Прекаријат: Зна Билдерберг шта ради

Српска јавност се спрдала на рачун грађана Швајцарске који су на референдуму одбили будући закон који уводи тзв. основни приход, тј. обавезну плату свих швајцарским грађанима, из државног буџета, без обзира на то да ли су запослени или не. Неколико мјесеци раније, и канадска покрајина Онтарио је најавила сличан социјални програм.

У исто вријеме, у њемачком граду Дрездену се одржава скуп групације Билдерберг, деценијама уназад тајне природе, а данас, захваљујући притиску независног новинарства, скоро па јавног догађаја. Званични вебсајт конференције (веза ка сајту на енглеском) постоји од 2009. и објављује имена организатора, на челу са Дејвидом Рокфелером, имена учесника, који се мијењају сваке године, као и списак тема о којима ће се расправљати. На овогодишњем скупу, 64. по реду, мени је најзанимљивија расправа о тзв. прекаријату и рјешавању проблема везаних за њега успостављањем основног прихода, у духу горенаведеног швајцарског покушаја.

Откуд прекаријат на Билдербергу

Шта је прекаријат? Или најприје, откуд то да се Билдерберговци њиме баве?

Билдербершком састанку, једном од многих тајних или полутајних те врсте, присуствују значајне јавне личности из друштава Атлантске империје, од монарха, државних званичника и челника корпорација, до медијских уредника. Ти медијски уредници, наравно, не долазе ради извјештавања, јер се са Билдерберга не смије извјештавати, по ријечима организатора. Да се чекало да врхунски свјетски медијски радници кажу истину о Билдербергу, не бисмо је никад знали. О Билдерберговцима се ових дана доста пише захваљујући агресивности неких америчких и европских новинара независних од глобалистичког “мејнстрима“.

Извјештаји Алекса Џоунса, рецимо, уредника мреже Инфоратови („Infowars“), који годинама “прогања“ Билдерберговце и приближава им се, испрва су били исмијавани, па оспоравани, да би се касније отпор свео на улагање напора да се његовим и другим заинтересованим новинарима онемогући приступ локацији, учесницима и сазнањима везаним за Билдерберг.

Тако, Билдерберг скуп у Дрездену тренутно обезбјеђује њемачка милитаризована полиција у оклопним транспортерима, иако му пријетња долази само од новинара који желе да извијесте јавност. Билдерберговци кажу да се састају од године до године да би приближили водеће личности – и ставове – пословног, политичког, научног и културног свијета Европе и Сјеверне Америке, који би без обавезе и закључака расправљали о најважнијим глобалним темама и трендовима. Ту нема ништа неприродно; свака шуша данас организује скупове и конференције, а да неће Дејвид Рокфелер са француским грофовима, шефовима Гугла, Европске Комисије и Свјетске Банке.

 

За Билдерберговце кажу да се састају да би ковали планове ка даљем глобалистичком напредовању у разним сферама, утаначили смјернице јавне расправе, углавили идеолошке и политичке правце дјеловања и пренијели дух одлука на установе и организације на које имају утицај. И то је природно, јер о чему би друго разговарала толика сила свјетских моћника на једном мјесту. Неће ваљда о фудбалу и скупим колима.

Данас су ова сазнања, као што рекох, позната иако непотпуна, али до прије неколико година Билдерберг је био непознати јавности, те мистификовани, инструмент глобалистичког напредовања под скиптром глобалног тајкуна Дејвида Рокфелера.

Прекаријат је нови социоекономски сталеж, произведен неолибералним реформама економских односа у свијету и омасовљен неолибералним потирањем снаге радничког сталежа у земљама Атлантске империје која је стечена и нагомилавана послије Другог свјетског рата. Представници прекаријата су у положају сталне нестабилности; запослење им је привремено, а тиме и приход, састављају крај с крајем, продају услуге јефтино, теже им је да се усидре, да заснују породице, да се вежу за стубове друштвених идентитета и да планирају будућност. Конкуренција су једни другима, и то је више случај што су ниже плаћени. Као што им и име каже, они су класа угрожених, али непрестано угрожених. То су особе који раде непуно радно вријеме, или као привремено запослени, или од пројекта до пројекта, од донације до донације, од кампање до кампање. Некада су то били малобројни “фриленсери“, а данас су вишемилионска категорија.

