Глобалисти су уплашени, споља од конкурената Русије, Кине, које корачају ка издвајању из глобалног монопола над платежним системима и средствима које држе финансијери Атлантске империје, али више и ургентније, од пријетњи изнутра, међу којима предњачи Доналд Трамп.
Лондонски часопис Економист, водећа идеолошка платформа глобализације и глобализма, у најновијем чланку насловљеном “Нова политичка граница“ (веза ка извору на енглеском – превод приложен у даљем тексту), одражава те страхове и помало панично упозорава на опасности које су се надвиле над империјалистичким процесом еуфемистички названим глобализација. Економист брише стару подјелу на љевицу и десницу, те оно што коментатори у које и ја спадам одавно препознају као борбу империјализма и национализма, илити глобализма и антиглобализма, навијачки представља као борбу између “отвореног“ и “затвореног“ свијета (да, сорошевски “отвореног“). По њима, свако ко заступа заштиту своје локалне заједнице, нације, тржишта, особености, подржава затвореност и подизање зидова, те је стога лош, док су добронамјерни само они који мисле да пред освајачким тежњама финансијерске елите и трком за профитом све одбране и препреке треба да се уклоне и да сви треба да рашире ноге.
Ратови, жртве и пљачка се, нормално, игноришу, а оквирно позитивно процеси се узимају као доказ да са глобализацијом треба наставити и да је црни ђаво свако ко јој стане на пут ради своје слободе или сопства.
За насталу кризу, Економист има и рјешење: глобализацију ће спасити Хилари Клинтон. Стога, Економист позива све глобалисте да се уједине у подршци Клинтоновој против злих националиста, антиглобалиста, изолациониста, једном ријечју, затвореног свијета. Пошто су се против Трампа у Америци већ ујединили ратнохушкачки неоконзервативци и неолиберални носиоци империјализма, Економист нам само потврђује да је борба идеолошка и јасније црта линије раздвајања, односно, претумбавања. Иако љевица и десница као политичке групације одавно нису релеватне, јер њихови изданци нису остали одани традиционалном поимању својих идеолошких линија, уздизање нових националиста, или како они себе воле да зову, суверениста, попут Трампа, Ле Пенове, Најџела Фаража, Виктора Орбана и других, доводи до престројавања на политичком спектру и ницања нових центара страначке моћи на начелу поборника и противника глобализације и глобализма као стубова моћи опресивне финансијерске пирамидалне структуре коју зовемо Атланска империја.
Оно што је империја ломила код Срба деведесетих година прошлог вијека, сад ће морати да слама у свим народима Европе, па и у САД-у.
Превод “Нове политичке границе“ националисти треба да прочитају јер у часописима као што је Економист често одзвања оно што идеолози финансијерске империје мисле и заступају, а није риједак ни овакав случај у којем им Економист служи као прогласна табла. Такође, један од власника Економиста са управљачким правом је и енглеска грана банкарске породице Ротшилд, што није згорег напоменути. Колика је паника међу глобалистима због Трампа, Ле Пенове, Брегзита и њихове могуће везе са Путином и сличним спољним пријетњама финансијерско-новофеудалном поретку, просудите сами.
Нова политичка граница
Збогом, борбо љевице и деснице. Наступа борба између отворености и затворености .
Као политичка представа, амерички страначки конгреси немају конкуренцију. Активисти с десна и с лијева се ту сусрећу да номинују сваки своје кандидате и промовишу конзервативизам (Републиканци) и прогресивизам (Демократе). Али ове године то изгледа другачије, не само зато што је Хилари Клинтон постала прва жена коју је једна од двије водеће странке номиновала за предсједника. Овогодишњи страначки конгреси су истакли нову политичку линију подјела: не ону између љевице и деснице, него између “отворених“ и “затворених“. Доналд Трамп, републикански кандидат, сажео је једну страну ове подјеле уобичајено лаконски: “Американизам, а не глобализам, биће наше начело.“ Његови иступи против трговинских споразума су се поклопили и са ставовима оног крила Демократске странке које подржава Бернија Сандерса.
Амерички случај није једини. Широм Европе, политичари у замаху су они који тврде да је свијет ружно, опасно мјесто, и да мудре нације треба да граде зидове да се заштите. Такви ставови су довели на власт ултранационалистичку владу у Мађарској, и пољску која нуди трамповску комбинацију ксенофобије и игнорисања уставних норми. Популистичке, ауторитарне европске странке љевице и деснице данас уживају скоро двоструко више подршке него 2000. године, и ушле су у владу или у владајућу коалицију у девет земаља. Британска одлука о напуштању Европске уније је овим антиглобалистима засад највећа побједа; јунски референудум о напуштању најуспјешнијег слободно-трговинског друштва на свијету им је донио побједу захваљујући циничном подилажењу изолационистичким поривима гласача, што је поцијепало сљедбенике странака центра по средини.
