и потенцијално другим земљама еунијатске маргине. Не треба се чудити ако Ирска, под пријетњом масовног отпуштања од стране великих страних фирми усљед процијењене немогућности пословања у њој, крене путем Велике Британије. Иако од Брегзита засад осим симболике нема ништа, њиме је створен преседан и дат је знак другим незадовољним чланицама ЕУ да се може ићи сопственим путем. Пред Ирском, наравно, не стоји никакав избор, јер она може бити америчка и британска марионета, с једне стране, или њемачка, односно, бриселска, с друге. Али као поприште раскола, Ирска је сасвим одговарајућа.

Ирска улога може бити двојака: престројавање са бриселско-берлинске ка англосаксонско-америчкој осовини усљед губитака нанесених бриселском политиком, или поприште одсудне битке за очување Европске уније и њених надлежности. У оба случаја може бити успостављен “ирски модел“ или “ирски преседан“. Или ће се ЕУ распадати по “ирском моделу,“ или ће Брисел редефинисати односе са “распуштенијим“ чланицама користећи “ирски преседан“.

Ирска је жртва неолиберализма, иако је чланица ЕУ, као што је то и Србија и било која друга мала земља, која је изван ЕУ. Сад видимо да Ирска није могла привући моћног америчког произвођача врхунске технологије ни високо образованом радном снагом, ни друштвеном стабилношћу, ни приступом огромном ЕУ тржишту, него га је буквално морала примаћи државним јаслама, подмитити и дати му незамисливе пореске повластице да би он дошао и остао. Ова појава је још интересантнија кад се оголи: питање је ко је кога подмитио, Ирска Епл или је Епл, са себи сличнима, до власти довео појединце и групе које ће му “ваљати“. Ово друго је раширенија пракса у западном свијету.

Мислим, тако раде у Америци, а да не неће у јадној Ирској. Предсједник Голдман Сакса постане амерички министар финансија за сто пута мању плату. Да би служио народу? Ма, немој…

Најслађе од свега је што се и овај случај доказује да оне којима су најпунија уста слободног тржишта најчешће и највише субвенционише држава, тј. најмање се ослањају на своју слободнотржишну вјештину, а највише на заштиту државе.

Није битно колико Епл дугује, него то што је годинама уживао привилегију неплаћања пореза – практично – у једној развијеној европској земљи која је због своје економске успјешности не тако давно носила надимак Келтски тигар (нећемо улазити у стварне економске показатеље који оправдавају или не оправдавају такву репутацију).

Ефекти земљотреса

За Епл је петнаестак милијарди долара сића, али земљотрес на глобалном тржишном престројавању које овај сукоб пријети да изазове је драстично несразмјеран релативној висини пореске казне.

Који су могући исходи?

Да ли ће америчке фирме почети да напуштају европско тржиште рада, тамо гдје могу? Колико радних мјеста ће то коштати земље ЕУ? Колики пад стандарда?

Да ли ће чизма бриселских харачлија успјети да згази и посљедње трагове фискалне независности Ирске, шаљући поруку и другим сличним случајевима?

Да ли ће Брисел бити приморан да попусти, повлачећи се са прве линије ратишта за фискалне надлежности, отварајући широм врата политици државних субвенција транснационалним корпорацијама као европском стандарду?

Да ли је Ирска већ изгубљена за Брисел, и да ли су пореске казне само вид одмазде?

Сваки исход, прије или касније, води до срозавања европског стандарда и патосирања зарада, те до привођења крају еунијатске фазе атлантског империјализма.

Бриселска чизма ће несумњиво отјерати многе транснационалне корпорације које могу наћи јефтинију радну снагу и далеко повољније пореске олакшице ван ЕУ. То доводи до раста незапослености и пада зарада. Кад се томе додају милиони усељеника из исламских земаља којима је и најнижи еунијатски стандард огроман животни напредак, цијена рада има да се разбије о патос. Онда ће се, наравно, транснационалне корпорације вратити.

Не би ме уопште изненадило да бриселски глобалисти дјелују против бриселских еунијата и националиста и омогућавају изговоре Еплу и сличнима да демонстративно оду, да би се вратили под бољим условима кад подређене националне привреде осјете губитке, па клекну да моле (види: Србија и Фијат).

Ако се еунијатски Брисел повуче из Ирске, или мора копати ровове другдје, или мора признати пропаст еунијатске идеје. Одавно постоји теорија да је Њемачка одустала од маргиналних чланица и да око себе годинама гради тврдо језгро земаља које су јој традиционални поданици и чије привреде може контролисати.

То већ неће бити Европска унија, него голи Рајх.

Посљедњи ров

Ако еунијатски Брисел падне у Ирској, која је домина слиједећа? Француска? Француска није само једна домина, она је посљедњи ров Европске уније.

Француска је  баш 30. августа – гле случаја – најавила прекидање преговора о Прекоатлантском трговинско-инвестиционом партнерству (ПТИП – TTIP), тајном споразуму о слободној трговини који има за циљ да јаче интегрише тржишта Сјеверне Америке и Европске уније. Два дана раније, прекид преговора је најавила и званична Њемачка. У начелу, ПТИП би уклонио заштите права радника, животне средине и интелектуалне својине и шире отворио врата транснационалним корпорацијама да максимализују добит без обзира на националне законе. ПТИП би такође установио наднационалне трибунале пред којима би корпорације тужиле државе чији закони отежавају остварење добити.

Као што су Србе гонили у Хаг, према ПТИП-у би тако гонили читаве државе које можда хоће да заштите права свога народа.

Французи кажу да неће наставити преговоре јер у ПТИП-у САД добија све, а Европа ништа.

Иако је Француска, као што рекох, одбила да настави преговоре о ПТИП-у, глобалисти спремају нове “споразуме“. Једна ствар ме задивљује код глобалиста; они никад не губе, јер никад не одустају.

Француска је земља у превирању као мало која друга европска земља, с обзиром на буквално одметништво њене муслиманске мањине из државног система, терористичке нападе, побуне синдиката и уличне немире итд. На ивици је друштвеног слома и баш њена рањивост, односно, жилавост, може да одлучи судбину Европске уније.

Све се више чини да је Империја намјерила да продуби разлике у животном стандарду између мањинских богатих слојева и огромне већине све сиромашнијих. Тренутно то чини супротстављањем своја два највећа центра моћи: Вашингтона и Брисела. Међусобна трвења морају резултирати губицима на обје стране, и већом консолидацијом моћи управљача Империје, транснационалних финансијерских структура. Да би се сливало у џепове елита, неко се негдје мора пљачкати. Иако се традиционално пљачка из кредиторских центара Империје, гдје бивају опљачкани народи са периферије и граница Империје, један од великих расхода транснационалног капитала је и потрошња на угодан животни стандард поданика центара Империје, дакле, Сјеверне Америке и Европске уније. Вријеме је да се и они врате на стање прије Бретон Вудс система и Маршаловог плана. Трансфер богатства империјалне средње класе ка врховима пирамиде је не само увелико у току, него агресивно улази у своје најозбиљније фазе.