Капитализам не мисли умирати

Не волите капитализам? Ма, навикнућете се, тек је почело…

Шта угрожава капитализам

Капитализам није на издисају, иако се многима тако чини. Штавише, тек се размахао. Иако економска и за њих везана политичка превирања могу да се протумаче као пут ка слому капитализма, историјско искуство нам говори другачије.

Капитализам је био угрожен – некад мање, некад више озбиљно – од 1917. до 1990. године, дакле,  у трајању Совјетског Савеза, агресивно ривалске комунистичке империје. Сада више није, јер као економски систем нема конкуренцију. Кризе, које се распламсају, па угасе, у његовој су природи и не могу му наудити. Чак је – с обзиром на то колико се моћи и средстава скупило на врху капиталистичке пирамиде и колико су народи зависни од те пирамидалне шеме – лако повјеровати да су кризе пожељне и да се превирања оркестрирају из јасних политичко-економских мотивација носиоца моћи.

Мајеру Амшелу Ротшилду, једном од патријарха породице која је симбол финансијерско-капиталистичке моћи, приписује се ове ријечи: “Кад крв тече улицама, право је вријеме за куповину.“

Нова/стара нормала

Ниже класе атлантског капитализма и капитализма уопште, прије опела капитализму који их је разочарао и који једва чекају да пропадне, треба да разумију да је стање на које се данас све више жалимо у ствари стање природно за капитализам. Штавише, оно говори о снази капитализма у овом стадијуму његовог развоја. Капитализам је најјачи кад највише притиска немаоце и најслабији кад су његови носиоци приморани да дијеле добит са својим немајућим класама.

Ријечју, капитализам је јачи што му је јача елита која га носи. Кад је јак радник, то значи да је слаб капиталиста и с њим капитализам.

А капиталистички радници, кад се жале да им се права непрестано одузимају, да плате не расту, да је све неравномјернија расподјела добити, треба да знају да има да захвале једном чиниоцу за пола вијека релативног благостања: комунистичкој империји званој Савез Совјетских Социјалистичких Република и страху од њеним дејством индуковане свјетске револуције.

И треба да знају да је оно што су имали захваљујући страху од Совјетског Савеза ненормално за капитализам, и да се капитализам постепено враћа “на своје“ од укидања СССР-а.

Минули страх од револуције

Совјетски Савез, иако једна окрутна творевина, како према онима на чијој је пљачки створен, тако и према народу који је у њему остао заробљен, западном капитализму је представљао пријетњу због које су његови носиоци морали кориговати своје понашање и стратешки ускладити социоекономску политику у циљу смањења револуционарног потенцијала међу милионима својих незадовољника.

Ти незадовољници не само да су сами од себе били револуционарни потенцијал, него их се и подстрекивало са стране, кроз дјеловање комунистичких партија лојалних Коминтерни. Западне капиталистичке елите против људске масе лојалне непријатељском чиниоцу нису могле ништа осим да је поткупе.

Послије пада те пријетње, западни капиталисти су изгубили разлог за страх, а западни радници, дубоко подређени хладноратовском систему, изгубили су револуционарни потенцијал. Не само то, него је контраофанзива елита кроз хладноратовски условљену политичку културу постепено окретала критичне масе против комунизма и револуције, тако да су радници, предвођени синдикатима подређеним држави, прошли као она кувана жаба.

Поново јаше

Стога, капитализам поново јаше, јачи него икад, посебно кад данас иза њега стоје не само западне елите, него и елите Кине, Русије, Индије и других свјетских сила, које, истина, ударају једни на друге, али сама та борба управо јача капитализам као економску филозофију.

Истина је и да је класични капитализам подређен своме некадашњем слузи, финансијеризму, али примат приватне својине као основе за акумулацију капитала је убједљивији и раширенији него икад, чак и ако се модели и пропорције мијењају и односи модификују. Који је ће модел однијети превагу, неолиберални или протекционистички, видјеће се.

И неће се капитализам уништити сам од себе, него ће неки други систем морати да ојача довољно да га уништи и свргне.