Вијести које јачају привлачност антиглобалиста се појављују свакодневно. Двадесет шестог јула, два декларисана лојалиста Исламске државе су заклала 85-годишњег католичког свештеника у цркви близу Руана. То је био посљедњи у низу терористичких злочина у Француској и Њемачкој. Постоји опасност да ће растући осјећај несигурности довести до нових изборних побједа за поборнике затвореног свијета. Ово је најозбиљнија опасност за слободни свијет још од комунизма. Ништа није важније него супротставити јој се.
Почнимо од подсјећања на то шта ризикујемо. Мултилатерални систем установа, правила и савеза, предвођен Америком, темељ је глобалног просперитета већ седам деценија. Он је омогућио послератну изградњу Европе, поразио затворени свијет совјетског комунизма и, спојивши Кину са глобалном економијом, довео до највећег смањења стопе сиромаштва у историји.
Виши зидови, нижи животни стандард
Свијет зидоградитеља би био сиромашнији и опаснији. Ако се Европа поцијепа у посвађане дијелиће и Америка се згрчи у изолационизам, мање добронамјерне силе ће попунити тако настао вакум. Трампово признање да вјероватно неће бранити америчке савезнике на Балтику ако их притисне Русија је било неописиво неодговорно. Америка се зарекла да ће сваки напад на чланицу Нато савеза третирати као напад на читав савез. Ако Трамп безочно може да погази уговор, зашто би било који савезник и даље вјеровао Америци? Чак и прије него што је изабран, Трамп је окуражио свјетске изгреднике. Није ни чудо што га Владимир Путин подржава. И поред свега тога, Трампов позив Русији да хакује имејле Демократа је нечувен.
Зидоградитељи су већ нанијели велику штету. Британија се чини да иде у рецесију, захваљујући изгледима створеним Брегзитом. Европска унија посрће: ако Француска изабере националисту Марин Ле Пен за предсједника слиједеће године, па затим крене за Британијом на излазна врата, ЕУ може да пропадне. Трамп је исисао самопоуздање из глобалних установа као што његове коцкарнице сисају новац из џепова својих муштерија. Кад потенцијални предсједник земље са највећом свјетском привредом запријети да ће блокирати нове трговинске споразуме, прекинути постојеће и иступити из Свјетске трговинске организације ако не буде по његовом, ниједна компанија која се ослања на међународну трговину не може ући у 2017. без панике.
У одбрану отворености
Супротстављање зидоградитељима ће подразумијевати јачу реторику, одважније мјере и паметнију тактику. Најприје, реторика. Браниоци отвореног свјетског поретка ће морати да изразе своје ставове непосредније. Морају подсјетити гласаче зашто је Нато битан Америци и зашто је ЕУ битна Европи, како слободна трговина и отвореност ка странцима обогаћује друштва, и зашто успјешна борба против тероризма захтијева сарадњу. Превише пријатеља глобализације се повлачи и мрмља о “одговорном национализму“. Само шачица политичара – Џастин Трудо у Канади, Емануел Макрон у Француској – довољно су храбри да устану у одбрану отворености. Они који вјерују у њу морају да се боре за њу.
Исто тако, они морају да препознају гдје су глобализацији потребне поправке. Слободна трговина производи много губитника, а пребрза имиграција растура локалне заједнице. Али подизање препрека није најбољи начин да се приступи рјешавању ових проблема. Бољи начин је доношење одважнијих мјера које одржавају корист од отворености док умањују негативне посљедице. Нека се роба и улагања слободно крећу, али ојачајмо социјалну сигурност и понудимо помоћ и нове могућности за оне који су изгубили запослење. Да боље контролишемо токове имиграције, уложимо у јавне радове, осигурајмо посао имигрантима и дозволимо ограничења на претјеран прилив људи (као што глобална трговинска правила дозвољавају земљама да ограниче претјеран пораст увоза). Не треба изједначавати управљање глобализацијом са напуштањем глобализације.
Што се тиче тактике, главно питање за сљедбенике отворености, којих има на обје стране традиционалне подјеле на љевицу и десницу, је како побиједити. Најбољи приступи ће се разликовати од земље до земље. У Холандији и Шведској, странке центра су збиле редове да би маргинализовале националисте. Сличан савез је побиједио Жан-Мари Ле Пена из Националног фронта у другом кругу француских предјседничких избора 2002. године, и може бити неопходан опет да се побиједи његова ћерка 2017. године. Британији, с друге стране, може бити неопходна нова центристичка странка.
У Америци, гдје је улог највећи, одговор мора доћи из постојеће страначке структуре. Републиканци који су озбиљни у намјери да се одупру антиглобалистима морају да зачепе нос и да подрже Клинтонову. А сама Клинтонова, сад кад је освојила номинацију, мора јасније да заступа отвореност, умјесто досадашње двосмислености. Њен избор Тима Кејна, хиспанофоног глобалисте, за потпредсједничког кандидата, добар је знак. Али анкете су забрињавајуће тијесне. Будућност либералног свијета зависи од тога да ли ће она успјети.
СРБИСТ 