Али шта брига Билдерберговце за прекаријат?

Прекаријат умјесто пролетаријата

Умјесто пролетаријата – не мислим на комунистички пролетаријат, него на капиталистички -који се изборио за права и пораст економске и политичке моћи, што уличном и политичком борбом, што кориштењем хладноратовских прилика, у посљедњим деценијама јавља се прекаријат, чији припадници немају колективне уговоре, нити било какву другу сигурност радног мјеста и економске стабилности. То су слободни радници, најприје ослобођени стега које доноси стална запосленост, па онда и користи од материјалне стабилности. Неолибералне реформе су учиниле да некада добро организовани капиталистички радници жртвују солидарност ради слободе, па сад немају ни солидарност ни слободу. Не могу имати солидарност јер формално нису колектив и немају превише заједничких интереса, а слобода се не може стећи зависношћу од хирова послодаваца и њихове кадровске политике, гдје се та кадровска политика, у ствари, ослободила стега којом су је везали организовани радници.

Неолиберали су сањали о оваквој радничкој класи, распарчаној у појединачне интересе, неорганизованој и у вјечној трци и јагми за привременим послом овдје, ондје, против оног другог који га такође јури. То је пацовска трка, до дна. Што је више добрих кандидата, све су им ниже цијене.

Али као што је омасовљење индустријске производње произвело милионске масе индустријских радника незадовољних положајем, тако и омасовљење прекаријата, чији је положај тежак по природи ствари, може да доведе – или већ доводи – до друштвених потреса у суштини не толико различитих од, рецимо, америчке Социјалистичке побуне из 1934.

Нова опасна класа

Гај Стендинг, британски професор економије који је главни теоретичар и идеолог прекаријата, назива га “опасном новом класом.“ Зато се Билдерберг прекаријатом бави већ у раној фази његовог класног развоја. Зато се плодност тла тестира у Швајцарској, гдје је државна и друштвена организација најспремнија да се ухвати укоштац са могућим проблемом и гдје је опасност по владајући финансијерски новофеудализам највећа, јер му је ту срце. Иако класична солидарност на основу заједничког интереса у прекаријату не постоји, солидарност незадовољника на улици се итекако брзо оствари, мада је углавном еруптивне природе и кратког даха, ако није програмска. А неће бити програмска док не буде идеологије која је дефинише. С друге стране, моћници који су задужени да програмски бране финансијерски новофеудализам то знају, јер су их добро образовали да то знају. И учиниће нешто по том питању, да се врх пирамиде заштити.

Иде им неколико ствари на руку. Иако прекаријат постаје све агресивнији, лако га је подијелити, посебно на лијево и на десно. Видимо да широм Европе тзв. љевичари и тзв. десничари протестују у масама, углавном око истих ствари, али ријетко заједно. Прекаријат нема идеологију која га обједињује. Чак је и доста хомогенији пролетаријат у срцу капитализма, у Америци, био подијељен на високо-квалификоване занатске и ниско-квалификоване индустријске раднике и то му је деценијама онемогућавало значајан напредак, иако је шира идеологија интересне солидарности у теорији постојала.

Да ли ће Стендинг бити нови Карл Маркс – не знам, али прекаријат нема толику свијест о својој супротстављености капитализму као што је имао пролетаријат.

Однос послодавац-радник је нејасно дефинисан и лабав у својој постојаности и очекивањима. У традиционалном капитализму смо имали двије доминантне, оштро подијељене класе, капиталисте и њихове раднике, те уску класу средњих и нижих управника и руководилаца, која је по правилу била на страни газда, а презриво је гледала на раднике, иако није била власник капитала. У капитализму којем финансијеризам више није слуга него газда имамо енормно пораслу класу руководилаца, административаца и професионалаца, обједињену у тзв. “бијеле крагне“, који служе као ефикасна изолација власника капитала од комодификованих и потенцијално немирних радника “плаве крагне.“ И класа руководилаца и професионалаца је данас разноврсна и идеолошки неодређена. С једне стране, много њих, у нижим слојевима, припада и прекаријату, али то не знају, а с друге, њихове више поткласе су по примањима и статусу много ближе власницима капитала, мада то сами нису. Адвокат Голдман Сакса зна да буде плаћен боље него власник продавнице мјешовите робе, а први ради за газду, док је други себи газда (ако изузмемо зависност од кредитора, наравно). Из једног угла гледано, велики број приватних предузетника је практично ближи прекаријату него ономе што традиционално подразумијевамо под капиталистом. Додајмо на ову већ конфузну ситуацију и могућност да куповином дионица на берзи и ви, обични радници, постанете сувласник корпорације, те да навијате за њен успјех и одржање система који је богати, и закључићемо не само да није чудо што класна свијест не постоји, чак и тамо гдје се може дефинисати класа, него и да је скоро немогуће успоставити је без колапса финансијерског система какав имамо данас.

Противу неолиберализма

Прекаријат, према томе, није супротстављен капитализму на класичан начин, али јесте супротстављен неолибералистичкој контроли над економском политиком која га је произвела.

Мањак материјалне сигурности апсолутно одговара неолибералистичком програму и пословним интересима који стоје иза њега, јер, приморан да се непрестано “сналази“, радник је спремнији да служи без преиспитивања свог положаја у односу на сталеж власника капитала, тј. послодаваца. Притиснут је наметима који су у односу на његова примања већи него икад (а САД-у стварна вриједност зараде није расла од 1973. године, а кирије и цијене некретнина су се понегдје и удвадесетостручиле). Он нема ни времена ни воље да се бави дефинисањем свога положаја и класним освјешћењем. Ослоњен на вертикално друштвено умрежавање зарад основног материјалног иметка, а у конкуренцији са сличнима себи, он мало с ким може да се солидарише и с ким раме уз раме да се бори, чак и ако дефинише свој класни положај. Изложен је непрестаним приливом конкуренције усљед укидања националних граница и флексибилности тржишта рада, без обзира на квалификације. Он је у непрестаној борби за ново привремено запослење, нови пројекат, за који долар, фунту или евро више, док му је паметно да у исто вријеме чува оно радно мјесто на којем ради пола радног времена. Он је један од милиона сличних, који се боре један против другог за повјерење послодавца. 

Зна Билдерберг шта ради

Прекаријат је, дакле, нејасно дефинисан, и недовољно свјестан и оно мало заједништва на којем почива. Ипак, кад се таква маса ипак солидарише и организује ма којим поводом, па макар и на кратко, и кад се одлучи на насиље, или још горе, бојкот робе и услуга, посебно банкарских, финансијерским новофеудалистима неће бити свеједно, ако ни због чега другог, а оно због губитка поврата на улагања. Глобални финансијерски систем заснован је на претпостављеној или реченој вриједности која преживљава захваљујући аксиомском повјерењу у њу и сузбијању сваког оспоравања том повјерењу. Обичан бојкот банкарских услуга – масовно неплаћање рате зајма, рецимо – може да је уздрма. Зато се сам развој и дефинисање прекаријата, који ће протоком времена и увећавањем масе неминовно довести до тачке кључања, мора успорити, спријечити, каналисати, па и – што да не – подредити, кооптирати. Или послати у рат и погибију – што да не, и то је опробано.

Стога, дајте им по 2 и по хиљаде франака, свакако ће их потрошити и вратити нама, и доведите их у клопку зависности од нашег давања. Сир је џабе само у мишоловци.

Класа Угрожених ће, да би се извукла из угрожености, не само узети те 2 и по хиљаде франака мјесечно, него и ухватити за гушу свакога ко крене да им ту привилегију ускрати. Класа Угрожених ће постати социјална категорија, а социјалне категорије се не буне, јер побуном губе давања. Буне се они од којих се узима, а не они којима се даје.

Зна Билдерберг шта ради…